14.07.2015.

Leto, Drugi

Tog leta saznao sam da ljudi koji su me čuvali dok sam bio dete nisi više oni isti ljudi koje sam znao kao mali. Saznao sam da su postali Drugi, sa velikim D. Nije mi bilo jasno šta mi tačno poručuju time oni što mi to govore, pa sam otišao da ih lično upoznam i da vidim o čemu se tu radi. Ponudili su me da sednem, kafu, čaj, sok, rakiju, malo mezetluka. Posedeo sam i pričao s njima, i za mene su i dalje to bili isti ljudi koji su me čuvali kao mališu, dok su moji roditelji gradili brodove, spašavali živote i bavili se nekim romantičnim pozivom koji nisam uspeo da zapamtim ili zaboravim dovoljno dugo. I dok je trajao razgovor, počeo sam da primećujem sitne razlike, ali opet ne tako primetne na prvi pogled. Na primer, počeli su da umesto slova „r“ sve više koriste „n“ pa je „radnik“ postao „nadnik“ ili „rekreacija“ ustvari „nek-ne-acija“. Onda sam uočio boje. Bile su svetlije nego što sam pamtio u detinjstvu i bilo ih je svuda, delovalo je kao da se nastavljaju na njihovu odeću ili na stočić za kojim smo sedeli. Imao sam utisak da boja kafe odgovara boji okvira njegovih naočara ili da lampa svetli na isti način kao i lančić koji je ona nosila oko vrata. Sede kose im nisu stajale loše – naravno da ih nisu imali kad sam ja bio mali – ali su sada delovale kao čudne perike, koje su im stajale i prirodno i u isti mah nekako natuknute. Nisam znao šta da radim, pa sam samo srkutao kafu, ćaskao uljudno s njima i na kraju se pozdravio i pošao kući. Nisam znao šta da mislim kada sam stigao kući. Od onih što su mi govorili neko je bio u pravu, neko nije, ali je moj sveopšti utisak odražavao zbunjenost. Nije bio u pitanju protok vremena, koje sve pomalo gricka i donosi druge boje i izgled ljudima. Tu je postojalo i neka drugačijost, na ivici svesti i sveta, koja je delovala kao da su to novi ljudi koji su došli na mesto starih. Oni znaju sve što su znali ti stari, dele njihove vrednosti i osećanja, ali i dalje nisu moji pravi staratelji. Odlučio sam da tu stanem i da sačekam da mi vreme odgovori na to ko je u pravu – svi oni koji šapuću ili moj osećaj da je ipak sve to u redu. Vreme je došlo i prošlo, a ja sam i dalje bio bez odgovora, sve dok nisam dobio pismo od njih u kome je stajala naša stara fotografija kada sam bio dete. Ja sa njih dvoje, a oni sa osmesima, istim kao i onog dana kada sam im bio u posetu. Konačno mi je bilo jasno da sam se ja promenio, onako sitno i teško uočljivo, i da ja više nisam isti čovek kao ono dete na fotografiji, ne samo fizički nego i duhovno, samo što onima koji prožive drugačijost tako nešto nikada ne smeta...