30.06.2015.

Sat, Fudbalet

Stan ispod mog je bio prazan od kada sam se doselio u ovu zgradu. I kad su mi cevi u zidu procurele, zvonio sam i lupao na vrata da ih upozorim na to, da proverimo štetu, ali niko nije otvarao. Tek kasnije sam od komšija saznao da tu već dugo godina niko ne živi i da su se poslednji vlasnici iselili odavno. Ispričali su mi da je tu živela porodica koja se bavila čuvenom disciplinom - fudbaletom, u kome je na baletskoj sceni stoje dva gola i balerine i baletani treba uz Čajkovskog i piruete sprovedu loptu do protivničkog gola. Ta igra je bila jako popularna u određenim krugovima, ali nikada nije zaživela kao nacionalni sport. Verovatno jer nije bilo previše balerina i baletana koji bi šutirali loptu, pazili na ofsajd ili razmišljali o taktici u napadu i odbrani, a svo to vreme pravili piruete i pazili da ostanu usklađeni. Ova porodica je pak, bila vrlo posvećena toj disciplini i redovno su vežbali. Svaki dan se mogao sat navijati po tome kako su vežbali, kako bi uz zvuke klasične muzike komšije čule krike radosti kod postignutog gola, ili kako bi uz gudače i bubnjeve odjednom čula rasprava sa sudijom o faulu ili igranju rukom. Sve komšije je zanimalo da prisustvuju tom meču, i da vide kako zaista fudbalet izgleda, jer se o njemu mahom pričalo, ali niko mu nikada nije prisustvovao od njih. Konačno, jedne večeri, komšije su pokucale na vrata dok se čula muzika i udarci lopte. Nastala je tišina, a onda se čuo glas s druge strane vrata:

– Šta želite?

– Mi smo komšije, hteli bi da vidimo kako ta legendarna igra izgleda... i ko je sve igra... ako nije problem...

– Koja igra?

– Pa, Fudbalet...?

– Fudbalet ne postoji. Moje ćerke vežbaju dok ja gledam fudbal na televiziji i to je to. Sad nas ostavite na miru – čuli su samo zvuk koraka koji odlaze i ponovo muziku i zvuk navijanja. Komšije su se naljutile posle toga, i počele da prave buku u vreme kada se Fubalet igrao, da zvone i lupaju na vrata, da gađaju prozore klikerima obloženim vatom. Da ih zovu telefonom i spuštaju slušalice. Ako ne mogu da gledaju fudbalet, neće ga ni oni igrati. I kažu da im je posle nekog vremena prekipelo i da su se odselili. Komšije su bile razočarane. A ja sam razmišljao da li moj hobi sviranja sa čašama punim različite količine vode može delovati čudno. Zato sam rešio da ih pozovem na koncert, kako bih predupredio neprijatnosti koje su moje nesuđene komšije ispod imale. Ceo kraj ću pozvati na Čašosvir, retku veštinu koju praktikuju samo majstori stakla stotinama godina...

29.06.2015.

Crveno, Otkazivanje

Čuo sam ovu priču od jednog šankera pre nekoliko godina – tada su bioskopi još radili punom parom, i nije bilo torenta za skidanje, barem ne tako široko dostupnih. Jedan od viđenijih bioskopa u gradu je vodio čovek koji je voleo da prekine film tako što bi u sred projekcije upalio svetla, ušao u salu i rekao: „Film se otkazuje do daljnjeg!“. Ljudi bi negodovali, tražili novac za karte nazad i tako nešto razno, ali bi on samo pokazao da napuste salu, na blagajni bi dobili novac, a on bi ostao sam da sedi, tražeći da ugase svetla i da se projekcija nastavi. Nikom od osoblja nije bilo jasno zašto to radi. Sve dok jedna radnicase nije ušunjala posle izbacivanja posetilaca i zatekla vlasnika kako jede nečije ostavljene kokice, pije načetu koka-kolu i smeje se od sveg srca onome što se događa na ekranu. Ali film koji je gledao je bila drama, znala je jer ga je i ona već gledala. Samo što je ova verzija bila drugačija – ljudi su se smejali i radovali, nije bilo tužne priče, ili ju je bilo, ali svi u filmu su govorili kako će sve to proći i ispasti kako treba. Nije joj bilo jasno da li je to neka nova verzija filma koju nije gledala. A onda je pogledala svog šefa i videla dam u niz lice, bez obzira na smeh, teku suze. Suze koje su bile crvene, kao krv. Bila je preplašena i pobegla je iz sale, i iz bioskopa. Vlasnik se nije obazirao na to što se desilo. Samo je nastavio da gricka kokice, srkuće kolu i briše krvave suze rukavom. Tako je to kada se žrtvuješ za druge, pomislio je. Isus je umro na krstu za grehe čovečanstva, a ja evo se mučim ovde da bi ljudi na platnu mogli da budu srećniji i veseliji. Svako nosi svoj krst, makar on bio napravljen od filmske trake...

28.06.2015.

List, Mašina

Na tavanu stare porodične kuće našao sam jednom prilikom čudnu mašinu. Izgledala je kao da je izašla iz nekog kataloga o izumima budućnosti iz pedestih godina, kada su automobilma stavljali krila a usisvači imali mikrofone i sijalice na sebi. Izgeldala je kao veliki bubanj od veš mašine, sa gomilom creva koja su izlazila iz nje na sve strane, i rupom u sredini. Imala je nekoliko prekidača i ručica, kao i kabl za utičnicu. Nisam imao ideju šta ovo čudo radi, pa sam je očistio od prašine i spustio do dvorišta. Gledao sam je, slikao, tražio na internetnu ali ništa nisam uspeo da nađem. Sve dok stariji komšija nije prošao pored mene i rekao mi:

– Oho, nabavili ste List-mašinu? Svaka čast, nisam znao da ih i dalje proizvode...

– List-mašinu? Šta je to? – pitao sam zbunjeno.

– Ah, ne znate... pa da, mladi ste za to. Dakle, to je mašina koja pravi lišće. Ubacite bilo koji materijal unutra, u tu rupu – pokazao mi je na rupu u sredini – i kroz ta creva vam izleće lišće na sve strane.

– Kakvo lišće... mislim, koje boje, oblika? – pitao sam mada mi nije bilo jasno zašto pitam tako nešto uopšte.

– Koje god želite, tu su vam komande, pa samo podesite i pravite šta želite. Srećno... – odmahnuo mi je i nastavio svojim putem. 

Otišao sam i iz kuće doneo produžni kabl da priključim mašinu kao hrpu starih novina. Uključio sam je u struju, i dobio otužan zvuk zveketanja lanaca i zupčanika, kao i nešto što je ličilo na uzdah. Ubacio sam novine centralnu rupu i pritisnuo bojažlivo jedan od prekidača. Mašina je počela da se dimi, da brekeće kao i da ispušta najrazličitije zvuke. Već sam se spremio da bežim, kada je iz creva počelo da izleće žuto, jesenje lišće. Padalo je oko mašine i mene, i uhvatio sam ih nekoliko. Zaista su izgledali kao požuteli, sveže otpali listovi sa nekog drveta koje se sprema za zimu. Pritisnuo sam drugi prekidač i posle kratkog breketanja i šteketanja zasuli su me zeleni, sveži prolećni listovi. Počeo sam da se igram s komandama, prekidajući samo da donesem još starih novina ili nečega čime bih mogao da nahranim List-mašinu. Zauzvrat, dobio sam iglice bora pokrivene snegom, palmine listove koji su me hladili dok su proletali pored mene, guste žbunove koji su se kotrljali iz mašine i mnogo drugih različitih biljnih šešira. Čitavo dvorište je promenilo godišnja doba, geografske širine i dubine, dan i noć. Uživao sam u tom šarenišu, srećan što imam uređaj koji mi poklanja radost umesto straha. I tada sam shvatio da svi mi u svojim dvorištima zapravo imamo primitivnu verziju ove iste mašine. Zlu polusestru oštrog imena grabulje. Koja uživa da skuplja snove, radosti i lepotu koju nam poklanja flora oko nas, i ostavlja ih u gomilama na milost i nemilost đubretarima, vatri i vremenu koje sve grize i jede. Poklon od jedne grabulje drugoj...

