12.06.2015.

Prekasno, Proslava

Posetio sam članove moje šire porodice, koje žive u drugom gradu na jugu. Imali smo malu proslavu – rođenje novog člana. Tokom večeri, između dve čaše vina i pečenja, saznao sam za legendu o pra-pradedi Dimitrijusu koji je jahao do Carigrada, borio se sa Turcima, borio se sa hajducima i uskocima, i zato je kući stizao prekasno. Prekasno da bude tu kada su mu se rodila deca, nije bio tu kada su porasli i stasali da žive svojim životima. Stigao je poslednji na sahranu svoje supruge – žene nežnih očiju i čvrstih ruku, s osmehom koji je krio mnogo bola. Jednog dana, rešio je da to promeni. 

Odlučio je da prestane da ratuje sa turcima, uskocima, hajducima i samim životom i da mu se prepusti. Zato je odložio svoje sablje i kubure, imanje podelio na manje parcele i zasadio različito voće, povrće i žitarice na svakom od tih delova njive. Kuću je pretvorio u svratište u kome bi svaki namernik mogao da dođe i odmori se od života, da popije ledenu vodu i malo vina, i da uživa u hladu hrasta koji je stajao u dvorištu. Nije više putovao do Carigrada, rekao je – neka Carigrad malo dođe k meni!

I tako se desilo da je jedno jutro velika carska svita se pojavila na kapiji. Dimitrijus je prišao zbunjeno vojnicima u počasnim uniformama koji su stajali mirno i pitao ih:

– A ko je to došao meni u posetu? – zagledao se u nosiljku ukrašenu zlatom i svilom.

– Namesnik iz Carigrada – rekao je vojnik, a i iz nosiljke je izašao simpatičan, bucmasti čovek u šalvarama i haljetku sa turbanom na glavi, koji se ladio lepezom i obilno znojio. Pružio je ruku pradedi i uz osmeh se predstavio:

– Ja sam Ismail-mail... čuli smo da ste se prepustili životu, i da vam dobro ide, pa sam poslat da vas pratim i posmatram kako uspevate u tome...  – počeo je da odmahuje glavom – nama u Carigradu sve teže ide, muku mučimo svaki dan, molimo se, radimo na sebi, ali ne ide...

Dimitrijus ga je gledao kratko, a onda slegnuo ramenima i otvorio mu kapiju. I tako je Ismail-mail počeo da živi na njegovom imanju, sedeo u hladu sa drugim namernicima, pio samo hladnu vodu i razmišljao o životu i čovekovom mestu u njemu. Posle godinu dana, zahvalio se mom pradedi i vratio u Carigrad. Pradeda je nastavio svoj život kao i do sada, sve dok jednog dana opet nije ugledao istu onakvu nosiljku ispred svoje kapije. Prišao je, očekujući ponovo nekog uvaženog Carevog činovnika, ali iz nje je izašao jedan dečak, ne stariji od 8 godina. Prišao je kapiji i rekao:

– Poslali su me ovde da naučim kako da se prepustim životu.

– Imaš li ti roditelje da te tome nauče? – Upitao je moj pradeda, jer mu nije bilo do toga.

– Imam, ali su mi rekli da već znam to što treba da naučim. Oni ne mogu da mi pomognu...

– Pa šta ću ti ja onda? – zbunjeno ga je pitao Dimitrijus.

– Da mi pomognete da kad postanem odrastao, ne izgubim tu veštinu...

Primio ga je, i nije izgubio veštinu, šaputalo se da je kasnije postao i Car, ali tu priču sam ostavio za sledeću proslavu, i prepuštanje životu...