30.07. - 31.07.2015.

Plavo, Zidine, Želja, Fasada

U stanu koji sam želeo da kupim svi zidovi su bili ofarbani u plavo. I to ne morsko plavo, kojoe vidite kada vam pogled padne na more iz aviona ili autobusa prvi put tokom leta, ili kada prolećno nebo zablista posle kiše. Ovo plavo je imalo neku dubinu koju sam zamišljao da imaju samo velike morske dubine i druge planete gde ih od našeg oka i teleskopa kriju gusti oblaci. Sobe su bile poređane na neobičan način – ulazile bi ste u spavaću sobu, koja je imala veliki  bračni krevet i gomilu polica sa stvarima za oblačenje. U sred prostorije stajao je mali stočić na kome bih uvek zatekao ostavljenu do pola popijenu šolju kafe, senku za oči i prsten sa biserom. Odatle bi se ulazilo u hodnik koji je izgledao kao čekaonica, sa brojnim reprodukcijama zidina mnogobrojnih zamkova širom sveta. Nije bilo ni kula, ni kapija, samo zidovi u svim mogućim bojama i oblicima. Pretpostavljao sam da je vlasnik želeo da stvori utisak da je ovaj hodnik put u tamnicu ili nešto slično tome. Hodnik je vodio u kuhinju koja je bila spojena sa kupatilom, tako što je postojao mali šank, pa ste osobi koja se kupa mogli dodati limunadu ili faširanu šniclu da pregrize dok spira kupku ili se brije. Kuhinja je imala veliku pećnicu koja je služila kao grejalica za čitav stan, te se zimi gotovo da nije gasila, pa se stalno nešto kuvalo – čaj, razne vrste čorbi i supa, jaja, testenina... peklo se u istoj količini, pa se vrlo često kupalo i jelo da bi se napravilo mesta za novu hranu koju je trebalo pripremiti. Toalet se nalazio na kraju hodnika i bio je spojen s dnevnom sobom. U dnevnoj sobi je stajao jedan veliki TV, mnogo lazy bag-ova i knjiga koje su bile složene u gomilama svuda po podu. Zadatak gostiju je bio da nađu knjigu koja im se dopada i da je izvuku a da ne sruše čitavu gomilu. Ako se to desi, morali su da naprave novu gomilu po nekom posebnom redu, abecednom ili godini izdanja. TV je prikazivao sam stare filmove, serije iz 80tih godina ili emisije o kuvanju. Vesti su se prikazivale sa zvukom koji je išao unazad, kao da neko ispituje da li možda u izveštavanju kriju satanističke poruke. Fasada zgrade je bila deo koji me je privukao ovoj zgradi, pa i stanu privu put. Sačinjena od crnog i belog mermera, gomila spirala koje su se uvijale oko prozora, praveći utisak da se radi o velikom uređaju za hipnozu. Viđao sam i druge prolaznike koji bi stajali i hipnotisano buljili u zgradu, satima...

Danas zgrade više nema. Srušili su je za vreme nekog od slučajnih ratova koji su se dešavali na tim prostorima. Na njenom mestu podigli su običnu stambenu zgradu, sa stanovima složenim kao kutije cigareta u prodavnici i fasadom od tamno-zelene boje. Nisam više nikada išao da je pogledam. Sve dok u novinama jednog dana nisam pročitao da su stanari te zgrade pokrenuli inicijativu za promenu fasade u crno-belu spiralu od mermera. Možda ipak nije bila zgrada u pitanju, nego mesto i podzemne vode pune ideja o drugačijem životu u istim okvirima kutije cigareta...

29.07.2015.

u kap rose svoju sreću stavi

nemoj reći nikome, i ti je zaboravi

da ti pamet ne pokaže jednog dana

da veruješ u lude snove i predskazanja

jer kad lizneš kap tu staru

videćeš da si oduvek bila u pravu

umesto da mučiš i lupaš svoju glavu

prihvati da ne možeš iskriviti pravu

linija života krivuda svojim pravcem

ne vredi ni znak stop, ni dogovor s policajcem

pusti volan, zavali se, sigurna je to vožnja

barem do prve džombe sudara čežnja

kad ne možeš da biraš, ni da vidiš put

a ti stavi naočare, da suncu kažeš „tut!“

i reci sebi – bravo, bravo što sam hrabra

mogu da se vozim, da me bude baš i briga

kraj puta znam, isti je za sve i svakog

čak i za onog, ko se čuvao od nekog takvog

i zato ova pesma, nek podsetnik ti bude

da život nije kraj puta, ni početak šume

radost je život, i u kap rose stane

na dlan tvoj, dečiji i pod stare dane...

28.07.2015.

Živost, Pesak

Moj pradeda je živeo u selu koje je imalo močvaru poznatu po živom pesku na koji bi svako malo naleteo neoprezni putnik. Inače je taj živi pesak tamo bio poznat po neobičnoj živosti, i to onom kojom je grlio i ljubio svoje žrtve. Taj je toliko želeo da im pokaže da mu je stalo do njih, da bi ih onog trenutka kada bi stali u njega, počeo da peva od velike radosti. Naravno, većinu ljudi je ta pesma poprilično uznemiravala pa su počeli da vrište od straha, a on bi onda pomislio da se deru od tolike radosti pa bi počeo da ih zasipa peskom i blatom (inače se smatra lekovitim kad se uzima umereno) kako bi ih još čvršće zagrlio. Naravno pevao bi još glasnije i to punim glasom, najviše je voleo opere – Travijatu, Aidu, Nabuko – i to je na posebno dramtičnim delovima nesretne prolaznike postavljao kao da su deo scenografije ili uloge i pozivao ih da pevaju. Oni koji su bili preplašeni bi dali sve od sebe, te bi močvara odjekivala od vrištanja i kukanja ljudi i dubokog škripanja peska. Tada bi moj pradeda izašao iz svoje kuće sa kofom vode i štapom. Došao bi do mesta gde se nesrećna osoba borila sa peskom, polio vodom kristalnog pevača arija, a potom pružio štap da izađe dok se pesak bori sa vodom i kašlje od iznenađenja. Odveo bi unezverenu osobu kući, osušio je i dao joj nešto da pojede i popije i poslao je kući. I tu bi obično završio priču.

Ali priča nije gotova, jer jednom prilikom sam boravio u njegovoj kući dok je bio živ kao dete. Uveče kada su svi zaspali, uzeo je mali radio i napustio kuću pošavši u močvaru. Ja nisam mogao da spavam pa sam ga pratio. Došao je do bare s peskom, upalio radio s nekom tihom muzikom i počeo da pevuši. Ubrzo mu se pridružio i pesak, i tako su njih dvojica do kasno u noć pevali zajedno. Jedan stari čovek i jedna rupa puna peska i blata. Bariton i sopran. Ja sam ih slušao i zamišljao kako nastupaju u operi – moj pradeda u odelu i pesak u činiji, dok traje ljubavna drama uz pratnju hora i publiku koja uzdiše nad sudbinom mračnom i neizbežnom, a orkestar nežno gudi i daje pratnju poput močvare sa svojim zvucima te noći...

27.07.2015.

Voda, Komarac

Bio jednom jedan komarac koji nije voleo ljude. To je dovelo do toga da nije voleo ni da ih bode i sisa im krv jer su ga toliko nervirali. Zato je odlučio da živi samo na vodi i po kojoj krvi sa posekotine i flastera, kako bi pregurao teške dane. Na kraju je i od tih ostataka potpuno odustao. Ostali komarci su mu rekli da nije normalan, jer ljudi njih ionako ne vole, pa što bi sebi uskraćivao hranu. Ali komarac je ostao pri svome. Rekao je ostalima svoje vrste:

–  Ljudi samo šetaju preko dana, ispuštaju gomilu zvukova koji nas sve iritiraju, zar ne? Idu levo-desno, pa stanu, pa opet idu, nekad sede na jednom mestu puno vremena, pa ustanu i opet idu. I sve vreme zvukovi koji prave su zastrašujući... a tek kada otvore usta? Ja taj užas ne mogu da izdržim. Čitava provala povišenih i sniženih glasova, na granici cijukanja i vrištanja. I to ne samo za sebe nego kao da jedni drugima upućuju te užasne zvuke. A onda dođe noć, kada sva normalna bića izađu u šetnju, i šta se desi? Oni polegaju kao da su mrtvi i krenu da ispuštaju zvuke kojima kao da prizivaju demone i đavole? I taj miris koji nas privlači? To je čist otrov da nas namami kažem vam ja. Imaju sad gomile nekih uređaja, sprejeva...ne ne, njihova krv je otrovna postala, puna pesticida i nepoznatih stvar, organizama koji više nisu prirodni, kao mi? Da li je komarac koji pije od zaraženog čoveka moj brat? Ne više. On sada pripada novom poretku u kome naše močvare postaju njihovi domovi, a iz onih letećih sprava bacaju otrove koji ni moje pretke više ne uznemiravaju. Puni su otrova, i taj otrov im je otrovao i duše. A ne. Ja ću se pričestiti negde drugde, ili nikada više, ali krv njihovu ovakav pošten komarac neće ni primirisati više...