27.06.2015.

Vreme, Suzavac

Jedan prijatelj koji je voleo da putuje mi je ispričao priču o luci u koju ga je put naneo, a tamo je video najčudniju stvar na svetu. Gomila se tiskala na trgu i plakala i kijala, a kada je i on prišao osetio je miris suzavca. Pomislio je da se održavaju nekakve demonstracije ili ljudi su jednostavno odlučili da se pobune protiv vlasti, ali je onda video da policija plače i guši se zajedno sa okupljenima. Stavio je nakvašenu krpu na lice i prišao da vidi o čemu se radi. Na sred trga stajala je ogromna mašina za dim koja je bila prikačena na ogroman časovnik, čije su kazaljke nečujno klizile po brojevima. I svaki put kada bi istekao minut, nova količina dima bi izašla iz mašine i okupljeni bi ridali i gušili se. Uhvatio je za rame jednog od okupljnih i pitao ga:

– Šta se ovda dešava?

– Danas je suzoravni dan – rekao je čovek ozbiljnim glasom.

– Šta? – Pitao je zbunjeno moj prijatelj.

– Na svako ravnodnevnicu okupljamo se ovde i oplakujemo prolazak vremena dok ne padne noć a onda se čitavu noć veselimo i radujemo što smo propisno otplakali odlazak dana.

Moj prijatelj je pomislio da je došao u mesto ludaka, pa je brže-bolje pokupio svoje stvari i napustio trg. Našao je hotel na obodu grada, gde nisu plakali nad prolaskom vremena i soba je bila uredna a kupatilo čisto. Dok se odmarao, sunce je zašlo a nad gradom je počela da blista serija vatrometa, najlepših boja. Odlučio je da izađe i prošeta se malo, možda popije i koje piće u gradu.

U prvom baru kojem se zaustavio dobio je piće pod koga mu se plakalo, ista situacija je bila i u svakom sledećem. Ljudi su igrali, smejali se i grlili, a onda bi uzeli gutljaj i zaplakali. Pitao je barmena šta se događa:

– Ljudi se raduju, ali svaki gutljaj treba da ih podseća na važne stvari kojih nema. Zato u svim pićima ima malo suzavca.

Moj prijatelj je na kraju rekao u sebi „štagod“ i nastavio da se druži, pije i plače. Rekao mi je da mu je to bio jedan od najboljih provoda u životu. Kasnije mi je priznao da je zato počeo da posećuje demonstracije i proteste gde god je mogao. Samo udišući taj užasni gas je mogao da se seti vremena kada je pamtio sve svoje promašaje i neuspehe, plakao zbog toga i radovao se jer i dalje ima mogućnost da maši i greši...

26.06.2015.

Nebo, Tvrđava

U jednom gradu na obali mora postojala je tvrđava koja je imala puno zidova, kula, vrata. Imala je i tamnice sa lancima, i rešetke na prozorima, i kapiju od gvožđa. Imala je takođe i sobu punu trofeja iz lova, sa glavama životinja koje su gledale sa zida optužujućim pogledom sve koje bi prošli kroz njih. Imala je i veliko stepenište, sa ogradom od kovanog gvoža starog više vekova. A Imala je i sobu za dozivanje upomoć, koja je bila u najvišoj kuli, na onom mestu gde u bajkama biva zarobljena princeza.

Bila je to soba obojena u veselim bojama – pre svega ružičastoj – koja je imala mnogo medvedića i drugih lutki, konjića u prirodnoj veličini od sunđera, ogromno ogledalo preko čitavog zida. Delovala je kao soba u kojoj bi ljudi mogli odlično da se zabavljaju i nema potrebe da ih bilo ko spasava, niti da traže da ih bilo ko spasava. Čudno, i u isto vreme neshvatljivo, ali svaka osoba bi posle izvesnog vremena osećala neizdrživu potrebu da urla i traži pomoć sa jedinog balkona koja je ta soba imala. Ali princa na belom konju ili viteza u oklopu ova tvrđava nije imala da ponudi. Jednostavno, to je bilo dodatak koji nikada nije uspeo da se zadrži dovoljno dugo. Nijedan princ nije uspeo da prenoći, ni vitez da se oseti dobrodošlim. Tako da je soba uskoro postala puna ljudi - žena, muškaraca, dece, starih osoba -  koji su zvali upomoć, a pomoći nije bilo nigde.

I to je trajalo dok s neba nije dolebdeo čovek u fraku, sveže obrijan i sređen sa cilindrom na glavi. Skinuo je šešir u znak pozdrava izbezumljenoj masi koja se tiskala na terasi, izvadio notes i počeo da ih prebrojava i beleži nešto u svoju beležnicu. Kada je završio, obratio im se:

– To je to, svi ste na broju, sad možete da idete... slobodni ste – mahnuo je olovkom, kao da ih tera.

Oni su stajali i gledali ga zbunjeno, kao da im je pričao na nekom čudnom jeziku.

– Aman, šta vam je... mislite da ste stvarno zarobljeni tu i da morate da zapomažete? Pa zar vam nije jasno? Nijedna princeza iz bajke nije vrištala zato što joj trebao spasitelj, nego zato što je htela da radost podeli s nekim drugim...

Skinuo je i mahnuo im šeširom u znak pozdrava i odlebdeo na nebo. Oni su stajali i gledali za njim, a onda počeli da se smeju i raduju. Prvo pojedinčano, a onda kao grupa. Grlili su se i plakali. Nije im trebao princ ni vitez. Imali su jedni druge, u ovoj sobi, sa šarenim zidovima, lutkama i konjićem od sunđera...

25.06.2015.

Konj, Močvara

U nekom selu na istoku zemlje, živeo je jedan konj, koji je bio prilično poznat u svojim, konjskim krugovima. Bio je konjska starleta, često se muvao po trkama, hipodromima, slikao selfije u štalama sa drugim, poznatim konjima. Ali nije učestvovao u trkama niti je vukao kola sa robom, niti je pružao usluge jahanja ljubiteljima tog sporta. I tako su tekli dani, konj se muvao pa vraća kući, u svoju malu ali udobnu štalu da odmara, da se povremeni slika i postavi na instagram kako bi svi videli kako mu je dobro.

