12.08.2015.

Tenk, Izmaglica,

Moj drugar je služio vojsku u nekom od svojih prošlih života, kako je voleo da kaže. Jednom, kada je bio posebno raspoložen, ispričao mi je kako je bio tenkista. Vozio je metalni sanduk sa još nekoliko članova posade, unutra je bilo smrdljivo, bučno i opasno. Tenk je bio pun goriva i eksplozivne municije, a neprijatelj je bio svuda, ponajviše u njihovim glavama. Tako su jednom prilikom otišli na vojnu vežbu, i sakrili se u šumarku, nedaleko od malog jezera. Dok su tako čekali, noć je pala, a bilo je leto. I njemu je prvom dosadilo da sedi u smrdljivom i opasnom metalnom sanduku, ali ništa nije rekao. Nije ni morao jer je svima dosadilo, a poslednjem kapetanu tenka koji je zavrteo glavom i samo rekao:

            – Ajmo momci na kupanje! Čistoća je pola zdravlja.

            Kao po komandi, svi su skočili i zaglavili se na izlazu iz tenka. Trebalo im je vremena dok su izašli napolje. Jezero je bilo čisto, i blistalo je na vedrom nebu osutom zvezdama. Svi su ćutali i slušali tišinu. Nije bio ni daška vetra. Sve je stajalo, kao da čeka nekoga ili nešto...

            – Prvi put sam tada osetio nešto između straha i uzbuđenja. Možda su se tako osećali i ljudi koji su bili pravom ratu – rekao je dok je mešao kafu, a onda počeo da se smeje. – Stajali smo tako i čekali da se nešto desi, i sve što sam čuo je bio šapat koji kao da je dolazio preko jezera.

            – Kakav šapat? Od protivnika u vežbi?

            – Ma jok... protivnik je verovatno slušao isto kao i mi. Glas je bio tih ali jasan, i govorio je dve reči.

            – A to su?

            – „Skini je“ – otpio je gutljaj kafe.

            – I... šta ste vi uradili?

            – Poslušali smo glas. Skinuli smo se do gole kože i skočili u jezero da plivamo. Prskali smo se, drali, skakali jedno sa drugih, igrali odbojku sa improvizovanom loptom od uniforme... bilo je prilično zabavno, pogotovo kad smo sa druge strane spazili naše „neprijatelje“ kako rade istu stvar kao i mi, pa smo se našli na sred jezera i prskali i davili dok jutro nije počelo da se rađa, a izmaglica stvara oko nas...

            – Dakle glas iz vode vam je rekao da skinete uniformu i vi ste to uradili? Rat je čista psihoza, čak i kad se glumi – prokomentarisao sam.

            Spustio je šolju i pogledao me u oči. Nešto je bilo u njegovim očima što ranije nisam primetio...

            – Nije tražila da skinemo uniforme... to su samo krpe, druže – pogledao je negde u stranu, a ja sam spustio pogled – samo da skinemo maske one duboke, koje sežu ispod odeće i veša, pravo pod kožu, u srce i meso. Da ogulimo sebe tako da ne ostane ništa osim onoga što ne možemo skinuti a da od sebe ne napravimo novu masku, bez duše, bez srca, bez ičega... kada čovek ogoli sebe, mora da ima meru, inače će ispod mesa i kostiju na kraju naći samo kamen ispod koga nema ničega, samo utvrda koju ne možeš srušiti nijednim tenkom, pa makar ga zakucao u punoj brzini...