5.06.2015.

Narušeno, Krilo

Pre mnogo godina u jednom malo selu živela je bogatašica koja je imala velelepnu palatu. U toj palati ona je živela samo u jednom krilu na svakih deset godina. Kada bi isteklo deset godina, selila se u novo krilo, a staro ostavljala onakvo kakvo je bilo, sa svim uspomenama i stvarima. Dok bi živela u tom novom krilu, naredila bi da joj grade novo u koje će se useliti za deset godina. Naravno pošto je bila najbogatija u selu, celo selo je radilo kod nje, učestvovalo u gradnji, patilo sa njenim patnjama i radovalo se njenim radostima. A kako nije imala svoje dece, svi stanovnici tog sela su joj bili izrazito dragi. I jednog dana, da li od starosti ili od samoće, razbolela se i osetila kako joj se kraj približava. 

Sazvala je čitavo selo kod sebe i rekla im:

– Moj kraj dolazi. zdravlje mi je narušeno i verujem da je ostalo da mi sagradite samo još jedno krilo – i tada im reče da joj naprave grobnicu, jednostavnu i s njenim imenom i godinama rođenja i smrti. 

Seljani udariše u kuknjavu i naricanje, ali ona im pokretom ruke dade znak da prestanu.

– Moj kraj nije i vaš. Putovali smo zajedno, podelili mnogo toga, i uskoro se rastajemo.  Ali nemojte plakati, jer ovo nije kraj sela. Testament je ovde, i kaže da će sve moje naslediti jedno od vaše dece. Dovedite ih sve kako bi izabrala ono koje će me naslediti.

I seljani su tako učinili , svu decu sakupili i doveli u palatu. Ona je zatvorila vrata, i ostala sama s njima. Uplašeni pogledi su nestali kada ih je pitala:

– Ko od vas voli kolače? – svi su podigli ruke. – Odlično, doneću svakome po kolač i ostaviti vas same, ali ako ga ne dodirnete, kad se vratim dobićete pun poslužavnik kolača. – i sluge su donele veliki poslužavnik pun kolača ispred dece, a ona je napustila salu. I gledala ih krišom. Neka deca su odmah pojela svoj kolač, neka su se malo nećkala pa ipak pojela, neka su samo ćapila griz i pokušala da vrate na mesto. I svaki put kad bi neko dete dodirnulo kolač, ona bi poslala slugu da ga vrati u selo. Tako se broj dece smanjivao, dok na kraju nije ostalo samo jedno dete – bucmasta devojčica krupnih očiju i guste crne kose. Stajala je i gledala poslednji kolač koji je ostao na poslužavniku. Gledala ga je gladnim očima, ali se suzdržavala. Na kraju je pošla ka stolu i uzela maramicu, prekrivši kolač. Onda je sela pored stola i obgrilia noge, gledajući u daljinu. Bogatašica je u tom izašla, zagrlila dete i rekla joj:

– Stavila si svoje potrebe sa strane za nagradu koja tek treba da dođe i zato si moja naslednica. Reci mi samo, zašto si pokrila kolač maramicom?

– Zato što sam htela vam ga poklonim kad se vratite, pa da se ne suši.

– Meni, zašto meni?

– Pa ja jedem kolače često, moj otac je poslastičar te me je naučio da šta ne pojedem, sačuvam za drugog.

A Bogatašica je uzela za ruke i odvela je u krilo u kome se rodila, kao mesto u kome će živeti kao njena naslednica.

Barem prvih deset godina...