Jednog jutra rešio je da malo prokaska pa je pošao putem kroz šumu i naišao na račvanje. Jedan put je bio zarastao u korov a drugi vrlo utaban. Sad, kao poznat konj, rešio je da se oproba u ovom drugom putu, setivši se jedne ljudske pesme da je u izboru puta kojim se ređe ide ležala razlika sva. I tako je počeo da preskače žbunje i trnje i da kaska preko palih debla, kako bi stigao tamo gde se zaputio, mada nije imao pojma gde je to. Slikao se povremeno i stavljao fotografije na instagram i fejs, kako bi svi videli da njegovi selfiji su autentični, i poznati. I tako je izbio pred močvaru koja se pružala u svim pravcima, a staza se završavala u prljavoj, zelenoj vodi. Konj je uzdahnuo. Nije očekivao ovakvu prepreku, sad mu je bilo jasno zašto je staza bila nekorišćena. Zato što je vodila u veliku baru koju su posećivali komarci, pijavice i ostali doborovljni uzimaoci krvi.

Konj je stajao i nije znao šta dalje da radi. Da li da se vrati? Da li da ostane? Pre ili kasnije potrošiće sve fotografije koje može da slika. Pre ili kasnije neće biti interesantan nikome. Biće kao ova močvara - prljav, potrošen i zelen.Stajao je i gledao u vodu, voda mu je uzvraćala pogled. I na kraju je rešio se vrati kući i zaboravi ovo iskustvo. Nije mogao da prepliva baru, nije mogao da promeni močvaru, mogao je samo da se vrati na raskrsnicu, da se slika tamo i da kasom nastavi utvrđenim putem dalje. Močvaru su kasnije isušili i napravili put i bazen i tobogane, a konj se preselio na drugo mesto i nije saznao da su njegove slike i komentari pokrenuli izgradnju puta i bazena, jer ko još brine o putevima kojima se ređe ide...

24.05.2015.

Tim, Avion

Bio jednom jedan avion koji je leteo svojim nekim putem. Nije se obazirao na rute koje su propsivala letačka društva, ili kontrole leta. Prosto bi pošao, smatrajući da je nebo dovoljno veliko za sve i da ima mesta da svako ide svojim putem.  Nervirao je sve žive, počev od drugih aviona, preko pilota koji su strepeli od sudara i smatrali da tako suicidalnom avionu treba ukinuti privilegiju da leti. Naravno, da su se plašili i putnici, jer avion koji ide svojim putem može završiti na raznim mestima umesto na odredištu – iznad vulkana, jahati na cunamiju ili jednostavno skakutati po oblacima isključenih motora. A kontrole leta su se uporno drale preko radio veze na njega, tražeći da se vrati na visinu koja mu je propisana ili na rutu koju treba da prati da je većina kontrolora leta kupovala tablete za grlo da ne bi promkula od vikanja u mikrofon. Posade su se nervirale jer nikada nisu znali gde će završiti i koliko će let trajati – mada sam avion svojim ponašanjem nikad nije nikoga ugrozio.

Avion je nazvan „Lutajući, samostalni i naporni Holanđanin“, po sličnom prokletom brodu iz opere, mada su ga skraćeno svi zvali Holi.

I tako je Holi jednom prilikom poveo sa sobom olimpijski tim Feng Šui takmičara. Oni su se ukrcali i smestili u skladu sa svojom prastarom disciplinom. A onda su nenametljivo počeli da uređuju untrašnjost aviona. Prvo su počeli s jednostavnim stvarima, tako što su namestili ćebadi i jastuke u energetski pravilniji položaj, a onda su počeli da pomeraju roletne na prozorima, sedišta, poslužavnike... sve što su mogli da pomere, da odšrafe ili što nije neposredno služilo da održi avion u vazduhu. Holija je to užasno nerviralo, jer je smatrao da su mnogo nepristojni s svojim ponašanjem. Počeo je da juri vetrove kako bi izazvao turbulencije, da se naglo spušta i podiže. Stvari bi se rušile, ljudi bi padali, ali bi čim se smirio nastavili da rade po svom. I tako su se natezali, prošao je dan, prošla je noć, prošao je još jedan dan i nastupila je noć. Holi je već bio umoran od dizanja i spuštanja, kao i ljudi koje je prevozio. Odlučio je da sleti i malo se odmori. Spustio se na jedan mali aerodrom na ostrvu, negde u sred okeana. Bila je noć i bilo je tiho. Dok je Holi dremao na pisti, ljudi su izašli, prošetali se i posle kratkog odmora, počeli da uređuju ostrvo. Prvo su počeli s jednostavnim stvarima, kao što su ukrasne biljke, sijalice koje ne rade i znakovi pored puta, a onda su počeli da prekopavaju i premeštaju puteve, zgrade... I tad je Holiju sinulo da ovako on verovatno izgleda drugim avionima na nebu – kao profesionalac koji je istrajan, ide do kraja, ali bez obzira prema bilo kome drugome sem sebi. Ostavio je Olimpijce da uređuju ostrvo, a on uzleteo kad mu je uspavana kontrola leta dala dozvolu i zaputio se kući, da vidi može li „lutajući, samostalni i naporni Holanđanin“ da zaista bude samo Holi. Bez viška značenja, bez očekivanja, bez prsta koji upiru u njega. Možda. Za početak, moraće da pokaže dobru volju. I prvom tornju na aerodromu koji je sleteo poklonio je paket tableta za grlo, jer je znao da iako on želi da postane samo Holi, neki drugi „Holanđanin...“ čini svoje prve korake ka apsolutnoj slobodi...

23.06.2015.

Smirenost, Zatvor

Bio jednom jedan čovek koji je počinio zločin usled manjka strasti. Zločin je bio nekako lenj, gotovo nepokretan, i nije bilo nikakve energije u njemu. Sudija je gledao taj zločin kako se razvlači na optuženičkoj klupi, grleći onog čoveka i daveći ga, poput lenjivca na drvetu. Sudija se sažalio na manjak strasti u zločinu i čoveku i obojicu ih osudio na električni zatvor. Kazao je u završnoj reči:

– Verujem da ljudi treba da budu celoviti, da ono što rade treba rade do kraja i potpuno. Zato zajedno idete u zatvor pod naponom, kako bi vam malo napetosti podiglo energiju.

Lupio je čekićem o sto i čovek i njegov zločin iz manjka strasti su odvedeni u svetlucavu insitituciju. A kakva je to insitucija – varnice prskaju na sve strane, struja blago pecka čeka god se čovek dotakne. I svi skakući, retko ko spava, svi su stalno u pokretu. Muzika koja odjekuje je tehno, jer samo taj tvrdi ritam može da isprati naelektrisanost koja vlada. Čovek sa zločinom je dobio svoju uniformu, koja je bila napravljena od gume, i dobio svoje mesto koje je trebalo da deli sa zločinom. Prvu noć obično svi zatvorenici plaču ili proklinju ili nešto treće, ovaj čovek je samo smireno spavao. Zločin se pak, iskrao i otišao na žurku koju su organizovali zatvorenici i nije se vratio do kasnih sati.

Ujutru, dok je trajala prozivka, svi su poskakivali sem čoveka i njegovog zločina. Zločin je spavao, viseći poput onesvešćene zmije oko njegovog vrata, a čovek je spokojnim izrazom lica sve posmatrao. Nije delovalo da ga išta dotiče što se događa oko njega. Susedni zatovrenik ga je pitao:

– Kako to da ti ne skakućeš? Kako si miran tako...?

– Ko kaže da sam miran... kiptim od besa u sebi – rekao mu je kroz osmeh, mada zatvorenik nije više bio siguran da je to osmeh.