Tako je govorio, a drugi komarci bi vrteli jednim krilom u krug, kao da je lud i ingornisali ga. Posle nekog vremena se povukao, i kao komarac-isposnik proveo svoje poslednje dane. Danas ga slave kao Sveca među tigrastim i drugim zunzajućim bockalicama, kao prvog koji je uveo post i nagon učinio delom volje.

25.07. - 26.07.2015.

Porodica, Stena, Briga, Gaćice

Neke reči ti prosto beže u životu, kao i ljudi. Nikada nisi siguran kako da ih izgovoriš pravilno, i da li ih koristiš na pravi način i u pravom trenutku. Tome služi i škola, da se mala deca nauče kako treba da izgovore koju reč i u kom trenutku. Recimo reč „porodica“ – to je jedna važna reč, i često se koristi, ali deca misle da je čitav svet njihova porodica, zato u školi moraju da nauče da je porodica samo ono što im je u vidokrugu i glasokrugu, a ponekad ni to. Druga takva važna reč jeste „briga“. Važno je ne samo da pokažete brigu za ljude koji su vam važni, već i da naučite da primite brigu od tih istih ljudi. Deca se mnogo ne brinu, a i ako se brinu, to vrlo brzo prođe, pa deluje kao da su stalno bezbrižna. Ali tu je škola koja treba da  ih nauči da brigu treba primiti i kad ti nije potrebna, zadržati i izaći na kraj s njom. Tako se i brine o drugima – tako što uvažimo njihovu brigu za zaštitu od promaje ili od ostajanja budnim do kasno u noć. Tu je još čitav niz reči koje beže od nas i koje moramo loviti, kao leptire sa mrežama od značenja i objašnjenja, kako nam ne bi više bežale i činile da se osećamo neadekvatno. Recimo tu je i reč „gaćice“ od koje se mnogi nekontrolisano smeju, ili crvene ili prosto pobegnu iz prostorije. A nema zašto, jer je to reč koja nema mnogo viška značenja. Označava odevni predmet koji se nosi uz donji deo tela. Ima higijensku namenu, pored estetske i moguće zavodničke. I to je to. Isto kao i „stena“. Kad to kažete, svi pomisle na čvrstinu karaktera ili nesrušive zidine. A u pitanju je najčešće veliki kamen na morskoj ili rečnoj obali, poznat kao tačka za skakanje ili sunčanje. Nikakve misterije tu nema.

Ali zato kroz mrežicu školsku prolaze mnoge reči, neuhvaćene i nesređene, i ostaju s nama do daljnjeg, da nas zbunjuju i čine život težim. Recimo „rastanak“, „samoća“, „sloboda“... sve te teške reči od kojih se ježi koža i život postaje komplikovan u sekundi, ne ostaju objašnjenje u školi, barem ne na onaj način da to služi kad se škola napusti. Šta da kažete na rastanku prijatelju koji odlazi na drugi kontinent? Šta da kažete sebi kada padne noć, a nemate s kim da pričate? Šta da kažete sebi kada se osećate sami kraj osobe koju volite...?

To su sve reči. Niz slova. Zbirka glasova. Jednostavna i moćna, kao kada voda postane tsunami...

24.07.2015.

Lepota, So

Bila jednom jedna žena koja je sve umotavala u so. Mislila je da ako joj previše života bude slatko i divno, da će onda pod stare dane samo doživljavati ružne stvari. Zato je svuda stavljala sto – u hranu, u kosu, u zemlju od biljaka, među knjige, u ormane s odećom. Naravno  negde je ta so dobro došla, da izvuče vlagu ili malo poboljša ukus hrane, ali uopšteno gledano, nanosilo je više štete nego koristi. Ali ona nije odustajala, solila je sve oko sebe, kupala se u slanoj vodi, prala slanom vodom pod u kući. Miris soli je bio prisutan svuda, i ljudi bi govorili da se osećaju kao da žive na moru, kada su kraj nje. I sama je okačila poneku sasušenu morsku travu ili morsku zvezdu na policu kako bi pojačala taj utisak, bilo joj je lakše da kaže ljudima da joj nedostaje more, nego da objašnjava svoju teoriju života. Jednog dana, dok je utrljavala so u cipele, neko je zvonio na vrata. Otvorila ih je i zatekla gospođu u uniformi čistačice, s kofom u ruci.

            – Dobar dan, možete li da mi sipate malo vode, moram da očistim zgradu – pitala je prijatnim glasom.

            – Naravno, naravno – rekla je odsutno, uzela kofu i otišla da napuni. Kada se vratila, žene nije bilo u hodniku ispred vrata. Osvrnula se oko sebe, ali stan je bio prazan. Slegla je ramenima i ostavila kofu ispred vrata i zatvorila ih. Vratila se utrljavanju soli u cipele, kada je neko opet pozvonio. Otvorila je vrata i zbunjeno pogledala u ženu koja joj je pružala praznu kantu:

            – Izvinite, treba mi još vode, ako nije problem – imala je krupne oči, nežno lice, i osmeh pun dobrih očekivanja.

            – Sad sam vam napunila i ostavila kofu ispred... – reka je iznervirano.

            – Meni? Ne, to je moja sestra bliznakinja. Ona uzima vodu i meša je s prljavštinom pa je razmazuje okolo, a ja sam tu da operem – i dalje je delovala dražesno, prirodna lepota.

            – Razmazuje prljavštinu? – Ponovila je zapanjeno.

– Tako je, neki ljudi stavljaju limun u čaj, neki med, neki ništa, neki kuvaju svoju vodua neki je čak ni ne piju. Svi imamo suprotnosti koje ne moramo tražiti iako nam trebaju – iz prizemlja zgrade se čulo šljapkanje.

Uzela je kantu, napunila je vodom i vratila je čistačici koja se zahvalila i pošla ka prizemlju. Gospođa Slanica je razmislila o rečima, a onda otišla do kompjutera i na slanoj tastaturi počela da traži ljude koji koriste šećer u svemu, iako joj nisu potrebni...

23.07.2015.

Vrtlog, Stanica

Na reci pored koje sam živeo bilo je vrlo prometno, čak i zimi. Toliko da su gradske vlasti napravile gradski saobraćajni prevoz koji su činili čamci, ofarbani kao autobusi, sa sve sedištima i vozačem. Kontrolori karata bi se ukrcavali na stanicama, ili bi poput kakvih ratnika iz prošlosti, malim gumenjacima se prikradali punim brodovima i presretali putnike tražeći im karte. Uskoro su se pronele priče kako putnike bez karte bacaju u vodu na licu mesta, kako ih teraju da piju vodu iz reke dok im ne pozli, kako putnici moraju da se voze čitav dan od prve do poslednje stanice i nazad. Bilo je i onih koji su šaputali kako one koji se švercuju zatvaraju u donju palubu brodova, da svojim prstima zapušavaju rupe koje se pojavljuju i da one koji nisu dovoljno brzi čeka sudbina sporog, ali neizbežnog davljenja u mutnoj vodi.

Odlučio sam da i sam vidim kakav je kvalitet tog prevoza, pa sam se na meni najbližoj stanici na reci ukrcao na čamac-bus. Vožnja je bila bez posebnih dešavanja, pa sam posle nekoliko stanica izašao i vratio kući pešice. Očigledno ljudi preteruju i zamišljaju svašta.

