31.08.2015.

Red, Uzbuđenje

Bila jednom jedna kasirka koja je mrzela red u prodavnici ispred svoje kase, pogotovo kada bi ljudi posle posla nagrnuli da kupuju stvari za kuću ili tinejdžeri na velikom odmoru koji bi upali i zalepili se za odeljenje sa slatkišima. Užasno ju je nerviralo kako ljudi nestrpljivo cupkaju u redu, sve gledajući preko ramena jedni drugima da požure, snimajući pogledom ostale kase da utrče ako se neka otvori. Smatrala je da je nelojalnost kasama dobra stvar je sprečava stvaranje redova, ali da se ljudi ne trude dovoljno. Zato je namestila policu sa voćem i povrćem poslednje kategorije ispred svoje kase kako bi smanjila mogućnost da se ljudi zadrže previše. Stavila je znak da „ovde mogu samo ljudi sa pojedinačnim artiklima“ pri čemu bi onome ko bi došao rekla da to znači „jedan artikal“. Naravno niko nije kupovao samo jedan artikal, tako da je često bila prazna. Poslovođa radnje je govorio kako ne može tako da se radi, da mora da promeni svoj pristup ili će dobiti otkaz. I ona je to i uradila.

            Počela je sa neobičnom uzbuđenošću da pristupa svom poslu, da registruje kroz bar kodove voće, povrće, kafu i cigarete. Smeškala se mahnito dok je ukucavala bar kodove za robu koja nije bila propisno unesena u sistem. Pevala je i u pesmi zvala ljude da stanu u red pred njenom kasom, govoreći im:

ovaj red je samo vaš

iako ne deluje tako

ovaj red se neće ponoviti

nikada više

svi u njemu ste tu sada

i ponovo u večnosti

uhvatite trenutak

momenat u redu

u vama i oko vas

koji ponovo biti neće

Pesma je odjekivala prodavnicom, a kupci su đuskali u ritmu njenog glasa i mahali rukama dodajući „ooo-oo-oooo“ kao pratnju njenom pevanju. I promet je porastao, ne samo za njenom kasom nego u čitavoj prodavnici. Poslovođa je bio srećan što je njegovo upozorenje dalo rezultata. Što je naravno bila greška. Nije ona promenila ponašanje zbog njega nego zbog toga što je, vraćajući se kući jedno veče s posla, spazila red ispred bankomata. I prvi put razumela da ljudi vole redove, kao što vole izlaske na piće uveče ili miris svežeg hleba ujutru, jer svaki red je iskustvo zajednice, privremena porodica sa istim ciljem, u kome uvek od svake uloge ima poneko – zanovetajuća baba, prebrižna mama koja prebrojava po stoti put novac, nestrpljivi otac koji udara po tasterima dok kuca pin, brat koji bulji u telefon ignorišući čak i svoje mesto u redu. Izbegavati red znači izbegavati mogućnost susreta, čak i kada je jedini dodir preko kese i bar-koda…

29.08-30.08.2015.

Sveže, Trčanje, Pripreme, Nemir

Nemir se uvukao u mog prijatelja koji je voleo da dane provodi u pokretu, toliko da je držao sobni bicikl i okretao pedale dok bi sedeo za kompjuterom. Čuo je na vestima da se uvodi obavezan porez za ljude koji mnogo hodaju, jer prave rupe u asfaltu i oštećuju trotoar. Takođe, semafori će raditi u smanjenom režimu jer sprečavaju vozače da se opuste i voze brzinom koja njima odgovara. Pominjalo se da se za koju godinu planira ukidanje saobraćajnih znakova jer je previše šarenih stvari na ulici i treba da se doda malo više znakova interpukcije, tako da bi znak „Stop“ postao „.“, a znak za zabranu parkiranja „;“. Šaputalo se da posle pešaka na red dolaze vozači dečijih kolica, kojima će morati da se skinu točkovi i zakače baloni kako ne bi bilo kontakta sa zemljom. Zabrinuti vaspitači i psiholozi su tvrdili da će to deci oduzeti stabilnost i da će previše maštati, ali predlagači zakona su bili neumoljivi. Trčanje će biti proglašeno zabranjenom aktivnošću i svako ko bude uhvaćen u kretanju bržem od predviđenog će biti stavljeni tegovi na noge, sa sve sirenom koja se aktivira ako osoba ponovo pokuša da ubrza.

