15.07.2015.

Pore, Samoća

Bila jednom jedna pora koja je bila jedina na koži tog bića. Sad, to biće je bilo neodređene veličine, tako da mu možda više pora nije ni trebalo, ali svejedno ta pora je radila sve što rade gomile drugih pora i postalo joj je pomalo dosadno. Znala je da biće na čijoj se koži nalazi ne bi moglo da opstane ako ode, pa je tako sedela, razmenjivala vodu i vazdug s okolinom, mada joj se ta voda nekada činila otrovnom, nekada prosto previše. Počela da mašta kako bi bilo da postoji neka anti-pora, koja prima u sredini sve što ona izbaci iz bića. Ta anti-pora mora da je suprotna u svemu u odnosu na nju – ona sigurno nije sama, ima mnogo anti-pora da je prate i rade zajedno s njim. Sigurno joj nikada nije dosadno, uvek ima neku zabavu ili se uvek oseća veselo i radnosno. Samoća je ne muči kao ovu poru, niti dosada, niti osećaj odgovornosti jer em ima druge anti-pore oko sebe, em nije kao ova pora. I tako je pora gledala u svet oko sebe, tražila i naprezala svoje prazno oko da vidi da li može da vidi gde se nalazi ta njena anti-pora. Ali nije je videla. Vikala je u prostor oko sebe, ali niko se nije odazvao, što je i očekivala, jer anti-pora ne bi odgovorila kao njena suprotnost. Na kraju se umorila od ovog gledanja i vikanja i prosto zaspala. I u snu je sanjala anti-poru, kako joj se osmehuje, grli je i kako sve eksplodira oko njih, onako kako neki koji smatraju da kad se čestica i anti-čestica sretnu, sve oko njih nestaje u bljesku. Ali anti-pora nije sama, jer bi ona morala da bude na telu anti-bića i taj susret bi tek promenio sve što ona zna, jer samoća bi postala nešto drugo – ushićenost zbog prepoznavanja drugačijosti...