Vrtlog, Stanica
Na reci pored
koje sam živeo bilo je vrlo prometno, čak i zimi. Toliko da su gradske vlasti
napravile gradski saobraćajni prevoz koji su činili čamci, ofarbani kao
autobusi, sa sve sedištima i vozačem. Kontrolori karata bi se ukrcavali na stanicama,
ili bi poput kakvih ratnika iz prošlosti, malim gumenjacima se prikradali punim
brodovima i presretali putnike tražeći im karte. Uskoro su se pronele priče kako
putnike bez karte bacaju u vodu na licu mesta, kako ih teraju da piju vodu iz reke
dok im ne pozli, kako putnici moraju da se voze čitav dan od prve do poslednje
stanice i nazad. Bilo je i onih koji su šaputali kako one koji se švercuju
zatvaraju u donju palubu brodova, da svojim prstima zapušavaju rupe koje se pojavljuju
i da one koji nisu dovoljno brzi čeka sudbina sporog, ali neizbežnog davljenja
u mutnoj vodi.
Odlučio sam da i
sam vidim kakav je kvalitet tog prevoza, pa sam se na meni najbližoj stanici na reci ukrcao na čamac-bus.
Vožnja je bila bez posebnih dešavanja, pa sam posle nekoliko stanica izašao i
vratio kući pešice. Očigledno ljudi preteruju i zamišljaju svašta.
Sutradan sam
pročitao na vestima da se čamac-bus kojim sam se vozio prevrnuo kada je naleteo
na vrtlog i potonuo. Svi putnici i
vozač se vode kao nestali. Broj putnika nije poznat jer se nije znalo koliko
ljudi ima usled onih koji su se švercovali. Običan svet je komentarisao da ne
smeju da kažu tačan broj jer bi se otkrilo da kriju ljude ispod palube. Brod je
potonuo kada više nije bilo nikog da prstima zapušava rupe i voda je učinila
svoje. Ovaj incident nije doveo do obustavljanja saobraćaja na reci. Naprotiv,
još više je zaživeo. A mnogi su počeli da nose pojaseve za spasavanje sa sobom
u prevoz, ili bi zamolili vozača, odnosno kapetana, da privežu svoj mali
gumenjak za brod „za svaki slučaj“. Kontrolori su dobili obuku spašavanja i
pomaganja ljudima koji se nađu u vodi. Zbog promene dužnosti morali su da nose
crvene oznake i bili su vidljivi, tako da su šverceri kucali karte čim ih vide
da se približavaju. Kontrolore je to nerviralo pa bi često prošli pored čamca
ne proveravajući karte, i bivši šverceri bi ih psovali ispod glasa...
To je sve bilo
nekad. Danas reke više nema, presušila je. Ali čamci-busi su još tu, nasukani.
I nema kostura ispod palubi čiji su prsti zaglavljeni u rupama. Samo paučina,
prašina i poneka izgužvana i bačena karta za vožnju, otkucana s prezirom...
Нема коментара:
Постави коментар