Zato je moj prijatelj odlučio da napravi pokret otpora. Okupio je istomišljenike – roditelje s kolicima koja su pretvorili u nosila, maratonce na pripremama koji su nosili olovne čizme kako bi sebe sprečili da trče, saobraćajne policajce koji su tugovali i mnogo plakali za izgubljenim znakovima, i prisećali se šarenih vremena i još mnoge, mnoge druge. Zajedno su krenuli da se bore tako što su trčali noću, hodali u vreme smena policajaca i redara koji su šetali po parkovima. Dečija kolica nisu imali točkove , li su se deca igrala sa njima i bacala ih po pločniku. Neko bi svako malo ubrzao smene svetlosnih znakova na semaforima te bi nastao pravi haos u saobraćaju. Znakovi interpukcije bi na znakovima bili prelepljeni sa dodacima, tako da bi „.“ postalo „i“ a „;“ dobio dodatak u vidu „;)“. Ljudi više nisu hodali na nogama nego na rukama, ili bi prosto puzali i uvijali se kao gliste izmilele iz zemlje sveže od kiše. Otpor je rastao, moj prijatelj se radovao, a grad je postajao prava ludnica. Sve dok jednog dana nije hodanje dekriminalizovano, ali ne i trčanje, bebi kolica ili normalni znakovi. To je dovelo do rascepa u pokretu, jer su „hodači“ smatrali da je borba privremeno okončana i da sada treba svi da pokažu dobru volju. Ostali su rekli „hodačima“ da su izdajnici i niko više od ostalih grupica nije hteo da hoda, čak ni na rukama. Grad je postao nemoguć za život, pa se posle toga moj prijatelj iselio odatle i nisam saznao kako se sve završilo. Ali verujem da ako danas prođete glavnom ulicom u tom mestu, verovatno ćete videti kolica za decu bez jednog točka ili džogera u metalik donjem delu trenerke – podsetnike na borbu za gaženje asfalta, pod svačijim uslovima…

28.08.2015.

Školjka, Dopisivanje

Bila jednom jedna školjka koja je živela na dnu mora, i tamo je provodila većinu svog vremena. Nije baš da je nešto mnogo bila aktivna, čak i za pojmove školjki. Bila je zalepljena za stenu koju je zvala „kvrgica“ i po njoj bi se vukla, malo po malo. Mahnula bi nekom jatu riba u prolazu, ili po kojoj hobotnici koja bi se krila u rupi, ili krabi koja bi brzo utekla. Ova školjka je volela da piše pisma. Pisala je dugo i pažljivo, sa sve iskrivljenim rukopisom koji joj je krasio pisma koja je slala drugima. Često nisu bila adresirana, ili su pogrešne adrese bile upisane na tim kovertama od morske trave. Marke su često bile nevažeće, pokupljene sa razglednica koje su bačene u more ili sa pošiljki koje su slučajno ili namerno skliznule s palube. Nije bilo žiga, jer „kvrgica“ nije imala poštanski broj. I mastilo od hobotnice nije uvek bilo na raspolaganju niti je ona htela da ga da, pa je školjka morala da je plaši da bi ga dobila. I kraba nije uvek bila raspoložena da piše vrhovima svojih klešta, pa je morala da je ubeđuje da je to za dobro svih i da piše drugim krabama da ih ubedi kako je ovde sve potaman, osim hobotnice koja se ponekad ljuti bez razloga. Kraba nije znala da čita pa joj je verovala na reč, mada joj je postalo sumnjivo što se druge krabe ne pojavljuju posle toliko pisama. Školjka je molila ribe da joj ponesu pisma do najbliže obale. Neke su pristajale, neke su okretale glavu i mahale perajima oko glave, pokazujući šta misle o njenom dopisivanju. Ipak pisma su putovala, i stizala na adrese, znane i neznane, poželjne i nepoželjne, poneko bi napisao nešto, poneko odgovorio, poneko bacio bez čitanja. Ali školjka je pisala i dalje uporno, kao da čeka samo jedan odgovor. Kao da samo jedno pismo u odgovor može sve da promeni. Uostalom, kada se to događa ljudima, zašto ne bi jednom mekušcu. Imala je svo vreme, imala je papira od trave, mastila i oštrog pera. Uvek je bilo jata spremnog da ponese makar do sledeće stene.