– Ali, ne vidi se... ni na tebi ni na njemu... – pokazao je na oklembešeni zločin koji je sada hrkao.

– Kada bes pretvoriš u suprotnost, on ne nestaje, samo postaje gušći, slojevitiji i dublji. Isto je i s njim – podigao je mlitavu ruku zločina. – on deluje kao da nema snage, ali ispod... ispod je orkan koji čeka da se probudi.

Zatvorenik se odmakao i nastavio da cupka. Bilo mu je dovoljno strujnih udara, nije želeo da bude tu kada se oluja probudi. Preneo je priču ostalim zatvorenicima i svi su se složili da je to najbolje za sve u zatvoru. I tako je besna strast ostala skrivena čitav kaznu, na dobro svih ostalih, uključujući i zločina koji se sjajno proveo u zatvoru i ostao mlitav do kraja. Nekima ni struja ne pomaže, za neke je nepokazivanje besa sav trud koji treba da pokažu na ovom svetu. I nek im bude.

22.06.2015.

Magla, Pivo

Jednom prilikom, moj najbolji prijatelj se izgubio u nekom kraju grada koji nije poznavao. I dok je lutao između kuća sa visokim ogradama i imenima ulica koja mu ama baš ništa nisu značila („ko je bio poručnik Anatonije Visoki?“, „Kog vraga se ulica zove Malecna?“, „Zašto nema znakova sa strelicom u pravcu centra?“) nabasao je na starog prosjaka ispred nekog dragstora. Prosjak je pio pivo iz konzerve, i pokazao mu da mu se pridruži. Moj prijatelj, zovimo ga Štef, nije baš imao šta pametnije da radi, a ionako je bio izgubljen, pa je rešio da sedne i popije koje pivo sa prosjakom, možda sazna kako da se vrati kući. Prosjak mu se predstavio – zvao se Fon Šrajben, bio je potomak stare porodice negde iz Bavarske, poznatih moreplovaca, ali je ovde nasukan trenutno. Štef mu je rekao da je to zanimljivo, ali da je ovo grad na rekama, i da sem ako reke nisu narasle toliko da ga nasukaju, nije mu jasno kako je i dalje ovde zaglavljen. Onda mu je fon Šrajben došapnuo:

– Vidite, mladiću, delujete normalno, pa ću vam otkriti tajnu – ja sam magloplovac...

– Maglo...šta? – upitao je zbunjeno moj prijatelj.

– Ja plovim po magli, međutim, nikako da naiđe dobra, prava magla... ona koja kao da teče po ulicama i sokacima, koja skriva perverzne činove i dobra dela podjenako, u kojoj svako izgleda kao da se sprema da izvadi iz džepa nož ili koru hleba, svejedno... ta magla, gusta i laka, bliska kao oblak, nikako da naiđe... – uzdahnuo je duboko i otpio velik gutljaj. Ispod njegovih krpa Štef je video nešto što je ličilo na admiralsku uniformu, samo je bilo sačinjeno od vate. Možda mu se samo učinilo.

– Što ne proverite prognozu? – pitao je magloplovca, rešen da ga isprati u njegovim idejama.

– Bih, ali mi je instrument ostao tamo – pokazao je na lokalnu zalagaonicu. – prokleti vlasnik mi ga ne da, pa ovde ubijam vreme...

Štef se ponudio da ode do radnje i otkupi instrument. Bio je veoma zainteresovan da vidi kako izgleda uređaj koji najavljuje maglu. Otišao je u radnju, i ubrzo je napustio sa manje para i predmetom koji je izgledao kao velika truna sa ručkom na kraju. Oznojio se dok ju je doneo do fon Šrajbena.

– Divno! Divno! Hvala vam puno, sad ćemo konačno videti... – prihvatio se ručke i počeo da je okreće, ali sirena nije ispuštala nikakav zvuk, ma koliko se on upinjao pri okretanju.

– Ne radi?

– Ne, to sam znači da magle još nema... ali biće je uskoro, mogu da je namirišem. Hvala vam, mladiću, neću vas zaboraviti – pružio mu je ruku. – Uzgred, centar je u onom pravcu, uzmite autobus 65 i za tili čas ste gde treba.

Na rastanku mu je mahao, čudnom čoveku u uniformi od vaste sa sirenom u obliku trube na navijanje, ovaj mu se klanjao i odmahivao. Pratio je njegova uputstva, našao stanicu, ubrzo i autobus i potom i centar, pa se vratio kući. Ispričao mi je preko telefona šta mu se desilo i otišao da spava.

Te večeri, spustila se neviđena magla. Grad je bio odeven u oblake, tako je sve izgledalo, i ja sam je čuo. Tu sirenu koja liči na one brodske za maglu, ali je nežna, peva svoje note magli ne da je otera, nego da je zadrži. Nadam se da je fon Šrajben otputovao sigurno. Nema mnogo Magloplovaca na ovoj zemlji, ali možda je i on u potrazi za svojim Mobi Dikom ili obećanom zemljom s one strane sna...

21.06.2015.

Plaža, Margaret

Na ostrvu na kome sam letovao kao dete postojala je jedna plaža, sakrivena i slabo poznata turistima, sem onih kojima su lokalci bili spremni da povere tajnu. Ta plaža nije bila pusta. Bila  je tamo i taverna i mali kiosk sa sladoledom, i nasmejani pocrenli debeljko koji nudi suncobrane. Svašta je tamo bilo, ali  nije bilo mnogo ljudi. Kada sam prvi put, potpuno slučajno, nabasao na plažu, svi su me gledali kao uljeza. Svi osim nje. Imala je Crvenu kosu, možda pre narandžastu. Mada je sunce davalo drugačiji odsjaj svaki put. Rekla mi je da se zove Margaret i da je tu da uputi svakog ko je nov na ovom mestu. Nisam znao šta to tačno znači, pa sam rekao u redu, slušam pravila. Ona je vezala kosu u rep, nakašljala se i počela:

– Pravila su sledeća: ne diraš nikoga, svako gleda svoja posla. Ako su vam posla ista ili se prepletu u međuvremenu, to je na obostrano prihvatanje i razumevanje. Svađe se poklanjaju vodi, da ih ona odnese sa osekom. Plimu pozdravljamo i zahvaljujemo se na svemu što nam donese – bilo to đubre, meduze, sveže more – ili neki treći. Sladoled se prodaje celu noć, za one koji žele da utole želju za slatkim ili da smire strasti. Ležaljke su besplatne kod Bolinda – pokazala je na buckastog nasmejanog čoveka – ali moraš na kraju dana da mu ispričaš jednu stvar koja ti je danas pala na pamet a nema veze sa plažom. On to zapiše i kad odeš sa plaže, preda ti spisak tvojih misli, da znaš šta si našao ovde. Tamo je šlunak, ovde je kamenje. Tu je pesak. Izaberi svoje mesto, ali menja se isključvio na dnevnoj bazi. Noću dolaze ljudi s gitarama i trubama i sviraju i pevaju u vodi, da bi im talasi bila adekvatna pratnja. Ako ostaneš ovde i uveče, u drugom delu je vatra da se ugreješ ako ti je hladno. Peku se kobasice na vatri, i njihov miris privlači krabe i ajkule, ali svi ostaju u vodi. Lepo su vaspitani. Ako se zaljubiš u nekoga, reci to na lep način, ili nemoj reći uopšte. Ali ne zaboravi da ljubav koju ne želiš zakopaš u pesku. Možda če je pronaći neko kome je potrebnija i ko će umeti više da je ceni.

