20.06.2015.

Zvezda, Prošlost

Bila jednom jedna zvezda koja nije volela da priča o svojoj prošlosti. Smatrala je da je za sve nas dovoljno što se samo pojavila na nebu u nekom trenutku i to je bilo to. Nema potrebe da se dalje ispituje i pretpražuje šta je bilo na tom mestu na nebesima pre nego što se ona pojavila, niti gde je skitala pre nego što je odlučila da ostane na svodu. Smešakala se i samo klimala glavom, na pitanja odgovarala ćutanjem i osmehom. Mnogi su bili radoznali da saznaju odakle je došla, ko su joj roditelji, kakav sladoled voli, da li plače nad tužnim sudbinama bolivudskih junaka... da li možda ćuti jer ima urođenu govornu manu? Da li joj je njeno vatreno srceo slomljeno ikada ili je puno ožiljaka kojima teku plamenovi drugih boja? Ta i druga pitanja je mučilo ljude i ostala bića, ali odgovora nije bilo. Sve dok jednog dana zvezda se nije jednostavno ugasila. Na njeno mestu ostalo je nešto pepela u obliku osmeha, i mala koverta, bez adrese. Susedne zvezde, koje su se skupile da vide šta ima u koverti su je otvorile lagano, i u njoj našli jedan crtež bicikla, parče keksa i slamku. Sve su bile zbunjene s time što su našli, i kakve to veze ima s njom i njenom prošlošću. Počele su da prave razne verzije priča – da je u pitanju neka nameštaljka, da je u pitanju šifra koju treba otkriti, da ne znači ništa, da je u pitanju končani odgovor na smisao univerzuma. Nije bilo nikakvog trajnog rešenja, sve dok se nije pojavio jedan čovek, vodeći za ruku malog dečaka sa očima boje zvezde. Zamolio je da mu daju kovertu, i detetu je predao crtež bicikla. Dečak je počeo da skače od sreće, i u njegovim rukama crtež se pretvorio u leteći bickil šarenih boja. Zgrabio je parče keksa i ubacio ga u usta, skočio na bicikli i poleteo duž univerzuma. Još dugo je za njim odjekivao njegov smeh. Čovek i okupljene zvezde su ga gledale, a onda se čovek sagnuo i uzeo slamku koja je ostala za dečakom. Prevrtao je u ruci, pogleda kroz nju i na kraju uvukao vazduh kroz istu. Osetio je kako mu nešto ispunjava pluća – ne vakum svemira, ne prašina koja se mota kroz beskrajno prazan prostor, nego miris koji budi sećanja na budućnost koja samo što se ne dogodi. Uzbuđenje pre nego što stigne glavno jelo, pre nego što vidi voljenu osobu... gledao je za dečakom, i znao da je pošao da traži svoju majku, negde duž beskraja. A on je povukao duboko vazduh dok više nije mogao da izdrži i izduvao ga kroz slamku, natapajući sve oko sebe energijom novog početka, u kome prošlost stoji kao temelj a ne kao teret...