Zato ako vam stigne takvo neko pismo, nemojte ga baciti. Omirište ga, otvorite, pročitajte. Verovatno vam ništa neće biti jasno, i to je u redu. Napišite odgovor, spakujte ga u nepromočivu kesicu i bacite u prvo more koje vam je pri ruci. Ili ga dajte jatu galebova koje je u prolazu, sigurno su i oni čuli za „kvrgicu“ i školjku koja želi da se druži sa čitavim svetom…

27.08.2015.

Magnolija, Stan

Bila jednom jedna mama, ćerka i sin koji su činili porodicu koju su svi znali pod imenom „Magnolija“. Živeli su na mestu koje je izgledalo kao džinovski cvet, i svaka od latica je činila jednu sobu u kojoj su živeli, radili, disali ili spavali. Bilo je soba za igru, soba za osluškivanje sveta, soba za opraštanje, soba za porodicu, soba za zagrljaje, soba za greške, soba za nove šanse. I svaka soba je zaista služila imenu koje je nosila: soba za igru je služila da se igraju ne samo međusobno nego i sami, i igračke su bile i za odrasle i za male. Soba za osluškivanje je bila potpuno tiha, i samo je trebalo slušati zvuke koji dolaze spolja, od sveta koji je kružio oko stana i osluškivao šta se događa unutra. Soba za opraštanje je činila mesto gde je svaki član mogao da bilo kome drugome kaže izvini, čak i za stvari koje je samo sanjao da je učinio, i bilo bi mu oprošteno. Soba za porodicu je bila samo njihova, i tamo su se okupljali kad god im je trebalo da se podsete veze koje su samo njihove. Soba za zagrljaje je bila omiljena kod dece, ali i majka i njeni prijatelji su voleli dodir i osećaj da drugo ljudsko telo je tu, da te povezuje sa svetom sve do središta. Soba za greške je bila mesto gde sam proveo dugo vremena kada sam prvi put došao u tu kuću. Jedan zid je bio namenjen tome da se nevidljivim mastilom ispišete sve svoje greške – od onih koje ste gotovo zaboravili a bude vas iz sna, do onih koje ljudi misle da im pišu na čelu. I ja sam ispisao svoje, i zagledao se u beli zid. Trudio se da ih vidim, ali tamo se i dalje nije videlo ništa. Onda je ušao dečak, upalio grejalicu, i zid se polako ugrejao. Sve što sam mogao da vidim je hiljade mrlja i poteza rukom. I sve su mirovale. Bilo mi je jasno da je ova soba mesto gde se greške ostavljaju da spavaju i sanjaju neki drugačiji život za sebe, kad mi ne možemo da smislimo za njih. Soba za nove šanse nije bila soba, zapravo sam mislio da je isključena iz gradnje ili zaboravljena. Gledao sam spolja stan, tražio plan ali ništa nisam našao. Pomislio sam da je to samo laž, ili nekakav marketinški trik za privlačenje pažnje. Ili jednostavno je u pitanu nešto kao blago na kraju duge ili Šangri-la – mesto koje postoji samo kao vizija. Mada, danas kada mislim o tome, čitav stan je delovao kao šansa. Ova mala porodica je samo odlučila da reči „ponovo“ oduzme ružan osećaj ponavljanja istog, već novog kruga u kome sve izgleda isto za krug više...