Stajao sam i gledao u njene oči, tragove soli na čelu, crte bele kože na preplanulim ramenima. Samo sam klimnuo glavom, a ona se vratila svojoj ležaljci i nastavila da se sunča i rešava ukrštene reči. Nisam ostao na toj plaži. Previše pravila za premalo odmora. Ali i dan-danas, kada leti dođem na more i stupim na pesak, ponekad čujem neobičnu muziku preko vode, ili osetim miris kobasica, ili u pesku nađem tragove ljubavi koju je neko nevešto zakopao...

20.06.2015.

Zvezda, Prošlost

Bila jednom jedna zvezda koja nije volela da priča o svojoj prošlosti. Smatrala je da je za sve nas dovoljno što se samo pojavila na nebu u nekom trenutku i to je bilo to. Nema potrebe da se dalje ispituje i pretpražuje šta je bilo na tom mestu na nebesima pre nego što se ona pojavila, niti gde je skitala pre nego što je odlučila da ostane na svodu. Smešakala se i samo klimala glavom, na pitanja odgovarala ćutanjem i osmehom. Mnogi su bili radoznali da saznaju odakle je došla, ko su joj roditelji, kakav sladoled voli, da li plače nad tužnim sudbinama bolivudskih junaka... da li možda ćuti jer ima urođenu govornu manu? Da li joj je njeno vatreno srceo slomljeno ikada ili je puno ožiljaka kojima teku plamenovi drugih boja? Ta i druga pitanja je mučilo ljude i ostala bića, ali odgovora nije bilo. Sve dok jednog dana zvezda se nije jednostavno ugasila. Na njeno mestu ostalo je nešto pepela u obliku osmeha, i mala koverta, bez adrese. Susedne zvezde, koje su se skupile da vide šta ima u koverti su je otvorile lagano, i u njoj našli jedan crtež bicikla, parče keksa i slamku. Sve su bile zbunjene s time što su našli, i kakve to veze ima s njom i njenom prošlošću. Počele su da prave razne verzije priča – da je u pitanju neka nameštaljka, da je u pitanju šifra koju treba otkriti, da ne znači ništa, da je u pitanju končani odgovor na smisao univerzuma. Nije bilo nikakvog trajnog rešenja, sve dok se nije pojavio jedan čovek, vodeći za ruku malog dečaka sa očima boje zvezde. Zamolio je da mu daju kovertu, i detetu je predao crtež bicikla. Dečak je počeo da skače od sreće, i u njegovim rukama crtež se pretvorio u leteći bickil šarenih boja. Zgrabio je parče keksa i ubacio ga u usta, skočio na bicikli i poleteo duž univerzuma. Još dugo je za njim odjekivao njegov smeh. Čovek i okupljene zvezde su ga gledale, a onda se čovek sagnuo i uzeo slamku koja je ostala za dečakom. Prevrtao je u ruci, pogleda kroz nju i na kraju uvukao vazduh kroz istu. Osetio je kako mu nešto ispunjava pluća – ne vakum svemira, ne prašina koja se mota kroz beskrajno prazan prostor, nego miris koji budi sećanja na budućnost koja samo što se ne dogodi. Uzbuđenje pre nego što stigne glavno jelo, pre nego što vidi voljenu osobu... gledao je za dečakom, i znao da je pošao da traži svoju majku, negde duž beskraja. A on je povukao duboko vazduh dok više nije mogao da izdrži i izduvao ga kroz slamku, natapajući sve oko sebe energijom novog početka, u kome prošlost stoji kao temelj a ne kao teret...

19.06.2015.

Zanevoleti, Uzbuna

Na polici jedne antikvarnice stoji staro zvono. Očukano, sa tragovima korišćenja i drškom s koje se skinula sva farba, deluje kao uzbuna koja je prošla odavno. Ostala samo da podseća one koji još mogu da se sećaju tog vremena kada je zvonilo i opominjalo ljude. Ipak, neki se sećaju da to zvono nije zvonilo na uzbunu i opasnost od požara ili poplava ili nečeg još strašnije. Ne, ono bi zadrhtalo i pustilo svoj metalni zvuk samo onda kada bi se neko dao zanevoleti? Kakva čudna reč. Znali voleti nekog toliko da nas ta ljubav zanese, da padamo i ne možemo da hodamo normalno. Da je ravnoteža samo pojam koji znamo iz knjiga, ali više ne možemo da ga usvojimo. I tako, kada bi kraj zvona prošlo dvoje ljudi u zanosu ljubavi, koji bi se teturali i ljuljali kao da su pijani, zvono bi zvonilo. I došli bi ljudi koji su bili stručnjaci. Lepo obučeni, u šarenim uniformama. Dali bi zaljubljenima jastuke da se ne povrede pri padu, šarene štapove da se održe na nogama i kompas da ne izgube pravac koji nemaju. Šarena patrola bi se nasmejala, nešto zapisala i pustila zanevoljene ljude da idu dalje. Znali su da ih svašta čeka na putu kroz magično stanje ljubavi, te nisu želeli da im otežavaju život niti da im pišu kazne za nepropisno hodanje i stajanje u pogrešnom položaju. I tako su svi bili srećni. A zvono je znalo svoju svrhu.

Danas zvoni više ne zvoni. Ćutljivo je. Pokriveno prašinom u uglu prostorije, na gornjoj polici. Nije da oko njega ne prolaze ljudi ludo zaljubljeni koji padaju i ne mogu da stoje kako treba. Samo, ono više ne vidi sjaj u njihovim očima, niti drhtanje pri dodiru niti čuje šaputanje reči koje se ne mogu ponoviti. Sve što vidi je igra bez svrhe, čin koji se ponavlja kao dobro uvežbana tačka. Pravilo bez odstupanja. Ali ono nije odustalo. Sanja i čeka svoj trenutak. Čeka ne samo da oseti zanevoljenje pored sebe, nego i da svojim zvonom probudi u paru koji je zaboravio šta znači čekati jutro u zagrljaju ogrnuti rosom ljubav i koliko je ona važna. A tu je, ima je, čeka da joj neko ili nešto da signal i da ponovo bukne. Mali nuklearni reaktor, kome samo fali pokretač reakcije. Koje može biti i jedan monoton metalni zvuk, tako poznat i tako neobičan u isti mah...

18.06.2015.

Pažnja, Čekanje

Bio jednom jedan čovek koji je voleo da čeka. Čekao je na mnogim mestima – u prevozu, u redovima za šalter ili za bakomat, u redu za toalet na koncertima, u liniji koja bi se pružala na aerodromu ispred čekinga za let. Čekao bi, i u tome je uživao. Davalo mu je energiju i snagu da se izbori sa svakodnednevnim obavezama, da nađe smisao u danima koji su bili monotoni, dugi i spori. Čekanje je bilo avantura – u svakom trenutku je mogao da se red raspadne i počne potpuni haos, ili da se napravi žurka, ili da svi pobegnu i ostave ga samog. A tek kakvo je uzbuđenje bilo kraj čekanja! Nikad nije znao šta ga čeka na kraju reda – ko zna kakva čarobna osoba je sa druge strane šaltera, kakve neobične poruke su ljudi ostavili u toaletu, ili ko se poslednji slikao ispred bankomata na sigurnosnoj kameri. I tada bi započeo živi razgovor, trudeći se da sazna što više, da ostavi neku novu poruku ili da jednostano mahne kamerama koje su danonoćno snimale.

