24.05.2015.

Tim, Avion

Bio jednom jedan avion koji je leteo svojim nekim putem. Nije se obazirao na rute koje su propsivala letačka društva, ili kontrole leta. Prosto bi pošao, smatrajući da je nebo dovoljno veliko za sve i da ima mesta da svako ide svojim putem.  Nervirao je sve žive, počev od drugih aviona, preko pilota koji su strepeli od sudara i smatrali da tako suicidalnom avionu treba ukinuti privilegiju da leti. Naravno, da su se plašili i putnici, jer avion koji ide svojim putem može završiti na raznim mestima umesto na odredištu – iznad vulkana, jahati na cunamiju ili jednostavno skakutati po oblacima isključenih motora. A kontrole leta su se uporno drale preko radio veze na njega, tražeći da se vrati na visinu koja mu je propisana ili na rutu koju treba da prati da je većina kontrolora leta kupovala tablete za grlo da ne bi promkula od vikanja u mikrofon. Posade su se nervirale jer nikada nisu znali gde će završiti i koliko će let trajati – mada sam avion svojim ponašanjem nikad nije nikoga ugrozio.

Avion je nazvan „Lutajući, samostalni i naporni Holanđanin“, po sličnom prokletom brodu iz opere, mada su ga skraćeno svi zvali Holi.

I tako je Holi jednom prilikom poveo sa sobom olimpijski tim Feng Šui takmičara. Oni su se ukrcali i smestili u skladu sa svojom prastarom disciplinom. A onda su nenametljivo počeli da uređuju untrašnjost aviona. Prvo su počeli s jednostavnim stvarima, tako što su namestili ćebadi i jastuke u energetski pravilniji položaj, a onda su počeli da pomeraju roletne na prozorima, sedišta, poslužavnike... sve što su mogli da pomere, da odšrafe ili što nije neposredno služilo da održi avion u vazduhu. Holija je to užasno nerviralo, jer je smatrao da su mnogo nepristojni s svojim ponašanjem. Počeo je da juri vetrove kako bi izazvao turbulencije, da se naglo spušta i podiže. Stvari bi se rušile, ljudi bi padali, ali bi čim se smirio nastavili da rade po svom. I tako su se natezali, prošao je dan, prošla je noć, prošao je još jedan dan i nastupila je noć. Holi je već bio umoran od dizanja i spuštanja, kao i ljudi koje je prevozio. Odlučio je da sleti i malo se odmori. Spustio se na jedan mali aerodrom na ostrvu, negde u sred okeana. Bila je noć i bilo je tiho. Dok je Holi dremao na pisti, ljudi su izašli, prošetali se i posle kratkog odmora, počeli da uređuju ostrvo. Prvo su počeli s jednostavnim stvarima, kao što su ukrasne biljke, sijalice koje ne rade i znakovi pored puta, a onda su počeli da prekopavaju i premeštaju puteve, zgrade... I tad je Holiju sinulo da ovako on verovatno izgleda drugim avionima na nebu – kao profesionalac koji je istrajan, ide do kraja, ali bez obzira prema bilo kome drugome sem sebi. Ostavio je Olimpijce da uređuju ostrvo, a on uzleteo kad mu je uspavana kontrola leta dala dozvolu i zaputio se kući, da vidi može li „lutajući, samostalni i naporni Holanđanin“ da zaista bude samo Holi. Bez viška značenja, bez očekivanja, bez prsta koji upiru u njega. Možda. Za početak, moraće da pokaže dobru volju. I prvom tornju na aerodromu koji je sleteo poklonio je paket tableta za grlo, jer je znao da iako on želi da postane samo Holi, neki drugi „Holanđanin...“ čini svoje prve korake ka apsolutnoj slobodi...