Prijatelji, Usamljenost
Moj
teča je imao policu na kojoj je čuvao razne predmete, i neki od njih su me baš zbunjivali.
Na primer, tu je bio telefon koji kada bih okrenuo bilo koji broj dobijao bih
odgovor da je pozvani korisnik nedostupan, čak i ako bih zvao samog sebe. Na polici
su stajala i mala vrata na koja sam kucao, ali nije bilo odgovora s druge
strane. Tu je bilo i zvono na pritisak koje je obično stajalo na recepcijama hotela,
ali bi opet stisak ove naprave dovodio samo tišinu i nikoga više. Tu je i bila
mala maketa kuće, divno spremljena i detalno napravljena ali bez ikoga unutra.
Pitao sam ga jednom prilikom šta predstavljaju sve te stvari, a on mi je rekao:
–
Za mene su oni simboli usamljenosti
koji sam osećao čitav život. I to nema veze s time da li si okružen ljudima ili
ne... – rekao je tužnim glasom.
–
Ali, zar nemaš prijatelja da se
osećaš manje usamljenim?
–
Prijatelji te ponekad čine najusamljenijim čovekom na svetu, čak i kada si u
srcu kafane, pijete i veselite se iz sveg srca.
Nisam
baš razumeo njegove reči, ali sam se radovao kada mi je poklonio zvonce sa
stola, kako bih mogao da prizivam tišinu do mile volje. Posle nekog vremena sam
ga izgubio, ali sam počeo da osećam tu istu usamljenost o kojoj je govorio moj
teča. I nije ju bilo lako oterati, čak i u grupi ljudi. I dok sam jednom
prilkom sedeo u prašini slušajući koncert nekog benda i žvakao svežu pljeskavicu,
čuo sam ponovo zvuk onog zvona. Okretao sam se oko sebe, gledao ljude,
razmišljao da li se možda neko zeza sa sličnom stvarčicom. A onda sam pomislio
da možda još neko zove druge ljude jer je usamljen. Ustao sam sa svog mesta,
otresao prašinu, bavio ostatke pljeskavice i pošao da tražim još nekog
usamljenu dušu, sada ili u prošlom veku...
Нема коментара:
Постави коментар