Sutradan sam pročitao na vestima da se čamac-bus kojim sam se vozio prevrnuo kada je naleteo na vrtlog i potonuo. Svi putnici i vozač se vode kao nestali. Broj putnika nije poznat jer se nije znalo koliko ljudi ima usled onih koji su se švercovali. Običan svet je komentarisao da ne smeju da kažu tačan broj jer bi se otkrilo da kriju ljude ispod palube. Brod je potonuo kada više nije bilo nikog da prstima zapušava rupe i voda je učinila svoje. Ovaj incident nije doveo do obustavljanja saobraćaja na reci. Naprotiv, još više je zaživeo. A mnogi su počeli da nose pojaseve za spasavanje sa sobom u prevoz, ili bi zamolili vozača, odnosno kapetana, da privežu svoj mali gumenjak za brod „za svaki slučaj“. Kontrolori su dobili obuku spašavanja i pomaganja ljudima koji se nađu u vodi. Zbog promene dužnosti morali su da nose crvene oznake i bili su vidljivi, tako da su šverceri kucali karte čim ih vide da se približavaju. Kontrolore je to nerviralo pa bi često prošli pored čamca ne proveravajući karte, i bivši šverceri bi ih psovali ispod glasa...

To je sve bilo nekad. Danas reke više nema, presušila je. Ali čamci-busi su još tu, nasukani. I nema kostura ispod palubi čiji su prsti zaglavljeni u rupama. Samo paučina, prašina i poneka izgužvana i bačena karta za vožnju, otkucana s prezirom...

21.07. - 22.07.2015.

Crvenahaljina, Sladoled, Ukras, Muzej

U gradu gde je živeo moj najbolji drug iz detinjstva (ostao je i najbolji drug kad je detinjstvo prestalo da bude) postojao je muzej u kome su se izlagali predmeti iz života poznatih ljudi koji su u nekom trenutku postali zaboravljeni. Eksponate su činile raznovrsni predmeti, kao što su štapić od sladoleda koja je prošlogodišnja dobitnica glavne nagrade u nagradnoj igri lizala i našla dobitnu kombinaciju. Njenog imena se niko nije sećao, ali je štapić i uzbuđenje koje je izazvao, kao krupni plan pri snimanju ostao sa nama. Tu je bio i kompakt-disk koji je visio okačen na retrovizor u kolima koje je vozio poznati vlasnik lanca pekara „Slana kifla“. Taj ukras  je bio u kolima kada je vlasnik ubijen iz pištolja od strane profesionalnog ubice, mada niko nije imao ideju zašto bi se pekar našao na meti bilo koga. Tu je bila i jedna lepa haljina, isprana više puta, iskrzanih ivica. Poznata je pod imenom crvenahaljina, jer je to bila omiljena odeća pozorišne glumice koja se preudala za nekog bogataša i napustila glumu, ali je toliko volela tu haljinu da je dizajnirala čitavu liniju garderobe, od kojih je ime svakog komada odeće počinjalo sa „crvenahaljina-torba“ ili „crvenahaljina-sako“. Naravno, nije baš uspela da se proslavi kao modna dizajnerka, a ubrzo su je zaboravili i kao umetnicu, ali je haljina i dalje bila u muzeju.

            U sred muzeja se nalazio deo u kome je svako mogao da ostavi svoju stvar sa kratkim objašnjenjem o čemu se radi, i tako bude u muzeju oko nedelju dana, kada bi se predmeti ili vraćali vlasniku ili bacali ako ih vlasnik ne bi želeo primiti. Otišao sam da obiđem tu vitrinu koja se menjala najčešće i imala najneverovatnije postavke.

            Sada, vitrina je bila potpuno bez predmeta. U njoj je ležao stariji čovek, obučen u belo laneno odelo, sa puno pudera na licu, tako da je izgeldao kao pokojnik. Ali videlo se da diše, i da mu osmeh blista na licu. Pitao sam čuvara o čemu se radi:

– Nismo imali mnogo posetioca niti zainteresovanih da ispunimo vitrinu, pa je jedan od radnika odlučio da sam bude predmet. Ionako ide u penziju uskoro, i svi ćemo ga zaboraviti – zavrteo je glavom – ovo mu je poslednja prilika da bude deo istorije muzeja.

Gledao sam u to nasmejano lice u vitrini i pomislio „da li zaista treba da imam svest da ću biti zaboravljen da bih nešto uradio sa svojim životom?“. Otišao sam kući i seo da pravim drugačiji, vredniji život za sebe i meni bitne ljude, dok me se još neko seća...

20.07.2015.

Mesec, Most

Bio jednom jedan mesec koji je živeo u orbiti oko planete u nekom dalekom sistemu. Imao je i braću i sestre mesece i mesečine, tako da nikad nije bio usamljen. Planeta oko koje se vrteo je bila jedna fina planeta, ne mnogo pričljiva i volela je da štrika šalove od kosmičke prašine svojim mesecima, i da ih ušuškava pre nego što ode da spava. Nosila je i naočare, mada se pravila da vidi jako dobro, ali mesecu to nije smetalo. Ipak, pošto ih je bilo više, moramo im dati imena, da bi priča bila jasnija. Mesec glavni junak se zvao Jurko, a njegove tri sestre su bile Rakela, Jana i Silvija, a braća su se zvala Tonko, Diksi i Magnof. Vrteli su se u raznim orbitama tokom dana, bacali senku na planetu, privlačili i odvlačili vodu koja je ispunajvala kotline planete. Život im je bio prilično jednostavno i dovoljan.

Jednog dana kometa je prošla blizu i osmotrila mesece i planetu, zagledala se u njihove šalove i to kako ih planeta ušuškava. Osetila je ljubomoru, pošto nju svi gledaju iz daljine, dive joj se kako je lepa i kako joj je rep blistav, ali joj niko ne prilazi i ne grli je, i ne daje joj bliskosti i dodira. Zato je došapnula Jurku:

– Lepo vam je tu, ali znaš da odmah na kraju ovog sistema, imaš most do drugih zvezda?

– Stvarno? – Pitao je Jurko, oduševljen idejom da može da tako lako ode i poseti druge sisteme i upozna neke druge mesece i mesečice.

– Naravno, samo treba da iskočiš iz orbite i da kreneš za mnom – rekla je s osmehom koji topi led i srca.

Jurku nije trebalo dugo. Nagovorio je svoju braću i sestre da krenu zajedno. I kada je planeta zaspala, krenuli su držeći se za ruke za kometom. Zvezda ih je pratila pogledom, ali ništa nije rekla. Smatrala je da su dovoljno veliki da se brinu o sebi. Porodica meseca je pratila kometu, ali nije mogla da je stigne, jer je kometa bila brza i ubrzo je nestala iz vida. Oni su takođe izgubili iz vida i zvezdu i našli su se u kosmičkoj praznini, sa šalovima oko vrata koje im je isplela planeta. Ipak, Jurko se nije predavao:

– Hajdemo dalje, most mora biti tu negde u blizini, sve što treba da uradimo je da ga nađemo – govorio je a vatra iz jezgra je blistala u njegovim rečima. Uhvatio ih je za ruke i poveo duboko u kosmos da pronađu put do drugog sveta. Znali su da nije kao njihov, i da su dom izgubili. Ali im je Jurko ulio veru da na kraju mosta leži makar mogućnost da nađu ono što su više nisu imali, a to je dom i nekoga ko ih voli onakvim kakvi jesu. Tražili su dugo...

19.07.2015.

