13.07.2015

Muzika, Prvi

Bio jednom jedan gospodin koji je mrzeo muziku. Smatrao je da je to veštačka tvorevina, koju ljudi prave da bi oterali tišinu, a on je voleo tišinu i verovao u prirodu. Krava je za njega izvor mleka, potok izvor vode a cigareta izvor dima, uz podršku papira i upaljača. Kad god bi pored njegovog prozora prošao auto iz koga bi dopirao tvrd ritam ili bi se našao u blizini kafića iz koga bi dopirala ludačka buka, on bi podigao nos i demonstrativno se zaputio drugim putem, čak i ako bi to bila druga soba u njegovom gospodskom stanu. Tako je svoje šetnje morao da pravi sve dužim i dužim jer muje bilo sve teže da navigira oko izvora muzike. Plašili su ga ljudi sa slušalicama na ušima kako hodaju poput mesečara ili zombija okolo, kao i mladi ljudi koji bi puštali glasnu muziku sa svojih telefona jedni drugima i tresli glavama okolo. Jedne večeri je izašao u svoju redovnu šetnju posle večere, ali je morao da obilazi mnoga mesta koja su mu donosila jad i nelagodu. I kada je konačno krenuo kući, shvatio je da po prvi put ne može nikako da joj priđe. U svakoj ulici se nalazio bar jedan kafić ili grupa ljudi na raskrsnici, ili bi stajao auto i iz njega dopirao neželjan zvuk. Delovalo mu je kao da ga proganjaju, da ga teraju što dalje od njegovog doma i otimaju mu poslednje mesto gde se mogao sakriti i osećati gospodski i sigurno. Stajao je i gledao oko sebe užasnuto, pokrivši uši rukama. Nije želeo da bude izložen svemu tome. Želeo je da bude u kući, u svom krevetu i da popije čaj pred spavanje. Ali nije imao sreće, muzika je potrajala do kasno u noć i ujutro, kada su se nosioci glazbe razbežali poput vampira svojim kućama. I kada je stigao konačno do svoje zgrade, nije mu se više ulazilo unutra. Odlučio je da se još malo prošeta i potom baci u krevet. Pošao je zato do obližnjeg parka, gde je seo na klupu da uživa u suncu koje je blistalo. Tamo je zaspao i probudio se kada je noć pala. Krenuo je kući, ali se opet našao u lavirintu bez izlaza čiji su zidovi činili duboki basovi, škripa metalnih žica i glasovi puni jada i čemera. I opet nije uspeo da se vrati, pa je proveo čitavu noć napolju. I to je počelo da se ponavlja iz noći u noć, iz dana u dan. Njegovo odelo se izgužvalo i isprljalo, njegovo čisto i izbrijano lice je postalo bradato i neuredno. Gospodsko držanje je zamenio pogrbeljni stav čoveka koji se krije i u stalnom je begu i strahu. I danas ga možete sresti, ako izađete napolju kada padne mrak,  izgubljenog između ulicama, uvek u pokretu. Ili u rana jutra u parku, dok sedi na klupi i uživa u jutarnjem suncu, dok se sprema za dugi dnevni san...