10.06.2015.

Miris, Kiša

U mom selu kruže priče da je postojala kuća, ne na kraj sela i nije bila žuta, već u samom srcu, pravljena od cigle, lepa na oko i oko srca. Danas je ne možete videti, jer na njenom mestu je samo prazan prostor sa jednom velikom lipom koja cveta u proleće i u čijem mirisu svi uživaju dok pada veče. U toj kući, mnogo pre lipe, živela je porodica Kečkeč koja je imala samo jedan zadatak – da prizove kišu kada treba, i da otera oblake kada im grad ne treba. Imali su svoju opremu, koja se prenosila generacijama – malene bubnjeve, dugačke trube, rašlje okrenute ka nebu, morske sunđere suve kao drvo i spremne da upiju višak vlage. Porodicu su činile mama, tata, brat i seka i jedan kućni duh po imeno Strožlav. Strožlav je izgledao kao čovečuljak od drveta napravljen, koji se smešno kretao, ali je umeo da peva kao nijedan tenoar na ovom svetu, i da za tili čas prinese trubu ili bubanj ili šta je nekome trebalo za ritual. Svake godine bi oni u proleće pratili oblake i vetar i vlagu i lupali, trubeli, cvileli, leti bi na rašlje stavili morske sunđere i okretali ih na sve strane dok ne saznaju odakle dolazi vlaga i oblaci, a u jesen pazili na višak kiša i zimi na sneg da pokrije i zaštiti useve. Radili su dugo, čitavo selo ih je poštovalo i bili su srećno, posebno Strožlav.

Jedne godine, vreme se nešto prilično uznemirilo. Neki su govorili da su se Bogovi naljutili iz samo njima znanih razloga, drugi da je fabrika dole niz reku izbacila nešto u vazduh, treći da su Strožavi rođaci – vodene vile – zamrsile čitavu stvar. Tek, porodica otkri da se neviđeno nevreme približava selu, koje neće samo oštetiti useve već i kuće, pa i njihove sugrađane. Oni se okupiše, većaše njih četvoro među sobom, a Strožlav ih je služio i slušao. Na kraju, klimnuli su jedni drugima glavama i pošli po svoje instrumente.

Okupili su se na terasi i počeli svoj ritual. Prvo polako, a onda sve glasnije i glasnije, jače i jače. Muzika je odjekivala duž čitavog sela, i dok su seljani prilazili prozorima i gledali u čudu kako se teško oblaci navlače iznad, ali kao da kruže oko kuće. Zvuk je bio sve jači i sve moćniji, a ludilo kao da je narastalo u samim oblacima, jer su munje udarale svuda po selu, ali nikada u kuću ili štalu, samo u prostor između njih, čisteći od prljavštine i korova. Kiša je padala, ali je delovala kao nekakva magična zavesa koja spira prljavštinu i nespokoj a ostavlja kuće i krovove blistavim. Vetar je nosio opalo lišće i mrsio kose, ali drugu štetu nije napravio. I tako je trajalo čitav dan i noć, dok se ujutru stanovnici nisu probudili i videli da ne mestu gde je bila kuća sada stoji samo poljana, i u sred nje je stajao Strožlav, pognute glave. Gde god da su pošli, nisu ga poveli sa sobom. Drugi seljani su mu ponudili utočište u njihovim domovima ali on je odbio. I bilo im je drago, niko baš nije verovao kućnim duovima. Strožlav je rešio da sačeka svoju porodicu, i dok su se seljani razilazili na njihove oči je iskopao rupu i smestio se u nju, da bi za nekoliko trenutaka počela da niče lipa. I danas je tamo, i danas svojim mirisom poziva ljude da zastanu, i da joj jave ako vide negde porodicu Kečkeč, da znaju da nisu zaboravljeni i da je mesto za njihovu kuću još uvek tamo gde je uvek bilo, i gde će uvek biti...