Divota, Tramvaj

Bio jednom jedan tramvaj koji je voleo da se kreće isključivo danju. Svako jutra bi se iskotrljao dostojanstveno iz svoje kućice sa drugim vozilima gradskog prevoza. Čist, namirisan i svetao, sa najnovijom reklamom na svojim bokovima, pošao bi da obavlja svoj posao. Obično je bio ofarban u kakvu neutralno boju – zelenu ili žutu – i hodao dobro poznatim šinama, što je prijalo njegovom karakteru. Voleo je da daje kratka zvučna upozorenja u obliku zvona neopreznim pešacima, automobilima koji previše žure i drugima koji se ne drže svojih traka. Imao je brata koji je bio vrlo netradicionalan – crveno ofarban minivan koji je putovao isključivo noću i često mu slao izveštaje u rano jutro, kada se spremao za počinak. Tramavaj je pažljivo čitao to što mu je brat pisao, klimajući glavom i govoreći „mhm“ kao da mu je brat ispred njega i priča mu to što on čita. Onda bi seo, i napisao svoje pismo, u kome bi mu predstavio kako očekuje da će provesti dan koji mu predstoji. Pismo je delovalo isto uvek, jer je očekivao da će putovati unapred poznati broj stanica između svoje rute (387 puta ukupno) te da će pauze biti dovoljne da se odmori vozač, a on osmotri kvalitet šina i kako je čišćen (10-15 minuta u zavisnosti od godišnjeg doba). Pismo bi se samo menjalo u zavisnosti od vremena – „sutra očekujem kišu kao i danas“, „sneg me sutra neće iznenaditi“ i slično. Zato je za tramvaj bilo silno iznenađenje kada se pojavilo Sunce jednog dana i zahtevalo da mu objasni zašto ga minibus ignoriše:

– Nisam siguran da Vas razumem... – persirao je glavnoj zvezdi našeg planetarnog sistema – Kažete da vas moj brat ignoriše? On prosto voli da vozi noću i to je to...

– Ne može da me stalno izbegava, da nikad ne saznam na vreme šta mu se desilo! – plamtelo je Sunce od besa.

– Ako ćemo iskreno, ja mu pišem pisma svaki dan ujutru i nikad niste kod mene došli da se žalite... – rekao je travaj zvučeći razočarano, ali i dalje s dostojanstvom u glasu.

– Vaša pisma su ista, iste trase, isto se dešava, samo se godišnje doba menja pa počne ili se završi drugačije, pauze iste, ista očekivanja... – i Sunce je tu ućutalo i zagledalo se u svoje vatrene nožice (sve zvezde imaju noge, samo ih kriju jer su tanušne i deluju jako krhko).

– Podseća li Vas to na... Vas? – pitao je tramvaj, dok je treptao glumeći zbunjenost (tramvaju trepću tako što njihov Jedini Brisač brzo ide levo-desno).

– Zapravo... da. I to je tužno. Ja mogu samo da mu zavidim jer može da vidi noć i kako mesec i druge zvezde izgledaju... – vatrena suza se pojavila na ivici oka. Tramvaj mu je pružio svoju maramicu koju je nosio u reveru, odmah ispod fara. Sunce ju je prihvatilo, obrisalo suze i vratilo crnu kao noć.

– Pa, ja mu ne zavidim. Divota mi je da čitam njegove avanture, i da znam da je dobro – rekao je tramvaj. Sunce je to čulo, zahvalilo se tramvaju i vratilo na nebo. Te večeri, pred spavanje je napisalo svoje prvo pismo Mesecu. Da, vidi se često, ali zato u onim danima, kada nastane pomračenje, e tada se uznemiri i moli Mesec da mu se obavezno javi pismom da je sve u redu i da Zemlja nije gruba prema njemu. Inače će doći da joj objasni koju stvar, ili dve...

18.07.2015.

Sunce, Minibus

Bio jednom jedan minibus koji je voleo da putuje isključivo noću. Voleo je da ga zvezde dodiruju, sviđalo mu se kako mu šapuću i smeju se tiho, dok on jezdi mračnim putevima s dugačkim farovima uprtim u noć. Crvene boje, uvek je išao brže ili je tako delovalo, zato što je poznato svima da sve što je crveno ide brže. Imao je brata koji je bio tradicionalan, čvrsto na zemlji i uglavnom putovao uhodanim putevima, uglavnom danju. Pisali su jedan drugom, minibus iz dalekih zemalja u kojima bi dočekao zoru i pred spavanje bi otpikao kratak izveštaj – da je stigao, da je dobro i da je put bio uglavnom dobar, sa povremenim uspavanim vozačem kamiona koga bi trubljenjem podsetio na pravila ponašanja u saobraćaju. Pisao je i kako bi se trkao s insektima i kako bi neoprezni završavali na njegovoj šoferšajbni, a pošto on nije mogao da ih spusti na zemlju ili vrati u travu a da ne prekine put, molio je svoja dva drugara – brisače 1 i 2 – da ih polako podignu s njegovog prednjeg stakla i smeste na ivicu vidokruga, odakle bi mogli da odlete. Pisao je bratu kako putevi noću izgledaju duže nego danju, zato što nema toliko ljudi ni svetla, pa deluje kao da se jedan te isti ambijent ponavlja iznova i iznova. Napisao bi mu da bi tiha muzika koju bi puštao tokom noći da mu pravi društvo zapravo davala savršenu atmosferu za „film u pokretu“, kako je opisivao svoja putovanja. Crvena svetla vozila koja bi stizao i prestizao su mu bila putokazi i znak da uvek ide u pravom smeru. Pisma možda nisu bila duga, i delovala su ponekad kao da se ponavljaju, ili da pokušava da dosadnim stvarima da novo, duboko značenje. Ali svi koji su poznavali minibusa malo bolje znali su da to nije tačno. On je zaista voleo da putuje noću, i zaista je mislio i verovao u sve što bi napisao. Svi sem Sunca, koje je smatralo da ga izbegava i da se ne ponaša fer prema njemu. Dok bi se Sunce uspelo na nebo, minibus bi spavao na nekom parkingu ili u senci garaže, i Sunce bi iz treće ili ko zna koje ruke saznalo kakav je bio minibusov put od sinoć, i kakve je avanture doživeo. Jednog dana mu je prekipelo (a Suncu ume da prekipi od raznih stvari, pa često dobije pege koje vide i astronomi) i odlučio je da poseti brata od minibusa, kako bi video o čemu se tu zapravo radi...

17.07.2015.

Jutro, Čekanje

U jednom dalekom kraljevstvu živela je princeza koja je smatrala da jutra treba ukinuti. Imalo je to veze sa spavanjem i sa izležavanjem u krevetu, te preskakanjem doručka koji je smatrala teškim obrokom ujutru, pa makar to bila i salata. Zato je tražila od svog oca, kralja, da ukine jutro dekretom i da dan počinje u podne, kako bi svi mogli da uživaju u spavanju i odmaranju.

Kralj, slab na svoju mezimicu je to i uradio, i jednog dana – dobošari na svim trgovima u kraljevstvu su ukinuli jutro. Mnoge je obradovalo to, ali ne sve. Na primer, petlovi su bili užasnuti – za njih je to  značilo da treba da čekaju do podneva pre nego što bi počeli da kukuriču, a to je za njih bilo užasno stresno. Nisu navikli da čekaju za kukanje i vrištanje, pa su počeli da nervozno kljucaju sve živo po farmama, počev od kokošaka do pasa, krava i ovaca. Porast međuživotinjskog nasilja je doveo do nervoznih krava koje nisu bile mužene jer jutra više nema, pa su mukale mešavinom tuge i besa na sve po dvorištu farme. Ostale životinje su kukale na manjak hrane i vode, koje su dobijale ujutru, ili to što ne mogu na ispašu dok se ne čuje odzvanjanje sata u podne. Tuče i sukobi na farmama su postale svakodnevnica, a period koji je nekad bio poznat kao „jutro“ su seljaci nazvali „agonija“. Tako je bilo sve dok jedan seljak se nije zaputio pravo u dvorac kod kralja da mu iznese problem. Kralj ga je saslušao i potom pozvao svoju ćerku. Stigla je tek probuđena i nervozna, a on ju je pitao:

– Pogledaj kakav sam haos napravila s ovim ukidanjem jutra, a na tvoju ideju... haos vlada na selu, a ne smem ni da posmislim kako je u gradovima – ljutito je gledao svoju ćerku, krmeljivu i raščupanu kako zeva.

            – U gradu je savršeno – govorila je s ponosom u glasu, kao da je ona za to zaslužna. – Svi se zabavljaju do kasno u noć, jer znaju da jutra nema. Niko se ne plaši kraja zabave, nestanka veselja il pretvaranja u mučenje druženja, jer jutra ne postoji. Nema snova koji nestaju sa pravim zracima sunca, nema kočija koje postaju bundeve i nema ljudi koji postaju kamenje sa zorom, jer jutro više ne stanuje ovde...

