3.07.2015.

Svadba, Preduzeće

Jednom sam bio na svadbi koju je organizovao moj dalji rođak. Svadba je bila nekako po redu – pucanje na jabuku, kupovina mlade i kićenje svatova – sve dok se nisam zatekao u velikom restoranu s gomilom svatova. Shvatio sam da to nije zapravo restoran, nego niz kancelarija jednog starog preduzeća. Svuda oko mene su bili izlizani ormani prepuni registratora i smestili su me za radni sto preko koga je neko prebacio stolnjak i stavio mi čašu za vino i tanjir s priborom za jelo. Nogom sam se očešao o grejalicu koja je bila smeštena u prostoru za noge, srećom nije radila. Druga cipela mi je upala u kuvalo puno kafe, koja se srećom ohladila. Otvorio sam fioku radnog stola i u njemu zatekao konzervu tunjevine, kutiju spajalica i mnogo papira raznih boja, oblika i veličina. Dok sam ispijao svoje belo vino kršteno običnom vodom, prišao mi je kelner obučen u plavi kombinezon:

– Čime mogu da vas uslužim?

– Jel ovo neki maskenbal ili su mlada i mladoženja ovo smislili, da nerviraju roditelje? – pitao sam zbunjeno.

– Ah, ne... vidite, ovo je preduzeće za imitiranje preduzeća – odgovorio mi je sa širokim osmehom.

– Imitiranje čega? – pitao sam ga zbunjeno, misleći da nisam dobro čuo.

– Preduzeća koja su nekad postojala i radila, u međuvremenu su se ugasila. Više ne postoje ali svi žele da osete njihov duh. Zato smo u ovom ambijentu – pokazao je oko sebe –  a i muzika svira tamo gde treba – pokazao je rukom na hodnik između kancelarija gde su stajali bend i pevačica. Kablovi su se vukli na sve strane, iz zvučnika je krčalo, ali je delovalo kao da se sjajno zabavljaju dok se trude da ostanu u ritmu.

– Ali, da ne bude zabune, ja sam pravi konobar... – dodao je s ponosom u očima.

– Jel vi zapravo imitirate konobare koji su nekada radili po kafanama, pa ih više nema, pa da ih se podsetimo? U tom slučaju natočite mi jedan vinjak – pokazao sam mu na čašu pored vinske.

– Ne, ja sam autsorsovan... uostalom, samo jedan? – Namignuo mi je i odneo čašu.

Gledao sam oko sebe, u slike i motive prirode pokrivene prašinom kao da su izvučene iz nekog vagona od pre tri decenije. U prljave prozore koji su gledali na dvorište ispucalog betona, ukrašeno cvećem i konfetama. Sve je bilo poremećeno, i istovremeno, tačno na mestu gde treba da bude. Konobar mi je doneo vinjak, iskapio sam čašu i pustio da mi suze krenu,  a onda prekinuo agoniju gutljajem rashlađenog vina. Tako sam dao svoj omaž vremenu koje je za nama, bez potrebe da za to angažujem bilo kakvo preduzeće. Samo je trebalo da potegnem iz malene čaše i setim se druženja u parku, u zimu dok je sneg padao a flaša kao jedini izvor toplote kružila između nas...