13.08.2015.

Pesak, Napred

Na plaži mog omiljenog letovališta postojao je kafić u kome je gazda služio samo tople napitke, pošto je smatrao da kad sunce upeče nema razlike u temperaturi. Mogli ste da popijete mlaku koka-kolu, vruć viski, podgrejani Mohito, prokuvani Long Ajlend i mnoga druga pića koja su ljudi navikli da piju hladna. Kafić je uvek bio pun, pošto su tvrdili da su ukusi pića ne samo drugačiji nego i osvežavajući. I to toliko da su mnogi nosili zimske kape natuknute na glavi i čarape dok im se pesak uvlačio među nožne prste. Uskoro su počeli da se pojavljuju ljudi sa skijama i pancericama, kuvano vino i rakija su počeli da kruže među kupačima na plaži, a u plićaku su se kupali ljudi u skijaškim pantalonama i odelima koji su pokušavali da od vode naprave grudve i gađaju jedni druge. Uporniji su pokušavali da naprave sneška. Lokalne vlasti su prvo na to gledale kao na prolaznu ludost, ali kako je popularnost kafića rasla, tako su odlučili da je vreme da i oni razmišljaju o budućnosti i da usvoje sličan pristup kao i taj kafić. Uskoro ste svuda mogli da dobijete u ponudi podgrejane ili vruće, a led ne samo da nije moga da se dobije, nego je dekretom grada zabranjen za prodaju i korišćenje, čak i u privatnoj upotrebi. Naravno, progres je išao samo napred pa su uskoro frižideri isključeni i zabranjeni za korišćenje, a zamrzivače su svi ispraznili i napravili veliku gradsku gozbu. Led je uskoro postao misaona imenica koja je pripadala prošlosti, i mlade generacije će u tom gradu na obali mora učiti o ledu samo iz knjga ili filmova ili zamišljati kako izgleda nešto što je hladno.

A onda je je jednog jutra vlasnik kafića dobio toplotni udar, i nije bilo leda da mu spusti temperaturu, a sav alkohol je bio vruć ili podgrejan. Kada se oporavio, pomislio je da možda nije trebalo preterivati sa toplotom, pa je platio jednom kapetanu teretnog broda da dovuče ledenu santu i napravio je na njoj drugi kafić u zoni međunarodnih voda gde nisu važili dopisi grada. Usidrio je santu i na njoj prodavao samo led. Tamo je bilo i pingvina, i ledenih statua, i barmena koji su glumili eskime, i leda koji se prodavao na gram, kilo i tonu. Ta santa je i dalje tu, nije se otopila bez obzira na sunce, topao vetar ili ljudska tela. Mnogi kažu da je u pitanju lažna santa, koja služi samo da skreće pažnju vlasti od švercovanja pravog leda. Pričalo se da se razvila mreža švercera koji dopremaju hladno u grad, i koji imaju specijalni pozdrav sa dimom od cigarete glume maglu daha zimi. Govorkalo se u lokalnim kafanama da nema kuće u kojoj nema tajne pregrade u zidu, iza slike ili ispod kreveta, gde se krije malo stvrdnute vode, i da joj cena ide stalno u nebo. Grad je odlučno počeo borbu s krijumčarima, koji su kako glasine tvrde, sebe prozvali „borcima za slobodan led po razumnoj ceni“, i ta borba traje i do dana današnjeg...