Kralj je ćutao, razmišljajući o tome što je rekla. Onda se okrenuo seljaku i rekao mu:

– Vrati se svom domu. Od sutra ponovo imate jutro, kao što je bilo i do sad i kao što će uvek biti – seljak se poklonio do podao od zahvalnosti i krenuo da se udaljava. Kralj ga je zaustavio pokretom ruke.

– Nećeš ići sam. Moja ćerka će ići s tobom – pokretom druge ruke sprečio ju je da se pobuni. – Ona veruje da manjak straha čini ljude boljim i autentičnim. Ja mislim da ih manjak straha sprečava da veruju u nešto drugo osim u sebe. Neka tu lekciju nauči na tvojoj farmi.

I tako je ćerka završila na farmi, ustajući i radeći od rane zore, pazeći da joj se petlovi ne osvete ili krave ne ritnu, jer im je seljak svima rekao ko je kriv za ukidanje jutra. Morala je da istrpi povremeno kljucanje kokošaka, ili ugriz ovaca i koza. Krave bi joj gurale balegu na put, a psi prevrtali svoje činije s vodom i terale je da ih ponovo puni. Bila je to važna lekcija za nju, jer kad se vratila na dvor, počela je ustaje ranije i veruje u rad svojih ruku. Ali je i proterala onog seljaka koji se žalio, sa sve njegovim životinjama, jer ne pamte samo životinje dugo i planiraju osvetu, i ljudi su isti takvi, pogotovo oni puni straha...

16.07.2015.

San, Navučenost

Bio jednom jedan san koji je bio navučen na realnost i budno stanje. Nije hteo da ide i da bude samo san i da ostane tokom noći na svom mestu, da čuva spavanje ljudima od neprijatnog buđenja ili da im omogući da dožive stvari koje budno stanje nije dozvoljavalo. Ali to budno stanje je njemu toliko značilo da je ljude maltretirao svojim ostajanjem do kasno u noć i time što su im nije dao da spavaju. Čekao je zore i početak dana, dok su ljudi u zombiranim stanjima uma išli na posao ili u školu. Jednog dana je njegova zla sestra zvana Noćna mora (koja nije bila zapravo zla, nego više nekako neshvaćena) odlučila da ga nauči pameti. Postavila je zamke za snove svuda, one lepe okrugle indijanske ukrase sa mrežama u sredini, i kada se san upecao, vezala ga je čvrsto i povela sa sobom, daleko od zemlje iza nebesa i sve do hladnog kosmosa. Tu ga je odvezala i rekla mu:

– Ovde se tvoja moć završava. Ja vladam ovih prostranstvima i u njima je moja reč prva i poslednja...

– I, šta onda, šta želiš od mene? – Pitao ju je pospano, jer i njemu treba sna i odmora, kao i drugim konceptima i idejama.

            – Da razumeš da to budno stanje koje toliko voliš je samo još jedna iluzija, još jedna ideja kao što smo i mi, ime bez značenja van ovde i sada...

            – Ne postojimo? To znam, ja sam san, ja nemam čak ni granicu...

         – Oh postojimo mi i te kako – rekla je i ubola ga crnim noktom. Jaknuo je i povukao ruku i posmatrao kako mu se šarena krv skuplja na tački uboda.

– Postojimo, i baš zato moramo da budemo oprezni sa iluzijom koju ispunjavamo, jer zamisli kada bi ljudi, koji putuju preko pustinje postojanja, došli do zamka koga vide u daljini kao fatamorganu i otkrili da je stvaran? Da tu žive svi njima dragi ljudi, mesto je prijatno i leti i zimi za boravak, a hrana je uvek sveža? Niko ne bi napustio to mesto.

Ćutao je i gledao u oblake kosmičke prašine i galaksije koje su se lenjo kretale po beskraju.

– Tvoja vladavina je tamo gde su ljudi i sva druga bića koja sanjaju, i tvoj posao jeste da zadržiš sebe na ivici između dve iluzije - sna i budnosti.

– Život i smrt? Početak i kraj? Ljubav i mržnja? – gledao ju je upitno, iako mu je bilo jasno šta bi mogao da bude odgovor.

– Uvek na granici između dve stvari koje su zapravo jedno. – zagrlila ga je i poljubila, i potom gurnula u pravcu Zemlje. Raširio je ruke i pustio da ga solarni vetrovi nose, dok je svoje postojanje počeo da vidi na novi način - graničara u svetovima bez granica...

15.07.2015.

Pore, Samoća

Bila jednom jedna pora koja je bila jedina na koži tog bića. Sad, to biće je bilo neodređene veličine, tako da mu možda više pora nije ni trebalo, ali svejedno ta pora je radila sve što rade gomile drugih pora i postalo joj je pomalo dosadno. Znala je da biće na čijoj se koži nalazi ne bi moglo da opstane ako ode, pa je tako sedela, razmenjivala vodu i vazdug s okolinom, mada joj se ta voda nekada činila otrovnom, nekada prosto previše. Počela da mašta kako bi bilo da postoji neka anti-pora, koja prima u sredini sve što ona izbaci iz bića. Ta anti-pora mora da je suprotna u svemu u odnosu na nju – ona sigurno nije sama, ima mnogo anti-pora da je prate i rade zajedno s njim. Sigurno joj nikada nije dosadno, uvek ima neku zabavu ili se uvek oseća veselo i radnosno. Samoća je ne muči kao ovu poru, niti dosada, niti osećaj odgovornosti jer em ima druge anti-pore oko sebe, em nije kao ova pora. I tako je pora gledala u svet oko sebe, tražila i naprezala svoje prazno oko da vidi da li može da vidi gde se nalazi ta njena anti-pora. Ali nije je videla. Vikala je u prostor oko sebe, ali niko se nije odazvao, što je i očekivala, jer anti-pora ne bi odgovorila kao njena suprotnost. Na kraju se umorila od ovog gledanja i vikanja i prosto zaspala. I u snu je sanjala anti-poru, kako joj se osmehuje, grli je i kako sve eksplodira oko njih, onako kako neki koji smatraju da kad se čestica i anti-čestica sretnu, sve oko njih nestaje u bljesku. Ali anti-pora nije sama, jer bi ona morala da bude na telu anti-bića i taj susret bi tek promenio sve što ona zna, jer samoća bi postala nešto drugo – ushićenost zbog prepoznavanja drugačijosti...

14.07.2015.

Leto, Drugi

Tog leta saznao sam da ljudi koji su me čuvali dok sam bio dete nisi više oni isti ljudi koje sam znao kao mali. Saznao sam da su postali Drugi, sa velikim D. Nije mi bilo jasno šta mi tačno poručuju time oni što mi to govore, pa sam otišao da ih lično upoznam i da vidim o čemu se tu radi. Ponudili su me da sednem, kafu, čaj, sok, rakiju, malo mezetluka. Posedeo sam i pričao s njima, i za mene su i dalje to bili isti ljudi koji su me čuvali kao mališu, dok su moji roditelji gradili brodove, spašavali živote i bavili se nekim romantičnim pozivom koji nisam uspeo da zapamtim ili zaboravim dovoljno dugo. I dok je trajao razgovor, počeo sam da primećujem sitne razlike, ali opet ne tako primetne na prvi pogled. Na primer, počeli su da umesto slova „r“ sve više koriste „n“ pa je „radnik“ postao „nadnik“ ili „rekreacija“ ustvari „nek-ne-acija“. Onda sam uočio boje. Bile su svetlije nego što sam pamtio u detinjstvu i bilo ih je svuda, delovalo je kao da se nastavljaju na njihovu odeću ili na stočić za kojim smo sedeli. Imao sam utisak da boja kafe odgovara boji okvira njegovih naočara ili da lampa svetli na isti način kao i lančić koji je ona nosila oko vrata. Sede kose im nisu stajale loše – naravno da ih nisu imali kad sam ja bio mali – ali su sada delovale kao čudne perike, koje su im stajale i prirodno i u isti mah nekako natuknute. Nisam znao šta da radim, pa sam samo srkutao kafu, ćaskao uljudno s njima i na kraju se pozdravio i pošao kući. Nisam znao šta da mislim kada sam stigao kući. Od onih što su mi govorili neko je bio u pravu, neko nije, ali je moj sveopšti utisak odražavao zbunjenost. Nije bio u pitanju protok vremena, koje sve pomalo gricka i donosi druge boje i izgled ljudima. Tu je postojalo i neka drugačijost, na ivici svesti i sveta, koja je delovala kao da su to novi ljudi koji su došli na mesto starih. Oni znaju sve što su znali ti stari, dele njihove vrednosti i osećanja, ali i dalje nisu moji pravi staratelji. Odlučio sam da tu stanem i da sačekam da mi vreme odgovori na to ko je u pravu – svi oni koji šapuću ili moj osećaj da je ipak sve to u redu. Vreme je došlo i prošlo, a ja sam i dalje bio bez odgovora, sve dok nisam dobio pismo od njih u kome je stajala naša stara fotografija kada sam bio dete. Ja sa njih dvoje, a oni sa osmesima, istim kao i onog dana kada sam im bio u posetu. Konačno mi je bilo jasno da sam se ja promenio, onako sitno i teško uočljivo, i da ja više nisam isti čovek kao ono dete na fotografiji, ne samo fizički nego i duhovno, samo što onima koji prožive drugačijost tako nešto nikada ne smeta...