            Postojala je i tajna soba za ljubav, tako sam čuo iz priča. Mama porodice je jednom rekla da tu sobu ima svaka kuća, svaki stan i svaki kvadrat na kome živi ljudsko biće, pa makar to bila i kartonska kutija. I svako je krije, ne sebično, nego čuvajući i negujući delić nežnosti, velik kao palata u očima onih koji od tuge ne mogu da se sakriju…

26.08.2015.

Ležaljka, Kabl

Bio jednom jedan čuvar plaže koji je smatrao da ljudi treba da zasluže da leže i odmaraju se na plaži. Nije verovao da samo zato što je neko platio odmor i došao na plažu da ga je i zaslužio. Zato bi spustio rasklopljenu ležaljku ispred svake novopridošlog gosta i tražio da je sklope vezanih očiju. Kada bi rekli da je to nemoguće, rekao bi da im ne trebaju oči da bi znali da urade nešto što im pripada, samo srce da ih vodi napred. Mnogi su odustajali, poneki bi vezali oči i bacili se na posao, ali bi se ubrzo pogubili u polugama, šrafovima i šipkama. Sve dok jednog dana nije došla slepa devojka. U ruci je nosila štap, lepe Gucci naočare za sunce i osmeh koji niko nije mogao da zaboravi. Prišla je čuvau i pitala:

– Da li vi dajete ljudima da borave na plaži samo ako zasluže?

– Da, upravo tako – rekao je klimajući glavom iako ga ona nije mogla videti.

– U redu, mogu li ja da zaslužim?

– Naravno, odvešću vas do rasklopljene ležaljke… – začudio se kako joj je ruka topla kada joj je dohvatio šaku. Ali ju je i dalje odveo do gomile.

Devojka je kleknula u pesak, opipala sve delove, a onda iz džepa izvadila kabl za struju kakav se koristi da se povežu televizori ili radio uređaji, i počela da uvezuje stvari, brzo i spretno. Kabl je delovalo kao da mu nema kraja, ali je ona i dalje uporno umotavala poluge i štapove, i na kraju se našla pred ležaljkom, koja je ličila na sve samo ne na to. Smestila se u nju, uz svo škripanje i naprezanje. Čuvar je stajao i gledao je užasnuto, a onda se nasmejao. Zasluga nije stvar očiju ni srca nego vere da je moguće samo ono što nam dodir kaže da umemo. A dodir je sve…

Sledećem koji je došao da dokaže svoju zaslugu odmora vezao je ruke.

25.08.2015.

Telo, Strah

Plaši me tvoje telo. Znaš li kakav je osećaj dodirnuti te? Samo jednom sam se osetio slično. Sedeo sam u dvorištu svoje osnovne škole, mnogo godina pošto sam je završio. Dok sam pušio i posmatrao mračne prozore iz kojih mi je mahala moja prošlost bez značajnih događaja, iz mraka je izronio ogorman pas. Siva duga dlaka, ogromna čeljust, žuti zubi i dugi. Osetio sam strah kako me parališe. Taman sam se sećao prvog neveštog poljubca koji sam imao sa devojkom u tom dvorištu, kod stubova koji su uvodili u hodnik ka učionicama, kada je ovo čudovište stupilo ispred mene. Nije režao, nije lajao, samo me je gledao očima punim tuge i humora. A onda se okrenuo i vratio u mrak. Miris je došao do mene, miris mokre dlake i teških uzdaha i kraja sveta. Pošao sam za njim i našao se na istom mestu gde se poljubac odigrao. Tamo je ponovo stajala ona, starija ali u srži ista. Držala je u ruci povodac, ali psa nije bilo nigde. Gledala me je očima punim ljutnje i izgubljenosti. Osetio sam kako me nešto steže u grlu. Nisam siguran kako ali sam se našao na kolenima. Pokazala mi je da priđem. Počeo sam da puzim do nje i lice mi se našlo na prstohvat od povoca. Nije ništa rekla, samo je zakačila povodac za ogrlicu oko mog vrata, koja me je svo vreme stezala i otežavala gutanje. „Idemo kući“ prošaptala je, a ja sam poslušno pošao za njom. I posle toliko godina sve što sam mogao da uradim je da se predam.

