20.07.2015.

Mesec, Most

Bio jednom jedan mesec koji je živeo u orbiti oko planete u nekom dalekom sistemu. Imao je i braću i sestre mesece i mesečine, tako da nikad nije bio usamljen. Planeta oko koje se vrteo je bila jedna fina planeta, ne mnogo pričljiva i volela je da štrika šalove od kosmičke prašine svojim mesecima, i da ih ušuškava pre nego što ode da spava. Nosila je i naočare, mada se pravila da vidi jako dobro, ali mesecu to nije smetalo. Ipak, pošto ih je bilo više, moramo im dati imena, da bi priča bila jasnija. Mesec glavni junak se zvao Jurko, a njegove tri sestre su bile Rakela, Jana i Silvija, a braća su se zvala Tonko, Diksi i Magnof. Vrteli su se u raznim orbitama tokom dana, bacali senku na planetu, privlačili i odvlačili vodu koja je ispunajvala kotline planete. Život im je bio prilično jednostavno i dovoljan.

Jednog dana kometa je prošla blizu i osmotrila mesece i planetu, zagledala se u njihove šalove i to kako ih planeta ušuškava. Osetila je ljubomoru, pošto nju svi gledaju iz daljine, dive joj se kako je lepa i kako joj je rep blistav, ali joj niko ne prilazi i ne grli je, i ne daje joj bliskosti i dodira. Zato je došapnula Jurku:

– Lepo vam je tu, ali znaš da odmah na kraju ovog sistema, imaš most do drugih zvezda?

– Stvarno? – Pitao je Jurko, oduševljen idejom da može da tako lako ode i poseti druge sisteme i upozna neke druge mesece i mesečice.

– Naravno, samo treba da iskočiš iz orbite i da kreneš za mnom – rekla je s osmehom koji topi led i srca.

Jurku nije trebalo dugo. Nagovorio je svoju braću i sestre da krenu zajedno. I kada je planeta zaspala, krenuli su držeći se za ruke za kometom. Zvezda ih je pratila pogledom, ali ništa nije rekla. Smatrala je da su dovoljno veliki da se brinu o sebi. Porodica meseca je pratila kometu, ali nije mogla da je stigne, jer je kometa bila brza i ubrzo je nestala iz vida. Oni su takođe izgubili iz vida i zvezdu i našli su se u kosmičkoj praznini, sa šalovima oko vrata koje im je isplela planeta. Ipak, Jurko se nije predavao:

– Hajdemo dalje, most mora biti tu negde u blizini, sve što treba da uradimo je da ga nađemo – govorio je a vatra iz jezgra je blistala u njegovim rečima. Uhvatio ih je za ruke i poveo duboko u kosmos da pronađu put do drugog sveta. Znali su da nije kao njihov, i da su dom izgubili. Ali im je Jurko ulio veru da na kraju mosta leži makar mogućnost da nađu ono što su više nisu imali, a to je dom i nekoga ko ih voli onakvim kakvi jesu. Tražili su dugo...