11.08.2015.

Buđenje, Konj

Bio jednom jedan glumac koji je voleo da spava na sceni tokom izvođenja predstave. Na fakultetu je imao odlične ocene iz besedništva i glume, ali je tokom školovanja otkrio da najbolje može da pokaže svoje kvalitete i da prenese emocije publici dok spava. Verovao je da danas nema glumaca koji uverljivo spavaju na sceni i da zato ljudi imaju teškoće da se povežu s njima. Pogotovo oni koje muči nesanica, oni verovatno veruju da glumci u predstavama samo legnu, spavaju i ustanu i to je to. Da ih ništa ne muči izuzev drama na sceni koje žive punim plućima. Zato je odlučio da unese život u dramu, tako što je u predstavama gde je postojao protok vremena između dve scene, on insistirao da taj tok bude realan – legao bi u krevet na sceni i spavao više sati. Publika bi prvo posmatrala, onda bi se vrpoljila i posle nekog vremena počela da odlazi. Interesantno je da niko nije pokušavao da ga probudi, a kada bi novinari ispred pitali goste zašto, jednostavno bi rekli:

– Pa on čovek je zaspao, glupo da ga budimo...

– Videli smo deo predstave, doći ćemo na drugi deo sutra, kad se probudi...

– Čuo sam da je buđenje poseban događaj, obavezno ću doći...

– Ovo je glupo, ova moderna umetnost je bezveze, tražiću pare nazad...

I tako bi došlo jutro, publika bi se mahom vratila, zajedno sa ostalim glumcima i sačekala da se glavni glumac probudi, ustane, opere zube i doručkuje. Tokom doručka bi gledao televiziju i komentarisao vesti i voditelje. Posle toga, sve je moglo da se nastavi.

I ljudima je to prijalo. Anksiozni, ljudi mučeni nesanicom, noćne ptice su činile redovnu publiku. Mnoge je uspavljivalo to što gledaju njega kako spava na sceni i često bi u ranim jutarnjim satima čuvar zatekao veći deo posetilaca kako spava u sedištima, na dušecima na naduvanje u prolazu između sedišta, oko scene. Ugodno disanje pomešano s hrkanjem je ispunjavalo salu, prigušena svetla su pomagala da ljudi zaista utonu u san i ostanu u njemu. Sve je delovalo kao oaza tišine i mira. Sve je to trajalo dok glumac nije objavio da priprema novu predstavu, koja će uključivati i jahanje konja. Uprava je odlučila da nema mesta za trkačku stazu i izbacilo ga iz pozorišta. Ipak, i pošto je on otišao, spavači su i dalje dolazili i spavali tokom predstava. Mirno disanje i hrkanje bi se preplitalo sa monolozima i dramom, pokazujući da je život zaista san, a smrt deo sna koji najteže zaboravljamo...