7.07.2015.

Igra, Čekanje

Bila jednom jedna devojčica koja je volela da čeka. Nije  znala šta tačno, ni koga tačno, ali joj je bio zabavno da provodi vreme čekajući u prolazima ispod ulica, u ulazima starih zgrada, u parkovima koje je i vreme zaboravilo. Sedela bi i gledala oko sebe i u svoj plastični, dečiji sat koji nije radio. Ili bi nervozno bacala pogled niz ulivu, kao da se tamo negde na ivici vidokruga krije ona osoba koju tako željno iščekuje. Svraćali bi na perone zaboravljenih stanica u predgrađu, ili bi šetala po hangarima aerodroma koji se više ne koriste. Uz škripanje metala na vetru, stajala bi i posmatrala kako sunce pali beton piste i avione koji doleću, kao da oni nose tajnu njenog čekanja.

Jednog jutra je otkrila da joj je sat nestao. Pomislila je da ga je izgubila i rastužila se. Volela je taj sat jer je pokazivao vreme koje je njoj bilo važno, a ne ono koje satovi obično pokazuju... ali je u džepo otkrila nekoliko kockica za igru. No, umesto brojeva, na njima su bili napisana slova. Počela je da ih baca i da vidi da li će saznati nešto od njih: Dobijala je razne slogove – AGHJ, SSDT, MAHU, NEMZ, BLIF i tako slično, nikad nekakvu reč koja ima smisla ili nešto što bi objašnjavalo ovu razmenu. Na kraju je odlučila da prestane da ih baca, skupila ih je u džep i otišla do obližnje fontane da tamo čeka. Nagla se i zagledala u bistru vodu, dok su kapljice letele oko nje, i pomislila da je možda vreme da se ovo čekanje završi. Nije ni primetila kada su joj kocke ispale iz džepa i upale u vodu, i tamo počele da se rastvaraju... sve što je uspela da uhvati jeste slova koja su se razlila po vodi, formirajuću reči:

–  IGRA... SE...OVDE...ZAVRŠAVA....?

–  A počinje šta? – pitala je glasno, ali nije bilo odgovora. Reči su se rastvorile u vodi i nestale.

Iznervirano, stavila je ruku u džep i tamo našla jednu, zaostalu kocku. Vrtela ju je po ruci, ne znajući šta da radi a onda ju je ubacila u vodu. I ona se rastvorila, a voda joj je donela lelujava slova:

– ŽIVOT...

Gledala je dugo u fontanu, i kad slova više nije bilo. Pomislila je, prvi put u životu, da ona možda ne čeka nikog, već da negde između aviona i pista, perona i koloseka, puteva i ograda... neko čeka nju.