5.08.2015.

Simpatija, Prinova

Bio jednom jedan mladić koji nije imao simpatiju, i nije imao neki poseban razlog što je nema. Neki su tvrdili da zapravo nema emocija i da ne voli nikoga, drugi da ima previše i da voli samo sebe, pa zato nema simpatiju. Treći su držali čitave tirade o tome kako je danas vreme sloboda da svaki simpatiše ili ne simpatiše nekog drugog, i to može da radi dok god poštuje prava ostalih. Neka sasvim druga strana je govorila da je vreme simpatija prošlo i ostalo za nama, da sada imamo samo internet i veštačku razmenu podataka umesto emocija. Sam mladić nije mnogo govorio o razlozima odsustva simpatije u svom životu. Umesto toga, crtao je grafite po zidovima i tako objašnjavao ljudima šta on misli da je razlog udaljenosti. Tako je jedan crtež predstavljao par koji drži prinovu u ruci, dok iza njih stoji svinja sa viljuškom i nožem, spremna da ih pojede. Na drugom je nacrtao dvoje koji se drže za ruke u autobusu, dok se avion ruši na njega. Jedan od većih crteža, nacrtanih u centru grada, predstavljao je osobu koja kleči i daje veštačko disanje drugoj, pokušavajući da je spasi. Kraj njega je stajala smrt obučena kao kondukter u vozu i kraj nje je pisalo: „Ne vredi, ta ljubav je umrla... evo i karta joj je poništena!“. I mnogo drugih je bilo, ali su ih prekrečili ili su nalepili plakate preko njih, ili ih je neko precrtao imenima svojih omiljenih fudbalskih timova. Ipak, većina je verovala da je ovo što su videli dovoljno da zaključe kako on zapravo smatra da ljubav nema smisla jer se ionako sve loše završi. Misterija je bila rešena i više se niko nije bavio mladićem. Ipak, neki su pričali među sobom da je to samo privid. Da njegove slike pokazuju i nešto drugo – da su osmesi mladih roditelja, dodira parova ili energija onog ko pokušava da spasi ljubav samo dokaz duboke vere da uprkos užasu, za njega je simpatija zlata vredna, i više od toga. Možda on zapravo ima simpatiju, ali ne želi da priča o tome, i krije je iza katastrofa i ironije. Niko nije saznao ko je u pravu, jer je mladić upisao umentičku akademiju u drugoj zemlji i napustio grad. Crteži su ostali, i danas se mogu videti, slikati, pa možda i drugačije razumeti kada nema autora da svojim ponašanjem unosi pometnu u tumačenje...