13.07.2015

Muzika, Prvi

Bio jednom jedan gospodin koji je mrzeo muziku. Smatrao je da je to veštačka tvorevina, koju ljudi prave da bi oterali tišinu, a on je voleo tišinu i verovao u prirodu. Krava je za njega izvor mleka, potok izvor vode a cigareta izvor dima, uz podršku papira i upaljača. Kad god bi pored njegovog prozora prošao auto iz koga bi dopirao tvrd ritam ili bi se našao u blizini kafića iz koga bi dopirala ludačka buka, on bi podigao nos i demonstrativno se zaputio drugim putem, čak i ako bi to bila druga soba u njegovom gospodskom stanu. Tako je svoje šetnje morao da pravi sve dužim i dužim jer muje bilo sve teže da navigira oko izvora muzike. Plašili su ga ljudi sa slušalicama na ušima kako hodaju poput mesečara ili zombija okolo, kao i mladi ljudi koji bi puštali glasnu muziku sa svojih telefona jedni drugima i tresli glavama okolo. Jedne večeri je izašao u svoju redovnu šetnju posle večere, ali je morao da obilazi mnoga mesta koja su mu donosila jad i nelagodu. I kada je konačno krenuo kući, shvatio je da po prvi put ne može nikako da joj priđe. U svakoj ulici se nalazio bar jedan kafić ili grupa ljudi na raskrsnici, ili bi stajao auto i iz njega dopirao neželjan zvuk. Delovalo mu je kao da ga proganjaju, da ga teraju što dalje od njegovog doma i otimaju mu poslednje mesto gde se mogao sakriti i osećati gospodski i sigurno. Stajao je i gledao oko sebe užasnuto, pokrivši uši rukama. Nije želeo da bude izložen svemu tome. Želeo je da bude u kući, u svom krevetu i da popije čaj pred spavanje. Ali nije imao sreće, muzika je potrajala do kasno u noć i ujutro, kada su se nosioci glazbe razbežali poput vampira svojim kućama. I kada je stigao konačno do svoje zgrade, nije mu se više ulazilo unutra. Odlučio je da se još malo prošeta i potom baci u krevet. Pošao je zato do obližnjeg parka, gde je seo na klupu da uživa u suncu koje je blistalo. Tamo je zaspao i probudio se kada je noć pala. Krenuo je kući, ali se opet našao u lavirintu bez izlaza čiji su zidovi činili duboki basovi, škripa metalnih žica i glasovi puni jada i čemera. I opet nije uspeo da se vrati, pa je proveo čitavu noć napolju. I to je počelo da se ponavlja iz noći u noć, iz dana u dan. Njegovo odelo se izgužvalo i isprljalo, njegovo čisto i izbrijano lice je postalo bradato i neuredno. Gospodsko držanje je zamenio pogrbeljni stav čoveka koji se krije i u stalnom je begu i strahu. I danas ga možete sresti, ako izađete napolju kada padne mrak,  izgubljenog između ulicama, uvek u pokretu. Ili u rana jutra u parku, dok sedi na klupi i uživa u jutarnjem suncu, dok se sprema za dugi dnevni san...

11.07. - 12.07.2015.

Rege, Naočari, Sreća, Soba

moje srce hoda u ritmu Regea

daje tempo mojim nogama

bubrezi mi rade uz zvuke basa

jetra jaše na vibracijama bubnja

i taj miris

mora i trave

sunca i peska

slobode koju ne davi usamljenost

ne trebaju mi ružičaste naočari

ni bilo kakve naočari

samo da vidim jasno kao onda

pre toliko godina

kada sam sedeo preko puta tebe

i pušio dok se dim prelivao preko stola

pitala si me:

– Šta je sreća?

nisam znao ni tada

za mene je to bilo iskupljenje

tragovi hrišćanskog obrazovanja iza crvene zavese

vera da se čovek mučiti mora da bi bio srećan

ili da manjak nesreće znači da nešto nije u redu

s dušom ili svešću

ćutao sam i pušio

a ti si nastavila da pričaš:

– To je jedna soba, znaš, koja je puna stvari...

svega što si poneo do sada u životu

kao malo skladište uspomena na koje si mahom zaboravio

ali sve je tu, na jednom mestu,

složeno po redu koji je tebi važan –

ljubavno, hronološki, memorijski...

nije važno.

i dalje sam ćutao i slušao,

gledajući sobu u kojoj smo sedeli,

negde u inostranstvu dok je sunce blistalo.

– I onda jednog dana,

ta soba krene da se puni vodom,

prvo samo barice, a onda krene da raste

da potapa stvari, da ih uništava

pomera s mesta i guta zauvek;

tražiš otvore odakle dolazi ta tečnost

(slatkog je ukusa, probaš je usput)

ali ne nalaziš nikakvu rupu,

samo utisak da dolazi iz svih tih stvari koje ispunjavaju sobu,

od vrha do plafona.

zastala je,

uzela moju cigaretu, povukla dim i ugasila je.

– Ta voda, to je sreća...

danas razumem tvoju priču daleko bolje nego onda

i miris peska i trave i sunca

i te neprekidne vode kojom putuje zvuk regea

nije samo muzika sreća

podloga muzike je sreća po sebi.

10.07.2015.

Prijatelji, Usamljenost

Moj teča je imao policu na kojoj je čuvao razne predmete, i neki od njih su me baš zbunjivali. Na primer, tu je bio telefon koji kada bih okrenuo bilo koji broj dobijao bih odgovor da je pozvani korisnik nedostupan, čak i ako bih zvao samog sebe. Na polici su stajala i mala vrata na koja sam kucao, ali nije bilo odgovora s druge strane. Tu je bilo i zvono na pritisak koje je obično stajalo na recepcijama hotela, ali bi opet stisak ove naprave dovodio samo tišinu i nikoga više. Tu je i bila mala maketa kuće, divno spremljena i detalno napravljena ali bez ikoga unutra. Pitao sam ga jednom prilikom šta predstavljaju sve te stvari, a on mi je rekao:

– Za mene su oni simboli usamljenosti koji sam osećao čitav život. I to nema veze s time da li si okružen ljudima ili ne... – rekao je tužnim glasom.

– Ali, zar nemaš prijatelja da se osećaš manje usamljenim?

– Prijatelji te ponekad čine najusamljenijim čovekom na svetu, čak i kada si u srcu kafane, pijete i veselite se iz sveg srca.

Nisam baš razumeo njegove reči, ali sam se radovao kada mi je poklonio zvonce sa stola, kako bih mogao da prizivam tišinu do mile volje. Posle nekog vremena sam ga izgubio, ali sam počeo da osećam tu istu usamljenost o kojoj je govorio moj teča. I nije ju bilo lako oterati, čak i u grupi ljudi. I dok sam jednom prilkom sedeo u prašini slušajući koncert nekog benda i žvakao svežu pljeskavicu, čuo sam ponovo zvuk onog zvona. Okretao sam se oko sebe, gledao ljude, razmišljao da li se možda neko zeza sa sličnom stvarčicom. A onda sam pomislio da možda još neko zove druge ljude jer je usamljen. Ustao sam sa svog mesta, otresao prašinu, bavio ostatke pljeskavice i pošao da tražim još nekog usamljenu dušu, sada ili u prošlom veku...