Jednog jutra, dok je stajao u pekari u redu za hleb, pažnju mu je privukao mladić s čupavom plavom kosom, u pohabanoj majici i cokulama. Nije delovalo da je zainteresovan išta da kupi, ali je zato nestrpljivo cupkao iza njega. Na kraju ga je pitao:

– Izvinite, mogu li ja pre vas? Žuri mi se...

– Naravno – čovek mu je ustupio mesto, jer je voleo da čeka. Mladić je promrljao „hvala“, i posle kratkog cupkanja ispred njega, pitao je sledećeg u redu isto pitanje... i tako se stvar ponavljala dok nije došao na red preko reda. Čoveka nije to zbunilo, niti mu je bilo dovoljno nevaspitano. Više ga je zbunilo što je došao na red, zastao pred pekarom koji ga je gledao upitno, a onda se samo okrenuo i bez reči napustio pekaru. Čovek je pošao za njim (napustio je svoje mesto u redu, ali to nije bio problem, vratiće se ponovo da čeka). Zaustavaio ga je malo dalje od pekare i zapitao:

– Mladću, zašto se otišli, a bili ste na redu?

– Ja... ja mrzim da čekam u redu, nemam strpljenja ni malo... kažu da je to bolest, i da moram da pijem lekove... – izvadio je paklo cigara i pripalio jednu. Čovek je odmahnuo kad mu je ponudio.

– Lekove za nestrpljenje? Svašta, prvi put čujem... – iskreno je prokomentarisao čovek.

– Oh, nisu samo lekovi, moram i da vežbam, kao danas... da čekam u redu za nešto što mi ne treba, dok ne dođe red na mene... ali ja varam, kao što ste videli – gledao je postiđeno u zemlju.

– Možda... treba da malo uživate u čekanju?

– Da uživam? To je užas za mene... potpuni... – mladić se stresao.

– Nimalo... dozvolite da vam pokažem – uhvatio ga je pod ruku i poveo nazad do pekare, da sačekaju njihov red.

Dugo je trajalo to vežbanje uživanja, i nije bilo uvek uspešno. Mladić bi neko vreme izdržao, a onda bi se vratio navici preskakanja reda ili prosto bežanja iz njega. A čovek bi ga vraćao u red i strpljivo podržavao da nastavi da vežba uživanje u čekanju. Na kraju krajeva, čekanje je samo način kako da provedemo vreme između dve tačke našeg ličnog puta kroz život. Zašto juriti? Sve dolazi na svoje, pre ili kasnije, ali kasnije onima koji mogu da dozvole sebi da malo sačekaju...

17.06.2015.

15, sudar

Bio jednom jedan čovek koji je imao 15 golubova sačinjenih od bisera, na koje je mudrac stavio perje. Ti golubovi nisu baš bili vaspitani, naprotiv, umeli su da budu prilično naporni, da skaču po terasi i da bude njihovog vlasnika u po noći i dana. Ali bili su od bisera , i nije baš mogao da ih tek tako otera ili ih pokloni nekome. Tako je ćutao i trpio, a golubovi su izbacivali biserni izmet po terasi, gugtali bisernim glasovima i pravili gnezda od drvca koje bi skupljali, spremajući se da snesu biserna jaja i izlegu biserne golupčiće. I to je trajalo i trajalo i trajalo dok njegova žena nije odlučila da ih rastera kad on nije bio tu. Bila je preumorna, neispavana i bilo joj je dosta svega, pa je uzela šipku i počela da udara po terasi, i golubovi su se razleteli na sve strane. Perje se raširilo svuda, a i biseri su počeli da padaju po terasi, ali ona nije marila. Udarala je, besna i neispavana i kada su se golubovi konačno razleteli na sve strane sveta, onako uzbuđeni počeli su da se sudaraju međusobno. I tako su biseri počeli da padaju ok ozgrade, na put i među ljude koji su šetali. I ljudi su ih zgrabili, počeli da trpaju u nedra, da probaju da uhvate golubove i odnesu ih kući. Na kraju, posle čitavog dana otimanja, tuče i sukoba, došla je policija i zatekla samo perje, besnu i raščupanu ženu sa šipkom kako maše i psuje i tišinu i zatarbljene prozore i vrata. Stajali su i gledali, a onda slegli ramenima, uhapsili ženu i pozvali čistače da pokupe perje. Čistači su došli, počistli, pokupili poneki zalutali biser i ubrzo je samo tišina prevladala okolinom. Vlasnik golubova je došao, zatekao mir i tišinu, a onda video da nema golubova ni njegove žene. Počeo je da doziva u pomoć, da preklinje i plače, ali mu niko nije odgovorio, ljudi su ostali u svojim kućama, da broje bisere i smeju se tuđoj nesreći. A čovek je vrištao i vikao, dok nije promukao. Nije mu bilo žao bisera, ni golubova. Užasavalo ga je to da mu je supruga otišla negde, umorna od njegovih suludih ideja, od vere da biseri koje je želeo njoj da pokloni mogu da lete i da mogu da se množe, samo im treba udahnuti život i učiniti ih da se osećaju kao deo jata, ničim posebni i po svemu neobični...

16.06.2015.

Pristanak, snimanje

Moja nastavnica novinarstva iz srednje škole mi je ispričala priču o matičaru Simi koji je mrzeo da se fotografiše. Uvek mu je lice bilo iskrviljeno na fotografijama, kao da mu neko uvrće palčeve ili ga prska vodom. Za njega je svako venčanje, ma koliko se radovao sreći mladenaca i svatova, postajala agonija kada bi video aparate za snimanje. Tada bi gledao da se nekako osmehne, mada nije znao kako da tu uradi ili da što pre pobegne odatle i tako spasi i sebe i druge raznih neprijatnosti. Zato je Sima razvio mnogobrojne taktike: kada bi usledilo izgovaranje sudobnosnog „da“ on bi tražio tišinu i nepokretnost svih kako bi se bolje videli i čuli mladenci, a fotografi morali da stoje ukipljeno sa svima ostalima. Ili bi rekao da je hoće mladence da vidi nasamo pre svih, pa bi ih tako nasamo na brzinu venčao, kao pripremu, i potom bi pobegao kući da se sakrije. Ili bi mladenci došli u salu za snimanje i zatekli samo zvučnik i veb kameru, te tada saznali da je matičar Sima na drugom kraju grada, ali evo, može da ih venča i ovako... mnoge legende su se ispredale o tom čoveku, te je jedan par rešio da mu pomogne, a evo i kako:

Zakazali su venčanje, ali su rekli matičaru da su nažalost svi gosti slepi, te stoga neće biti snimaka jer ih one žele pre svega za goste, a kako gosti to ne mogu da gledaju, onda nema svrhe. Matičar Sima se silno obradovao tome i rekao da se unapred raduje venčanju. I kada je došao u salu, zaista, svi gosti su imali naočare za sunce, bele štapove a neki su imali i pse vodiče. Mlada i mladoženja su imali poveze oko očiju. Svetlo je bilo prigušeno. Sima se opustio i počeo da govori... i postao svestan da oko njega odjekuju čudni zvuci. Obratio se mladencima:

– Šta se događa?

