21.08.2015.

Palačinke, Brisanje

U staroj firmi u kojoj sam radio postojala je čistačica koja je svoje metle i četke obično prekrivala sveže ispečenim palačinkama umesto krpa. Objasnila mi je jednom prilikom da ona jako voli palačinke, i da kada prebriše pod tom smesom koju je pravila svako jutro u svojoj maloj prostorij, obavezno doda malo džema, eurokrema ili kiselog mleka, zavisi koji je dan, i bi se bacila na brisanje podova. Tako bi klijenti ili zaposleni gazili po lepljivim podovima koji bi mirisali na kajsiju ili šljivu ili šipak, ili bi pak ostavljali crno bele tragove od mešavine čokolade i lešnika, ili bi ostavljali bele tragove od mirisa sveže ukiseljenog mleka. Bilo je naravno i dana za prazne palačinke, ali njih bi pamtili po mirisu samih palačinki koji se svuda uvlačio. Tako su tekli dani u mojoj firmi, i počeli smo da sanjamo palačinke, da ih vidimo svuda, da menjamo reči u mejlovima koje smo kucali, te bi „izveštaj o prodaji“ postao „izveštaj o palačinkama“. Razgovori o poslu su postali razgovori o palačinkama, dobrim mestima na kojima se može pojesti sveža palačinka i ljudima koje znamo a koji prave najbolje palačinke. To su od bliskih prijatelja postale naše bake, tetke, zaboravljeni rođaci ili mesta koje smo posetili kao klinci i kada je to što smo jeli postalo manje važno od toga s kim smo bili i šta smo radili. Trčanje po snegu, jurnjava za ovcama na selu, dani na moru dok se brod približava doku... sećanja su počela da teku i da se prepliću kao špagete. Povezali smo se jedni s drugima, i ta firma više nije bila samo posao koji se radi, nego i mesto deljenja intimnih stvari, sećanja koja smo zaboravili ali koja nisu nas zaboravila. Jednog jutra se čistačica nije pojavila na poslu. Rečeno nam je bilo da je otišla u drugi grad da se brine o bolesnoj majci, ali smo u njenoj prostoriji, između plinskog rešoa i džezve našli recept za palačinke. Od tada nam kancelarija miriše na dezinfekciju i lavandu, ali svi u fiokama imamo bar po jednu svežu palačinku, za sesiju dobrih sećanja i dobrih ukusa...