31.08.2015.

Red, Uzbuđenje

Bila jednom jedna kasirka koja je mrzela red u prodavnici ispred svoje kase, pogotovo kada bi ljudi posle posla nagrnuli da kupuju stvari za kuću ili tinejdžeri na velikom odmoru koji bi upali i zalepili se za odeljenje sa slatkišima. Užasno ju je nerviralo kako ljudi nestrpljivo cupkaju u redu, sve gledajući preko ramena jedni drugima da požure, snimajući pogledom ostale kase da utrče ako se neka otvori. Smatrala je da je nelojalnost kasama dobra stvar je sprečava stvaranje redova, ali da se ljudi ne trude dovoljno. Zato je namestila policu sa voćem i povrćem poslednje kategorije ispred svoje kase kako bi smanjila mogućnost da se ljudi zadrže previše. Stavila je znak da „ovde mogu samo ljudi sa pojedinačnim artiklima“ pri čemu bi onome ko bi došao rekla da to znači „jedan artikal“. Naravno niko nije kupovao samo jedan artikal, tako da je često bila prazna. Poslovođa radnje je govorio kako ne može tako da se radi, da mora da promeni svoj pristup ili će dobiti otkaz. I ona je to i uradila.

            Počela je sa neobičnom uzbuđenošću da pristupa svom poslu, da registruje kroz bar kodove voće, povrće, kafu i cigarete. Smeškala se mahnito dok je ukucavala bar kodove za robu koja nije bila propisno unesena u sistem. Pevala je i u pesmi zvala ljude da stanu u red pred njenom kasom, govoreći im:

ovaj red je samo vaš

iako ne deluje tako

ovaj red se neće ponoviti

nikada više

svi u njemu ste tu sada

i ponovo u večnosti

uhvatite trenutak

momenat u redu

u vama i oko vas

koji ponovo biti neće

Pesma je odjekivala prodavnicom, a kupci su đuskali u ritmu njenog glasa i mahali rukama dodajući „ooo-oo-oooo“ kao pratnju njenom pevanju. I promet je porastao, ne samo za njenom kasom nego u čitavoj prodavnici. Poslovođa je bio srećan što je njegovo upozorenje dalo rezultata. Što je naravno bila greška. Nije ona promenila ponašanje zbog njega nego zbog toga što je, vraćajući se kući jedno veče s posla, spazila red ispred bankomata. I prvi put razumela da ljudi vole redove, kao što vole izlaske na piće uveče ili miris svežeg hleba ujutru, jer svaki red je iskustvo zajednice, privremena porodica sa istim ciljem, u kome uvek od svake uloge ima poneko – zanovetajuća baba, prebrižna mama koja prebrojava po stoti put novac, nestrpljivi otac koji udara po tasterima dok kuca pin, brat koji bulji u telefon ignorišući čak i svoje mesto u redu. Izbegavati red znači izbegavati mogućnost susreta, čak i kada je jedini dodir preko kese i bar-koda…