14.06.2015.

Oblak, Narkolepsija

Bio jednom jedan oblak koji je bio toliko spor da su mnogi mislili da je lenj ili možda čak i pomalo glup. Oblak bi se sporo kretao, pre svega noću,  i često stajao na jednom te istom mestu. Ljudi koji se bave oblacima su bili zbunjeni, pa su ga nazvali Stajiša, kao jedini stajaći oblak na ovom svetu. Ipak, niko nije znao da je Stajiša zapravo patio od narkolepsije. Umeo bi on tako da pođe svojim putem, kuda oblaci putuju i drumuju, i da u sred tog puta zaspi. Bolest spavanja bi ga uzela pod svoje i dok bi se on probudio, drugi oblaci su bili već daleko. Često kad bi se probudio, nije mogao da se seti kako je tu dospeo, pa je onda često čekao da se seti zašto stoji iznad planine, a vetrovi šibaju i svi njegovi prijatelji su odavno otišli. Ili bi se pitao zašto stoji iznad fabrike koja pljuje gust dim pun smrada i hemije a oko njega ništa, samo on. Tako je lutao svetom – bolje reći spavao svetom – dok jednog dana nije se našao iznad malog mesta koje je bilo poznato po sjajnoj kafi. Tu se smestio iznad  kuća i pusti da aroma pečenja svežih zrna upije u njegovo paperjasto telo. Osetio se budnim, toliko budnim da nije znao šta bi sa sobom. Ali je nastavio da upija miris, sve dok Stajišina bela boja nije počela da tamni a on postao oblak mračan poput oluje koja se sprema. I seljani su se uplašili, pomislivši da će ih on zasuti kišom koja će ih sve potopiti. Ali ujutru, kad su ustali, nije ga bilo. Zapravo, jurio je preko sveta, u susret svojim rođacima i prijateljima, koji su se sporo gegali na vetru. I kad je stigao do njih, zagrlio ih je, srećan što ih sve ponovo vidi. I tako su se izmeđali među sobom, a miris kafe se raširio među svim oblacima.  I onim sporim, i onim brzim, i onim što deluju oštro, i onim što su naduti kao baloni. I među onima što izgledaju kao konji ili sirene ili vitezovi ili neka druga čarobna bića koja nas prate u snovima. Svi oblaci su se uzbudili – i zbog Stajiše koji više nije ličio na sebe, i zbog kafe zbog koje se oni više nisu ličili na sebe. I tako je počeo ples oblaka, koji traje i danas. Okupljaju se iznad tog čuvenog sela sa kafom, da skupe energiju, i onda jure po nebesima, igrajući se onako kako samo mogu oni umeju i znaju. Pogledajte ponekad, pogotovo noću, kad deluje sve mirno. Tamo su, igraju se. Možda ih vi ne vidite, možda ne izgleda tako, ali jeste. Verujte mi na reč. Stajiše mi.