6.08.2015.

Ranac, Laptop

Moj prijatelj je često nosio sa sobom ranac koji je bio pun stvari koje mu nikad nisu trebale u toku radnog dana. Tu bi stajali papiri iz osnovne škole na kojima je žvrljao poruke sa prijateljem iz klupe, ili prazna tegla u kojoj je uzgajio svoju prvi biljku pasulja za časove biologije. Tu je stajala i pozivnica za osamensti rođendan od prijateljice iz srednje škola na koju se potajno ložio, ali na kraju nije ni otišao jer je mislio da ima preča posla. Jednom prilikom je putovao u inostranstvo na poslovni sastanak i tražili su na aerodrumo da otvori ranac. Učinio je to bez mnogo razmišljanja, i prosuo sve te stvari pred carinike. Zagledali su se u gomilu predmeta i zbunjeno ga pogledali:

– To su sve trenuci koje čuvam od crne rupe – rekao je ozbiljnim glasom. Carinici su se pogledali međusobno i klimnuli glavom obezbeđenju.

– Crna rupa, kažete? A gde je ta crna rupa od koje krijete sve ove... trenutke – glas mu nije krio gađenje koje je osećao.

– Unutra – pokazao je na ranac. Carinici su zastali, a onda je jedan od njih otvorio ranac i pogledao unutra. Prebledeo je, i zatvorio ga brzim pokretom. Njegov kolega ga je preuzeo i pogledao, i on se prebao i bacio ranac na sto.

– Molim vas, skupite svoje stvari – ali prekasno je to rekao. Obezbeđenje je već zgrabilo mog prijatelja i počelo da mu stavlja lisice. Nije se opirao, kao da je samo čekao da se to desi. Dok su ga odvodili, carinici su gledali u ranac kao da je u njemu bomba, nijedan se nije usuđivao da mu priđe. Uzeli su plastičnu posudu za metalne stvari i počeli da u nju skupljaju stvari iz ranca. Jedan od stražara je pokazao na ranac:

– Ma ubacite samo tamo, šta se mučite s tim poslužavnikom?

– Nikako, tamo je... mrak – rekao je jedan od njih i nastavio da slaže stvari na poslužavnik.

Stražar je prišao, otvorio ranac i zagledao se u njega. Video je samo ništa, koje je delovalo kao crnilo bez početka i kraja. Gledao je i gledao, a kada ga ja končano spustio, nije se sećano ničeg – ni kako se zove, ni gde živi, ni da ima decu... ništa. Samo je znao da postoji i to je to. Moj prijatelj je optužen zbog „unošenja opasnih materija“ na aerodrom, ali je ranac ubrzo nestao, pa su optužbe odbačene. Danas ima modernu torbu, i u njoj laptop. I povremeno posećuje onog policajca, koji živi u domu. Kaže da prosto sede i ćute, i prisećaju se u tišini kako izgleda crna rupa koja guta sećanja, ali mirna je kad su tu predmeti koji sećanja hrane. Kao mnogo tačaka koje čine krug i drže ga na okupu, tako su i njegovi predmeti držali rupu na jednom mestu. Sada kada ih više nema, zaborav će progutati svet, ako pre toga ne zaboravimo na to...