13.06.2015.

Mračno, Relikvija

Retko posećujem crkve, manastire i slična sveta meta, ali u ovu sam ušao s namerom. Prijatelj mi je ispričao da je tamo pre mnogo godina upoznao sveštenika koji je bio dovoljno dobar u svom poslu – relativno se brinuo o svojoj pastvi, a da nije zanemarivao ni sebe, davao je onima koji nemaju onoliko koliko bi i on imao, ali nije bio na gubitku, i pozivao druge da budu umereni. Prijatelj ga je pitao u čemu je tajna njegovog umerenog života. Ovaj ga je poveo o mračan podrum crkve, tamo gde bi trebalo da bude kripta. Ali na ovom mestu, bila je jedna soba veselih boja osvetljena neonkama. U srcu samo prostorije nalazila se jedna relikvija – bila je to mala figura napravljena od plastelina šarenih boja. Imala je male srebrne diskove umesto očiju, i tri oka umesto dva, i telo u više boja umesto u jednoj. Jednom rukom je mahala kao da pozdravlja svakog ko bi stao ispred nje. Moj prijatelj je zbunjeno pogledao sveštenika:

– To je napravio jedan mladić, talentovan za boje i oblike, ali bez roditelja, iz doma, i nije imao mnogo sreće... – sveštenikovo lice se rastužilo – ipak, najsrećniji je bio kada je pravio ovakve stvari, ova je unikatna u svakom smilu. – Mahnuo je figurici, a na zaprepašćenje mog prijatelja, figurica mu je odmahnula.

– Ne priča, samo maše i smeška se, potpuno je čarobna. Ovde sam je smestio jer me ona podseća na lepotu koju Bog krije na najneverovatnijim mestima, i na talente koje daje najrazovrsnijim ljudima. Stalno nas podseća da je bogatstvo svuda oko nas...

Moj prijatelj je citirao stari, apokrifni tekst:

– „Kraljevstvo Božije je u Vama i oko Vas, a ne u zgradama o drveta i cigle...“

Sveštenik je klimnuo glavom smejući se:

– Upravo tako... i ako crkve gore nestane, ovo mesto će i dalje stajati, i Bog će nam se i dalje svima osmehivati i mahati iz ove male figure...

Ipak, kada sam ja ušao u crkvu i potražio sveštenika i podrum, nisam našao ni jedno ni drugo. Rekli su da nikad nisu čuli za njega, a da je podrum zatvoren za javnost. Sve što sam na kraju pronašao bio je mir, miris sveća i tamjana i krupne oči svetaca sa ikona. I to mi je bilo dovoljno. 

Možda se prijatelj prosto šalio sa mnom.

Napustio sam crkvu, a na izlazu me je dočekao mladić neodređenih godina, u staroj odeći, ali sa širokim osmehom:

– Gospodine, ako imate koji dinar da vam ne treba, meni bi trebao da kupim nešto važno...

Osmotrio sam ga. Odeća mu je bila flekava, ali ne od hrane ili prljavštine, nego od boja. Neobičnih i toplih boja.

– A šta to, ako nije tajna? Hranu? Lekove?

Iz džepa mu je virila kesica u kojoj su blistale male srebrne stvarčice. Zubi su mu bili razmaknuti i samo njegovi.

– Ne, meni treba pakovanje plastelina...

Dao sam mu sav novac koji sam imao kod sebe. Možda se prijatelj nije šalio. Možda je samo zaboravio da pomene da mu je sveštenik rekao i to da ponekad Bog siđe među nas, obične ljude, i malo se zabavi radeći ono što mu najbolje ide – stvara...