Dunav, voljen
Znate li okuku gde Dunav zavija onako snažno i moćno, da se
prosto prepadnete? E na toj okuci ima jedna mala kuća, i u njoj živi jedan
simaptični starac. Retko ga možete videti u gradu ili na putu, ali zato ispred
njegove kuće je dunav gust i taman kao da je u pitanju med pomešan sa blatom.
Ima boje koje niko ne može da imenuje ili da naove pravim imenom. Zato starac
zna svaku od boja po imenu. Ova je „blatožuta“, ova je „nežnomedena“, ova je
„kamenolagana“... i tako ih niže da im se ne može nabrojati broja. Svi koji
navrate ga slušaju, gledaju u te boje Dunava, i klimaju glavama, a niko nije
siguran da zapravo vidi boje koje on vidi. A on mi se samo smeškao i govorio:
– Doći će jednog dana neko ko će moći da vidi te boje, samo se strpite... – i smeškao se i dalje naglašavajući da nije lud, samo da se nije još stigla osoba koja može da vidi „maslinastoključalu“ i „gickavoplavu“.
I tako je jednog dana nabasao u njegovu kolibu čovek koji ga je pitao da li može da naslika boje koje vidi ispred njegove kolibe. Starac se složio, a onda ga pitao šta vidi od boja tu. Čovek mu ništa nije odogovrio samo je počeo da slika pejzaž. Kada je završio, starac se zagledao u sliku, i na posletku klimnuo glavom:
– Sve boje su tu! – rekao je i predao mu ključeve od kolibe. Slikar ga je gledao zbunjeno, a starac ga upita:
– Kako se osećaš u svojoj koži?
– Voljen – reče mu čovek kao iz topa.
– Znači da si spreman da živiš ovde, učiš ljude o bojama koje postoje ali ne vide, i pokažeš im da ljudi koji prepoznaju da su voljeni vide svet u nijansama tajnim i čarobnim...
Нема коментара:
Постави коментар