– Pošto su svi slepi, svi zvuci su pojačani, dopunjeni frekvencijama koje ne čujemo inače i kojima će omogućiti da i oni slepi osete kao da vide, makar na kratko... – siam je slegnuo ramenima, svestan da niko to ne vidi, i nastavio besedu o zavetu, braku i ljubavi. Oko njega su odjekivali čudni zvuci, i svet oko njega je delovao kao da je tišinu ispunilo sve osim tišine. Odjednom je osetio da se znoji, još više nego inače, i da mu se lice krivi još više nego inače... počeo je da zamuckuje, da prekida govor. A mlada mu je pružila ruku da ga umiri i rekla:

– Možda će vam pomoći ovo – u ruci je držala povez, kakav su nosili ona i mladoženja. Sima ga je uzeo, stavio i pustio da ga mrak koji je nastupio oko njega umiri. Sada, čula su mu bila prijemčljivija za zvuke, mirise i dodire. I on je tada shvatio da ga sve ovo vreme snimaju, da su sve naočare gostiju imale mini kamere koje prate svaki njegov pokret, reč... i sada, kada je slep kao i oni. Sada, kada je deo mase, više nema čega da se plaši. I tada je uradio ono što niko nikada nije čuo od njega, njemu je trebalo da čuje od sebe:

– Dajem... ne, poklanjam vam oboma moj pristanak na snimanje ovog čina, kao zahvalnost za ovo iskustvo... jedinstveno u svakom smislu. – i na to se prolomio aplauz. Veći nego što bi bio mladencima, jer je čovek s one strane rekao da životu...

15.06.2015.

Baraka, Ana

U mom kraju je postojala jedna baraka u kojoj je živela porodica siromašnih ljudi, koje za razliku od uobičajenog stereotipa, nisu baš bili pošteni. Bili su u svom nekom svetu, i ako bi pomislili da treba nešto da imaju što nemaju ili što su mislili da im pripada, to bi i dobili. To su uzimali, krali, moljakali, otimali ako treba pod pretnjama i ucenama ili prostim ćutanjem, ali nisu odustajali od onoga što su smatrali da je njihovo.

E sad, među njima je bila jedna devojka, ćerka starija koja se zvala Ana. I moj drugar se ozbiljno bio zaljubio u nju. Rekao sam mu da je se kloni, i da se njih kloni, oni su nečista krv, i mnogo  će mu napraviti problema u životu. Ali on ni da čuje. Odlepio za njom, upoznali su se nekako i on počeo da joj se udvara. Vodio je na večere, u bioskop, u pozorište. I ona je to prihvatila nekako prirodno, kao da se to očekuje. Kupio joj je i lepe stvari, obasipao je pažnjom i ona je sve to uzimala zdravo za gotovo. I kada je došao trenutak da je poljubi, ona je ustuknula i rekla mu:

– Nisi zaslužio da poljubiš ove usne... – on je na to potpuno filpnuo i rekao:

– Kako nisam, šta pričaš? Uradio sam sve što si tražila od mene, i više nego što treba... i sad ne mogu da te poljubim...?! – gotovo je počeo da više i maše rukama, ali ona se nije uznemirila, samo ga je gledala strpljivo.

– Nisi zaslužio jer nisi pokazao da ti je stalo do mene, samo da me voliš – rekla je i okrenula se i pošla kući.

– Kako nisam... šta to uopšte znači – vikao je moj prijatelj dok je trčao za njom.

– Jednostavno – rekla je ona kao da je učiteljica u školi – pokazao si mi svoju ljubav, koliko ti je srce puno osećanja prema meni i šta si sve spreman da uradiš kako bi mi to pokazao. Ali šta sutra kada prestaneš da me voliš? Hoćeš li me ostaviti samu? Hoćeš li prestati da me vodiš na večere? Da li ćemo ikada pogledati zajedno film ili predstavu? Hoću li ponovo u rukama videti novu ogrlicu ili haljinu ili će to biti rezervisano za neku drugu?

Moj prijatelj je stajao i gledao je, potpuno zbunjen onim što je govorila.

– Nemoj mi pričati i pokazvati mi koliko me voliš, jer to prolazi. Pokažu mi da ti je stalo do mene onako kako ti je stalo do nekoga za koga nisi spreman da učiniš bilo šta. To je ono što vi svi drugi ljudi, koji niste moja porodica, zovete nepoštenje. Za mene je to otvorenost da se bude uprkos svemu.

Prijatelj je stao, zamislio se nad ovim rečima, i vratio se svojoj kući. Sutradan mi je sve to ispričao i rekao da je sve to previše komplikovano za njega. Ipak nije toliko zaljubljen u nju, a nije mu više ni bila toliko lepa. Slušao sam ga, klimao glavom i slagao se sa svim što je izrekao. Kad je otišao, pošao sam do barake da upoznam Anu, jedinu devojku za koju sam čuo da pravi razliku između ljubavi druge osobe i prihvatanja od strane iste...

14.06.2015.

Oblak, Narkolepsija

Bio jednom jedan oblak koji je bio toliko spor da su mnogi mislili da je lenj ili možda čak i pomalo glup. Oblak bi se sporo kretao, pre svega noću,  i često stajao na jednom te istom mestu. Ljudi koji se bave oblacima su bili zbunjeni, pa su ga nazvali Stajiša, kao jedini stajaći oblak na ovom svetu. Ipak, niko nije znao da je Stajiša zapravo patio od narkolepsije. Umeo bi on tako da pođe svojim putem, kuda oblaci putuju i drumuju, i da u sred tog puta zaspi. Bolest spavanja bi ga uzela pod svoje i dok bi se on probudio, drugi oblaci su bili već daleko. Često kad bi se probudio, nije mogao da se seti kako je tu dospeo, pa je onda često čekao da se seti zašto stoji iznad planine, a vetrovi šibaju i svi njegovi prijatelji su odavno otišli. Ili bi se pitao zašto stoji iznad fabrike koja pljuje gust dim pun smrada i hemije a oko njega ništa, samo on. Tako je lutao svetom – bolje reći spavao svetom – dok jednog dana nije se našao iznad malog mesta koje je bilo poznato po sjajnoj kafi. Tu se smestio iznad  kuća i pusti da aroma pečenja svežih zrna upije u njegovo paperjasto telo. Osetio se budnim, toliko budnim da nije znao šta bi sa sobom. Ali je nastavio da upija miris, sve dok Stajišina bela boja nije počela da tamni a on postao oblak mračan poput oluje koja se sprema. I seljani su se uplašili, pomislivši da će ih on zasuti kišom koja će ih sve potopiti. Ali ujutru, kad su ustali, nije ga bilo. Zapravo, jurio je preko sveta, u susret svojim rođacima i prijateljima, koji su se sporo gegali na vetru. I kad je stigao do njih, zagrlio ih je, srećan što ih sve ponovo vidi. I tako su se izmeđali među sobom, a miris kafe se raširio među svim oblacima.  I onim sporim, i onim brzim, i onim što deluju oštro, i onim što su naduti kao baloni. I među onima što izgledaju kao konji ili sirene ili vitezovi ili neka druga čarobna bića koja nas prate u snovima. Svi oblaci su se uzbudili – i zbog Stajiše koji više nije ličio na sebe, i zbog kafe zbog koje se oni više nisu ličili na sebe. I tako je počeo ples oblaka, koji traje i danas. Okupljaju se iznad tog čuvenog sela sa kafom, da skupe energiju, i onda jure po nebesima, igrajući se onako kako samo mogu oni umeju i znaju. Pogledajte ponekad, pogotovo noću, kad deluje sve mirno. Tamo su, igraju se. Možda ih vi ne vidite, možda ne izgleda tako, ali jeste. Verujte mi na reč. Stajiše mi.

