6.07.2015.

Voljena, Život

Na ostrvu koje sam posetio tokom jednog letovanja živela je devojka koja je verovala da nije voljena. Smatrala je da je svet mrzovoljan ne samo ujutru kada se probudi, ne samo kada se istušira hladnom vodom, ne samo kada se gura u kosmičkom prevozu s drugim svetovima na putu do posla, koji se uglavnom sastoji od vrtenja u krug oko Sunca. I ne samo kada se vraća kući tim istim prevozom, da gleda Multiverzalne sapunice u kojima patuljasti džinovi se zaljubljuju u bele patuljke, dok im paklene planove smišljaju crne rupe. Devojka s početka priče je gledala u taj mrzovoljni svet i pitala se „odakle uopšte ovom svetu nešto pozitivno da kaže i da kaže neku lepu reč, pošalje poljubac ili se jednostavno nasmeje. Ništa od toga...“ mislila je u sebi dok je gledala zalazak sunca i zamišljala kako se svet po kome hodi ukrcava u prevoz i kreće kući, na spavanje.

Jednog dana, posle kiše koja nije prestajala da pada danima, granulo je sunce. Devojka je izašla u svoju baštu, iza koje se pruža pogled na obalu. Upitala je svet:

–  Pogledaj oko sebe, predivno je sve ovo... sve blista posle kiše. Svet je umiven i nosi u sebi svežinu i energiju, čak i talasi zvuče drugačije. A ti si i dalje nadrndan i odbijaš da se makar malo nasmeješ! – ljutito je lupala nogom o zemlju da bi je svet čuo.

– Jel ti nekada pomisliš kako je nositi na sebi sve vas? – čulo se iz dubine, kao da udaraju gromovi ali ipak jasan glas. Devojka je zabrinuto pogledala oko sebe, a onda uzvratila pitanjem.

– Valjda to treba da te učini srećnim, ovo bogatstvo života koje imaš na sebi?

–  Znaš šta me čini srećnim? Mir koji osetim uveče kada se zavalim  u svoj krevet od zvezdane prašine i oblaka, dok me kosmička radijacija golica i polako uljuljkuje u san. Kada osetim da je sve mirno oko mene, na meni i u meni, tada sam zaista srećan, čak se i smejem u snu... – glas je delovao kao da ga pomalo i zabavlja njena zaprepašćenost. Ovaj mrzovoljni svet se smeje? I to u snu?

– Ali nikada to nisam čula... taj smeh...

–  Ne treba da ga čuješ, treba da ga osetiš, tebi je bliži nego drugima –  rekao je, dok se glas polako gubio u daljini.

Devojka je osluškivala, ali nije se viša nište čulo. Te večeri je posmatrala more i plimu koja je dovela vodu gotovo do ograde njene bašte. I pomislila da se svet ogrnuo i vodom kao ugodnim ćebetom. A onda je podigla glavu i videla žuti mesec. Blistav i svetao, delovao je kao veliki osmeh. I tad je razumela da sreća ovog sveta nije samo mir koji oseti u snu, već i to što može da ga podeli s nekim...