9.07.2015.

Park, Sladoled

U kraju u kome sam živeo kao mali, postojao je jedan park sa banjom u kojoj su se kao terapija mazili mačići i jeo svež sladoled. Naravno, to nije bilo sve. Deo terapije je bilo i spavanje u ležaljkama za plažu koje su stajale u plitkoj vodi, tako da ste u svakom trenutku se mogli pokvasiti. Šareni lažni cvetovi koji prskaju vodu su bili deo svačije garderobe. Čitava banja se orila od smeha i suza podjednako, jer je glavni lekar verovao da je lek izbaciti sve iz sebe, bilo to dobro ili loše, a ne držati u sebi. Rekao je da sve što ne valja izlazi iz organizma, a da sve što valja kad ga je previše takođe izlazi, tako da je sve na kraju „bolje napolju nego unutra“. Mnogi su smatrali da je to lažna institucija koja nema šta da traži u ozbiljnim naučnim krugovima sa takvim pristupom i da je taj lekar šarlatan i pored prave diplome i ozbiljnog iskustva u medicini. Ali pacijenti su dolazili i dalje, i to u sve većem broju. Sve dok jednog dana vlasti nisu odlučile da mu stanu na put tako što su odlučile da park poseku i naprave tržni centar.

Vlasti nije bilo briga da li je on šarlatan ili nije, bile su umorne od stalnih žalbi medicinske komore i nerviralo ih je da lepo parče zemljišta blizu centra grada bude samo obična zelena površina sa drvećem i velikom zgradom punom mačića i ligištula. Stanovnici banje nisu ni stigli da se okrenu, a oko njih je niklo izdanje od betona i stakla, sa bleštećim reklamama, restoranima i bioskopom u više dimenzija. Prodavnice su nudile sve – od najnovijih torbi od veštačke kože do prstenja i nakita od kamena s meseca. U srcu se i dalje nalazila banja, koja je nastavila svoj život kao i do sada, samo su sada počeli da je posećuju kupci i namernici u šoping molu. Uskoro su mačići šetali i zavlačili se svuda okolo, grizući žice za alarm i spavajući u skupim torbama. Sladoled se delio šakom i kapom, i izlozi su bili puni fleka i crteža male dece koja su ih koristila kao velike table. Ležaljke za plažu su posetioci nosili pod miškom i stavljali gde god im se činilo da je dobro mesto. Tako je čitav tržni centar počeo da se ponaša kao banja, samo što niko o tome nije mislio kao o lečenju, nego o poslednjoj modi. I ubrzo su i lekari počeli da navraćaju, prvo pojedinačno, a posle po grupama i da se uvere da svež sladoled i prskanje vodom zaista dobro deluje na sveukupno stanje čoveka.

I zato ako vas neka neki nesrećan put nanese u bolnicu, nemojte se čuditi mačićima koje dobijate uz pidžamu i klovnovskim naočarima i nosem uz obrok. To je znak da leče i vaš duh, a ne samo telo...

8.07.2015.

Kiša, Brada

U jutrima kao što su sada volim da prošetam po ulicama još svežim od jutarnje kiše. Preskačem bare i izbegavam kapljice koje padaju sa krovova. Gledam životinje sklupčane ispod streha kako se sklanjaju od sveprisutne vlage.I uvek odem na pijacu, gde seljaci čiste svoje tezge i pripremaju se za novi dan i nove sudare sa svojim kupcima. Prvi kupci su uvek bakice sa kolicima i roditelji male dece – svi malo spavaju iz različitih razloga. Onda dolaze poslovni ljudi po sveže voće i povrće za svoje multivitaminske napitke. Sve se kreće, a ja uvek idem do mog omiljenog štanda koji prodaje testo. Teta za tim štandom uvek mesi i secka testeninu za supe, čorbe, makarone, pite... sve što bi neko poželeo da jede a ima testa. Na zidu iza nje nalazi se brada uramljena u staklu. Mislim da je nekakva šala, ali deluje pravo, kao da je neko obrijao bradu, a onda dlaku po dlaku slagao dok je nije složio kakva je bila na licu i tako je zalepio za karton i uramio. Jednom prilikom sam pitao gospođu dok je mesila testo šta je to:

– To je poklon od mog bivšeg muža, zajedno smo počeli ovaj biznis, pa kad smo se razveli, tražila sam pola od svega, uključujući i njegovu bradu. On je rekao da će mi dati nešto drugo umesto brade, ali ja sam insistirala. Onda ju je on obrijao, doneo u kesi i rekao „evo ti cela, tvoja je ako je složiš!“

– I vi ste je složili? – pitao sam zapanjeno.

– Naravno da nisam. Bacila sam tu kesu, kupila veštačku bradu i stavila je u ram. Poludeo je kada ju je video, mislio je da sam je zaista složila, ali nisam... mada, ko zna, možda ima prave dlake tu  – namignula mi je. A ja više nisam bio siguran da li je brada prava ili ne. Možda to priča jer sam došao u ime njenog muža? Ili sam neki skupljač bradi pa hoću da je otmem. Vratio sam se kući i obrijao se, pustivši da dlačice pobegnu u slivnik. Dajem im slobodu, neka beže u ciklus razmene materije i prirodu. Ne želim da deo mene bude nečiji trofej na zidu, makar i lažni trofej, valjda svi treba da budem bolji nego što jesmo ili možemo da budemo. A meka koža nikad ne može biti zamenjena za đon...

7.07.2015.

Igra, Čekanje

Bila jednom jedna devojčica koja je volela da čeka. Nije  znala šta tačno, ni koga tačno, ali joj je bio zabavno da provodi vreme čekajući u prolazima ispod ulica, u ulazima starih zgrada, u parkovima koje je i vreme zaboravilo. Sedela bi i gledala oko sebe i u svoj plastični, dečiji sat koji nije radio. Ili bi nervozno bacala pogled niz ulivu, kao da se tamo negde na ivici vidokruga krije ona osoba koju tako željno iščekuje. Svraćali bi na perone zaboravljenih stanica u predgrađu, ili bi šetala po hangarima aerodroma koji se više ne koriste. Uz škripanje metala na vetru, stajala bi i posmatrala kako sunce pali beton piste i avione koji doleću, kao da oni nose tajnu njenog čekanja.

Jednog jutra je otkrila da joj je sat nestao. Pomislila je da ga je izgubila i rastužila se. Volela je taj sat jer je pokazivao vreme koje je njoj bilo važno, a ne ono koje satovi obično pokazuju... ali je u džepo otkrila nekoliko kockica za igru. No, umesto brojeva, na njima su bili napisana slova. Počela je da ih baca i da vidi da li će saznati nešto od njih: Dobijala je razne slogove – AGHJ, SSDT, MAHU, NEMZ, BLIF i tako slično, nikad nekakvu reč koja ima smisla ili nešto što bi objašnjavalo ovu razmenu. Na kraju je odlučila da prestane da ih baca, skupila ih je u džep i otišla do obližnje fontane da tamo čeka. Nagla se i zagledala u bistru vodu, dok su kapljice letele oko nje, i pomislila da je možda vreme da se ovo čekanje završi. Nije ni primetila kada su joj kocke ispale iz džepa i upale u vodu, i tamo počele da se rastvaraju... sve što je uspela da uhvati jeste slova koja su se razlila po vodi, formirajuću reči:

–  IGRA... SE...OVDE...ZAVRŠAVA....?

–  A počinje šta? – pitala je glasno, ali nije bilo odgovora. Reči su se rastvorile u vodi i nestale.

Iznervirano, stavila je ruku u džep i tamo našla jednu, zaostalu kocku. Vrtela ju je po ruci, ne znajući šta da radi a onda ju je ubacila u vodu. I ona se rastvorila, a voda joj je donela lelujava slova:

– ŽIVOT...

Gledala je dugo u fontanu, i kad slova više nije bilo. Pomislila je, prvi put u životu, da ona možda ne čeka nikog, već da negde između aviona i pista, perona i koloseka, puteva i ograda... neko čeka nju.

6.07.2015.

