2.07.2015.

Drama, Kafa

U mom omiljenom pozorištu je postojala predstava koja se igrala jednom mesečno. Bila je to drama jednočinka, o čoveku koji nema glavu a voli da pije kafu. Zato je držao veliki levak na vratu u koji je sipao kaficu, mada se uvek nervirao jer nije imao usne kojim bi probao da li je kafa vrela ili ne, pa bi se ispekao. Isto tako, nije bilo ni jezika da oseti kakav je ukus kafe -  da li je previše slatka, ili gorka, ili je možda prokislelila, ili da nije slučajno stavio so umesto šećera, jer nema očiju da vidi šta stavlja u kafu. I čitav komad bi protekao u njegovim žalopojkama na temu nemogućnosti da pije kafu usled manjka glave i kako se snalazi da to premosti. Komad je bio jako popularan, a glavni glumac se proslavio s tom ulogom i potom je ponovio još nekolio sličnih – kao čovek koji nema srce, a voli ceo svet (komad se zvao „Čovek s rupom u grudima veličine sveta“), kao ljudsko biće bez pluća, ali koje diše na hrabrost i inat (film se zvao „Dah do večnosti i nazad“) i kao osoba koja nema sistem za varenje, ali radi kao degustator najfinijeg vina (komedija s nazivom „Čiji je ovo ukus?“). Ali sve to projekte koji su potekli iz ove predstave nisam voleo previše. Uvek sam se vraćao tom komadu razmišljajući o sebi, o vremenu kada sam gubio glavu zbog raznih ljudi, situacija i života uopšte. Kako sam tada pio kafu? Verovatno teško, kao i bio šta drugo što bih pokušao da unesem u sebe. A čovek na sceni koji je glumio čoveka koji nema ni oči, ni usta, ni jezik, ni način da unese u sebe nešto a da to ne proba, je zaista bio uverljiv u tome. I hvala mu na podsećanju kako lako gubim nešto što uzimam zdravo za gotovo, pogotovo glavu. Počeo sam da nosim metalni obruč oko vrata kako bih držao svoju glavu na mestu i izbegao sudbinu onog nesrećnog čoveka. Držao sam glavu pravo i izgledao kao nekakav baron ili direktor preduzeća, ali sam u sebi bio srećan jer sam znao da kafu ću uvek moći da probam pre nego je popijem, i da iznenađenja više nema za mene. „Baš dosadan život“ pomislio sam, skinuo obruč i na sledećoj predstavi ga dobacio glumcu, kao znak podrške njegovom stanju...