30.06.2015.

Sat, Fudbalet

Stan ispod mog je bio prazan od kada sam se doselio u ovu zgradu. I kad su mi cevi u zidu procurele, zvonio sam i lupao na vrata da ih upozorim na to, da proverimo štetu, ali niko nije otvarao. Tek kasnije sam od komšija saznao da tu već dugo godina niko ne živi i da su se poslednji vlasnici iselili odavno. Ispričali su mi da je tu živela porodica koja se bavila čuvenom disciplinom - fudbaletom, u kome je na baletskoj sceni stoje dva gola i balerine i baletani treba uz Čajkovskog i piruete sprovedu loptu do protivničkog gola. Ta igra je bila jako popularna u određenim krugovima, ali nikada nije zaživela kao nacionalni sport. Verovatno jer nije bilo previše balerina i baletana koji bi šutirali loptu, pazili na ofsajd ili razmišljali o taktici u napadu i odbrani, a svo to vreme pravili piruete i pazili da ostanu usklađeni. Ova porodica je pak, bila vrlo posvećena toj disciplini i redovno su vežbali. Svaki dan se mogao sat navijati po tome kako su vežbali, kako bi uz zvuke klasične muzike komšije čule krike radosti kod postignutog gola, ili kako bi uz gudače i bubnjeve odjednom čula rasprava sa sudijom o faulu ili igranju rukom. Sve komšije je zanimalo da prisustvuju tom meču, i da vide kako zaista fudbalet izgleda, jer se o njemu mahom pričalo, ali niko mu nikada nije prisustvovao od njih. Konačno, jedne večeri, komšije su pokucale na vrata dok se čula muzika i udarci lopte. Nastala je tišina, a onda se čuo glas s druge strane vrata:

– Šta želite?

– Mi smo komšije, hteli bi da vidimo kako ta legendarna igra izgleda... i ko je sve igra... ako nije problem...

– Koja igra?

– Pa, Fudbalet...?

– Fudbalet ne postoji. Moje ćerke vežbaju dok ja gledam fudbal na televiziji i to je to. Sad nas ostavite na miru – čuli su samo zvuk koraka koji odlaze i ponovo muziku i zvuk navijanja. Komšije su se naljutile posle toga, i počele da prave buku u vreme kada se Fubalet igrao, da zvone i lupaju na vrata, da gađaju prozore klikerima obloženim vatom. Da ih zovu telefonom i spuštaju slušalice. Ako ne mogu da gledaju fudbalet, neće ga ni oni igrati. I kažu da im je posle nekog vremena prekipelo i da su se odselili. Komšije su bile razočarane. A ja sam razmišljao da li moj hobi sviranja sa čašama punim različite količine vode može delovati čudno. Zato sam rešio da ih pozovem na koncert, kako bih predupredio neprijatnosti koje su moje nesuđene komšije ispod imale. Ceo kraj ću pozvati na Čašosvir, retku veštinu koju praktikuju samo majstori stakla stotinama godina...