Nebo, Tvrđava
U
jednom gradu na obali mora postojala je tvrđava koja je imala puno zidova,
kula, vrata. Imala je i tamnice sa lancima, i rešetke na prozorima, i kapiju od
gvožđa. Imala je takođe i sobu punu trofeja iz lova, sa glavama životinja koje
su gledale sa zida optužujućim pogledom sve koje bi prošli kroz njih. Imala je
i veliko stepenište, sa ogradom od kovanog gvoža starog više vekova. A Imala je
i sobu za dozivanje upomoć, koja je bila u najvišoj kuli, na onom mestu gde u
bajkama biva zarobljena princeza.
Bila
je to soba obojena u veselim bojama – pre svega ružičastoj – koja je imala
mnogo medvedića i drugih lutki, konjića u prirodnoj veličini od sunđera,
ogromno ogledalo preko čitavog zida. Delovala je kao soba u kojoj bi ljudi
mogli odlično da se zabavljaju i nema potrebe da ih bilo ko spasava, niti da
traže da ih bilo ko spasava. Čudno, i u isto vreme neshvatljivo, ali svaka
osoba bi posle izvesnog vremena osećala neizdrživu potrebu da urla i traži
pomoć sa jedinog balkona koja je ta soba imala. Ali princa na belom konju ili
viteza u oklopu ova tvrđava nije imala da ponudi. Jednostavno, to je bilo
dodatak koji nikada nije uspeo da se zadrži dovoljno dugo. Nijedan princ nije
uspeo da prenoći, ni vitez da se oseti dobrodošlim. Tako da je soba uskoro
postala puna ljudi - žena, muškaraca, dece, starih osoba - koji su zvali upomoć, a pomoći nije bilo
nigde.
I
to je trajalo dok s neba nije dolebdeo čovek u fraku, sveže obrijan i sređen sa
cilindrom na glavi. Skinuo je šešir u znak pozdrava izbezumljenoj masi koja se
tiskala na terasi, izvadio notes i počeo da ih prebrojava i beleži nešto u
svoju beležnicu. Kada je završio, obratio im se:
–
To je to, svi ste na broju, sad možete da idete... slobodni ste – mahnuo je
olovkom, kao da ih tera.
Oni
su stajali i gledali ga zbunjeno, kao da im je pričao na nekom čudnom jeziku.
–
Aman, šta vam je... mislite da ste stvarno zarobljeni tu i da morate da
zapomažete? Pa zar vam nije jasno? Nijedna princeza iz bajke nije vrištala zato
što joj trebao spasitelj, nego zato što je htela da radost podeli s nekim
drugim...
Skinuo je i mahnuo im
šeširom u znak pozdrava i odlebdeo na nebo. Oni su stajali i gledali za njim, a
onda počeli da se smeju i raduju. Prvo pojedinčano, a onda kao grupa. Grlili su
se i plakali. Nije im trebao princ ni vitez. Imali su jedni druge, u ovoj sobi,
sa šarenim zidovima, lutkama i konjićem od sunđera...
Нема коментара:
Постави коментар