3.06.2015.

Violina, Parfem

U nekoj dalekoj kraljevini, živeo je prodavac parfema koji je mrzeo mirise. Ne samo lepe mirise koje je prodavao, nego i one druge, manje prijatne i svakodnevne. Nosio je stalno vatu u nozdrvama i disao na usta, kako bi sprečio svoj nos da dođe u kontakt sa mirisima koji su ga okruživali. Noću je spavao u sobi punoj suvog peska, kako bi sva vlaga bila upijena i on nije morao da se budi s njom. Kupao se redovno, bez sapuna, nikad nije omirisao jelo niti cvet koji bi poklonio damama uz parfem.

Jedne večeri je sedeo na terasi, pio vino bez mirisa i grickao sir bez mirisa,  a i rupa, kada je čuo zvuk violine. Bio je zapanjen kako taj zvuk dodiruje emocije i kako čini da se oseća kao da je slobodan i u svakom trenutku spreman da poleti. Pogledao je ispod terase i video pacova kako svira majušnu violinu, dok je slepi pas na kome je stajao držao natpis: UDELITE ODBAČENIMA! Odmah se sažalio i naredio slugi da im odnese hrane i nekoliko novčića. Oni se zahvališe, i pacov mu odsvira posebnu pesmu.

Bila je to pesma koju je čuo jednom davno od nekog frulaša, i toliko mu se dopala da ga je pratio van grada u kome su on i njegova braća dobro živeli, i toliko su bili opčinjeni njome da nisu videli reku dok nisu upali u nju. Od svih njegovih braće i sestara samo se on spasio. I od tad luda od grada do grada, praćen slepim psom koji ga čuva i sa svojom violinom zarađuje za život.

Sada, svirao je tu pesmu s zanosom i strašću, a prodavac parfema je zaigrao na terasi, i izgubivši ravnotežu pao preko ograde direktno nosem u gomilu đubreta. I tu je prvi put duboko udahnuo život, i taj udah ga je užasno i ispunio u isti mah. Disao je sve te mirise i smradove i slušao melodiju od koje su mu noge poskakivale, dok je pas zavijao radujući se mesecu koji je blistao na nebu...