13.06.2015.

Mračno, Relikvija

Retko posećujem crkve, manastire i slična sveta meta, ali u ovu sam ušao s namerom. Prijatelj mi je ispričao da je tamo pre mnogo godina upoznao sveštenika koji je bio dovoljno dobar u svom poslu – relativno se brinuo o svojoj pastvi, a da nije zanemarivao ni sebe, davao je onima koji nemaju onoliko koliko bi i on imao, ali nije bio na gubitku, i pozivao druge da budu umereni. Prijatelj ga je pitao u čemu je tajna njegovog umerenog života. Ovaj ga je poveo o mračan podrum crkve, tamo gde bi trebalo da bude kripta. Ali na ovom mestu, bila je jedna soba veselih boja osvetljena neonkama. U srcu samo prostorije nalazila se jedna relikvija – bila je to mala figura napravljena od plastelina šarenih boja. Imala je male srebrne diskove umesto očiju, i tri oka umesto dva, i telo u više boja umesto u jednoj. Jednom rukom je mahala kao da pozdravlja svakog ko bi stao ispred nje. Moj prijatelj je zbunjeno pogledao sveštenika:

– To je napravio jedan mladić, talentovan za boje i oblike, ali bez roditelja, iz doma, i nije imao mnogo sreće... – sveštenikovo lice se rastužilo – ipak, najsrećniji je bio kada je pravio ovakve stvari, ova je unikatna u svakom smilu. – Mahnuo je figurici, a na zaprepašćenje mog prijatelja, figurica mu je odmahnula.

– Ne priča, samo maše i smeška se, potpuno je čarobna. Ovde sam je smestio jer me ona podseća na lepotu koju Bog krije na najneverovatnijim mestima, i na talente koje daje najrazovrsnijim ljudima. Stalno nas podseća da je bogatstvo svuda oko nas...

Moj prijatelj je citirao stari, apokrifni tekst:

– „Kraljevstvo Božije je u Vama i oko Vas, a ne u zgradama o drveta i cigle...“

Sveštenik je klimnuo glavom smejući se:

– Upravo tako... i ako crkve gore nestane, ovo mesto će i dalje stajati, i Bog će nam se i dalje svima osmehivati i mahati iz ove male figure...

Ipak, kada sam ja ušao u crkvu i potražio sveštenika i podrum, nisam našao ni jedno ni drugo. Rekli su da nikad nisu čuli za njega, a da je podrum zatvoren za javnost. Sve što sam na kraju pronašao bio je mir, miris sveća i tamjana i krupne oči svetaca sa ikona. I to mi je bilo dovoljno. 

Možda se prijatelj prosto šalio sa mnom.

Napustio sam crkvu, a na izlazu me je dočekao mladić neodređenih godina, u staroj odeći, ali sa širokim osmehom:

– Gospodine, ako imate koji dinar da vam ne treba, meni bi trebao da kupim nešto važno...

Osmotrio sam ga. Odeća mu je bila flekava, ali ne od hrane ili prljavštine, nego od boja. Neobičnih i toplih boja.

– A šta to, ako nije tajna? Hranu? Lekove?

Iz džepa mu je virila kesica u kojoj su blistale male srebrne stvarčice. Zubi su mu bili razmaknuti i samo njegovi.

– Ne, meni treba pakovanje plastelina...

Dao sam mu sav novac koji sam imao kod sebe. Možda se prijatelj nije šalio. Možda je samo zaboravio da pomene da mu je sveštenik rekao i to da ponekad Bog siđe među nas, obične ljude, i malo se zabavi radeći ono što mu najbolje ide – stvara...

12.06.2015.

Prekasno, Proslava

Posetio sam članove moje šire porodice, koje žive u drugom gradu na jugu. Imali smo malu proslavu – rođenje novog člana. Tokom večeri, između dve čaše vina i pečenja, saznao sam za legendu o pra-pradedi Dimitrijusu koji je jahao do Carigrada, borio se sa Turcima, borio se sa hajducima i uskocima, i zato je kući stizao prekasno. Prekasno da bude tu kada su mu se rodila deca, nije bio tu kada su porasli i stasali da žive svojim životima. Stigao je poslednji na sahranu svoje supruge – žene nežnih očiju i čvrstih ruku, s osmehom koji je krio mnogo bola. Jednog dana, rešio je da to promeni. 

Odlučio je da prestane da ratuje sa turcima, uskocima, hajducima i samim životom i da mu se prepusti. Zato je odložio svoje sablje i kubure, imanje podelio na manje parcele i zasadio različito voće, povrće i žitarice na svakom od tih delova njive. Kuću je pretvorio u svratište u kome bi svaki namernik mogao da dođe i odmori se od života, da popije ledenu vodu i malo vina, i da uživa u hladu hrasta koji je stajao u dvorištu. Nije više putovao do Carigrada, rekao je – neka Carigrad malo dođe k meni!

I tako se desilo da je jedno jutro velika carska svita se pojavila na kapiji. Dimitrijus je prišao zbunjeno vojnicima u počasnim uniformama koji su stajali mirno i pitao ih:

– A ko je to došao meni u posetu? – zagledao se u nosiljku ukrašenu zlatom i svilom.

– Namesnik iz Carigrada – rekao je vojnik, a i iz nosiljke je izašao simpatičan, bucmasti čovek u šalvarama i haljetku sa turbanom na glavi, koji se ladio lepezom i obilno znojio. Pružio je ruku pradedi i uz osmeh se predstavio:

– Ja sam Ismail-mail... čuli smo da ste se prepustili životu, i da vam dobro ide, pa sam poslat da vas pratim i posmatram kako uspevate u tome...  – počeo je da odmahuje glavom – nama u Carigradu sve teže ide, muku mučimo svaki dan, molimo se, radimo na sebi, ali ne ide...

Dimitrijus ga je gledao kratko, a onda slegnuo ramenima i otvorio mu kapiju. I tako je Ismail-mail počeo da živi na njegovom imanju, sedeo u hladu sa drugim namernicima, pio samo hladnu vodu i razmišljao o životu i čovekovom mestu u njemu. Posle godinu dana, zahvalio se mom pradedi i vratio u Carigrad. Pradeda je nastavio svoj život kao i do sada, sve dok jednog dana opet nije ugledao istu onakvu nosiljku ispred svoje kapije. Prišao je, očekujući ponovo nekog uvaženog Carevog činovnika, ali iz nje je izašao jedan dečak, ne stariji od 8 godina. Prišao je kapiji i rekao:

– Poslali su me ovde da naučim kako da se prepustim životu.

– Imaš li ti roditelje da te tome nauče? – Upitao je moj pradeda, jer mu nije bilo do toga.

– Imam, ali su mi rekli da već znam to što treba da naučim. Oni ne mogu da mi pomognu...

– Pa šta ću ti ja onda? – zbunjeno ga je pitao Dimitrijus.

– Da mi pomognete da kad postanem odrastao, ne izgubim tu veštinu...

Primio ga je, i nije izgubio veštinu, šaputalo se da je kasnije postao i Car, ali tu priču sam ostavio za sledeću proslavu, i prepuštanje životu...