Voljena, Život

Na ostrvu koje sam posetio tokom jednog letovanja živela je devojka koja je verovala da nije voljena. Smatrala je da je svet mrzovoljan ne samo ujutru kada se probudi, ne samo kada se istušira hladnom vodom, ne samo kada se gura u kosmičkom prevozu s drugim svetovima na putu do posla, koji se uglavnom sastoji od vrtenja u krug oko Sunca. I ne samo kada se vraća kući tim istim prevozom, da gleda Multiverzalne sapunice u kojima patuljasti džinovi se zaljubljuju u bele patuljke, dok im paklene planove smišljaju crne rupe. Devojka s početka priče je gledala u taj mrzovoljni svet i pitala se „odakle uopšte ovom svetu nešto pozitivno da kaže i da kaže neku lepu reč, pošalje poljubac ili se jednostavno nasmeje. Ništa od toga...“ mislila je u sebi dok je gledala zalazak sunca i zamišljala kako se svet po kome hodi ukrcava u prevoz i kreće kući, na spavanje.

Jednog dana, posle kiše koja nije prestajala da pada danima, granulo je sunce. Devojka je izašla u svoju baštu, iza koje se pruža pogled na obalu. Upitala je svet:

–  Pogledaj oko sebe, predivno je sve ovo... sve blista posle kiše. Svet je umiven i nosi u sebi svežinu i energiju, čak i talasi zvuče drugačije. A ti si i dalje nadrndan i odbijaš da se makar malo nasmeješ! – ljutito je lupala nogom o zemlju da bi je svet čuo.

– Jel ti nekada pomisliš kako je nositi na sebi sve vas? – čulo se iz dubine, kao da udaraju gromovi ali ipak jasan glas. Devojka je zabrinuto pogledala oko sebe, a onda uzvratila pitanjem.

– Valjda to treba da te učini srećnim, ovo bogatstvo života koje imaš na sebi?

–  Znaš šta me čini srećnim? Mir koji osetim uveče kada se zavalim  u svoj krevet od zvezdane prašine i oblaka, dok me kosmička radijacija golica i polako uljuljkuje u san. Kada osetim da je sve mirno oko mene, na meni i u meni, tada sam zaista srećan, čak se i smejem u snu... – glas je delovao kao da ga pomalo i zabavlja njena zaprepašćenost. Ovaj mrzovoljni svet se smeje? I to u snu?

– Ali nikada to nisam čula... taj smeh...

–  Ne treba da ga čuješ, treba da ga osetiš, tebi je bliži nego drugima –  rekao je, dok se glas polako gubio u daljini.

Devojka je osluškivala, ali nije se viša nište čulo. Te večeri je posmatrala more i plimu koja je dovela vodu gotovo do ograde njene bašte. I pomislila da se svet ogrnuo i vodom kao ugodnim ćebetom. A onda je podigla glavu i videla žuti mesec. Blistav i svetao, delovao je kao veliki osmeh. I tad je razumela da sreća ovog sveta nije samo mir koji oseti u snu, već i to što može da ga podeli s nekim...

04. – 05.07.2015

Lampa, Obala

Moji drugovi retko kada šetaju. Navikli su na automobile i taksije da ih voze od kuće do mesta okupljanja i nazad. Ipak, jedne večeri, poveća grupa njih se našla na obali reke. Jedini most preko te iste reke je oštetila hrpa đubreta koju je reka nosila i oni su morali da čekaju da dođe specijalno vozilo i odvede ih na sigurno. Pošto je u pitanju prometna obala, nije manjkalo kafića i kafana, pa su zaseli i poručili po koju dok stigne prevoz. Na sredini stola nalazila se najčudnija lampa koju je bilo ko od njih video. Bila je u obliku čoveka koji na leđima drži mesec, kao Atlas što drži nebo. Ali ovaj mesec je bio napravljen od vate, i delovao je lagano, kao da bi se mogao pridržavati malim prstom. Pitali su konobaricu u čemu je stvar sa ovakvom lampom:

– Tu je da podseti ljude kako je teret jednih samo lagana stvar nekom drugom... – rekla je dok je spuštala espreso sa malo više hladnog mleka i čašicu s dunjom pred jednog od njih.

– I sve lampe su takve...? – pitao je Mališa, koji je uvek voli da piše čekove umesto da plaća kešom i smatra da vanzemaljci su živeli među nama i izumrli od dosade.

– Naravno da ne, svaki sto ima svoju lampu i svoju temu... ovaj vaš se zove „teret“... – i stvarno, noge su bile sačinjene od tegova za vagu, sama ploča stola od gomile debelih kartona na kojima su pisale depresivne rečenice koje bi svakog podsetile na to šta sve nosi u duši, daleko od očiju javnosti.

– Seli smo za najgrđi sto?! – prokomentarisao je glasno, Gegec, poznat kao neko ko voli da ostavlja cigarete ispušene na pola u pepeljarama da dogore, kao i po ideji da vreme ne postoji, jer ne postoje ni kazaljke na satovima, sve to je naš trip.

– Seli ste za sto koji ste seli... ali ima i gorih – pokazala im je ka sledećem stolu, koji je bio napravljen od bodljikave žice, a stolice su bile prevrnuta žičana kolica za kupovinu. – onaj zovemo „obaveza“, ali tamo često sede, ne znam zašto... – delovala je i sama zbunjeno.

– A koji vam je najbolji sto? – pitao ju je Jeger, kome je to bilo pravo ime po poznatom piću, koje je mrzeo iz dna duše, ali je zato leti smrdeo na led.

– Najbolji sto vam mogu pokazati sutra ako ga rezervišete, jer je zauzet danas.

Pogledali su se između sebe i rekli u glas:

– Rezervišite, dolazimo sutra! – I dalje više ništa nisu govorili, ispili su svoje kafe i pića i sačekali brod koji ih je odvezao preko reke do sigurnog dela, pa su se vratili kući taksijima. Ali dogovor za sutra je već pao...

SUTRADAN

Kreda, Rastanak

... i već su predveče bili tamo, sređeni  i spremni da iskuse najbolji sto u ovom čudnom kafeu. Konobarica ih je prepoznala i pozavala pokretom ruke. Prišli su joj, a ona je svakom od njih a dala parče krede u ruku. Gledali su je zbunjeno:

– To vam je da se ne izgubite, ostavite svoje znake koje ćete samo vi moći da prepoznate, a en ostali. – povela ih je do zadnjeg dela kafea, a potom do kuhinje, i do rupe u podu, u kojoj su se spuštale merdevine.

– Tuda ulazite u put za vaš sto. Imate krede, evo vam i svetlo – dala im je džepne baterijske lampe. – Srećno! I na kraju vas čeka zaista velika stvar! – Sva trojica su mislila da je ovo nekakav vic u kome učestvuju bez znanja ili skrivena kamera. Ali svi su bili avanturisti u duši i spustili su se niz te merdevine u mračne tunele ispod kafea i obale, pa i dalje koji su vodili do mosta i nazad. Nikada mi nisu ispričali šta su doživeli, alis am razumeo da je svako video nešto drugo. Zato je svakom dala kredu da sam obeleži stazu povratka. Mališa je mrmljao jednom prilikom da je video lobanju vanzemaljaca na kome su rupe za oči bile iskrenute na gore, kao da se i sama kost dosađuje. Naravno, možda je to samo izmislio, da ne mora da kaže da se prepao. Gegec je pronašao sat koji radi i nema kazaljke niti pokazuje bilo kakvu promenu vremena, ali ga je izgubio u mraku ili su mu ga ukrali, ta priča se svaki put menja. A Jeger je prvi put pomirisao led koji je našao u jednom mračnom ćošku tih tunela i shvatio da miriše drugačije od svega što je ikada mirisao.

Sva trojica su se složila da je sto koji su našli na kraju tih tunela bio predivan, da je bio napravljen od materijala koji nisu znali da postoji, da je vreme bilo idealno i da je piće bilo savršeno rashlađeno. Ja mislim da su oni sve to izmislili, da nema ni kafea, ni stola, ni konobarice, ni svega što su videli ili tvrde da su videli u podzemljima. Ali to im ne govorim, jer i ja želim da verujem da je čovek nije kao Atlas, da nosi teret neba na leđima, niti da je vezan žicom sa svih strana. Već da put kroz podzemlje života vodi ne samo rastanku, nego možda i s druge strane duge, na kraj Nedođije ili u srce Fantazije...