Tako se osećam kada ti stegnem ruku, dodirnem rame ili pritisnem usne na obraz.

Ne, nisam pas.

Biram da se pokorim.

24.08.2015.

Poraz, Muzika

Bio jednom jedan general koji nije znao za poraz. Pobeđivao je svaki put, bilo da je u pitanju stvarnost ili se sve odigravalo u njegovoj glavi. I nije bilo važno da li bi pomerao prave vojske na mapi, sa živim ljudima ili crno-bele figure na šahovskoj tabli, pobeda je uvek bila njegova. Mnogi su dolazili da se ogledaju u sukobu s njim i svi su se od reda vratili slomljeni kući. Uskoro više nije bilo nikoga, ni drugih generala, ni zajapurenih kadeta, ni sirovih veterana da se sudare sa njim bilo na bojnom bilo na polju igre. Počeli su da prolaze dani i meseci, i niko ga nije posećivao ni pitao za zdravlje. U početku mu je to prijalo, ali je posle izvesnog vremena počeo da se pita da li su ga svi zaboravili. Da li je bio toliko dobar da ga čeka tišina kao nagrada? Osetio se prevarenim, poniženim, kao da niko ne zna koliko je vremena potrošio učeći, radeći na sebi, vežbajući svoje veštine ratovanja. Bacao je stvari po stanu, šutnuo tablu za šah, pobacao mape bojišta. I dok je sedeo među haosom i jecao, začuo je muziku. Prvo je pomislio da dolazi spolja, a onda je shvatio da je u pitanju hor. I da dolazi od figura za šah. Oborene i pobacane okolo, pevale su u glas, pesmu bez reči ali u slikama koje je mogao da razume. Pevale su o patnji bojnih polja, o strahu, o radosti, o trenucima bratstva. Figure koje su u svakoj partiji iznova stajale u borbeni poredak i umirale i ponovo se rađale, iznova i iznova. Slušao ih je, klimajući glavom, a onda ih je prikupio i složio uredno na tablu. Promrljao je „hvala“. Jedini koji nisu odustali od toga da ga izazivaju su stajali u njegovoj sobi, svaki dan spremni za borbu. Odabrao je bele i povukao prvi potez. Ostalo mu je samo da prihvati izazov i pobedi sebe…

22.08.-23.08.2015.

Izvor, Vodenica, Belina, Knjige

U staroj vodenici na kraju sela živeo je čovek koga ništa nije zanimalo, osim da melje žito. Sedeo bi i gledao u vodu ili u točak kako se okreću, ili bi izašao ispred i gledao u nebo ili prirodu oko sebe, i ne bi se mnogo uzbudio. Dani bi prolazili, postajali meseci, meseci bi postajali godišnja doba. Leto je prelazilo u jesen a on bi sedeo i gledao kako se žito melje i postaje brašno, prosejava se i razdvaja. Nosio je plavi mantil i duge brkove. Seljani su govorili da je zaradio svoju penziju teškim radom negde u inostranstvu i da je došao ovde da se odmori od sveta. Vodenica je postalo mesto gde su se ljudi okupljali da predahnu ili da ogovaraju, tako da je postala prvo kafana, a onda su ljudi počeli da donose knjige koje su čitali i da ih razmenjuju. Ljudi na selu dosta čitaju, samo se ne hvale time kao ljudi iz grada. Ipak, književna kritika je u tom selu bila vrlo živa, te su klasici bili naspram modernista, a ljubitelji tradicionalne poezije su smatrali da odsustvo rime je isto kao i odsustvo truda. Ipak, čovek u plavom mantilu nije učestvovao u raspravama niti je reagovao na prezimena kao što su Tolstoj, Eliot, Bukovski, Oster... za njega su to možda bila sam imena njiva, voćnjaka ili krava koje su seljaci davali da bi se razlikovali. Ljudi na selu vole da se razlikuju, samo što se ne hvale time kao ljudi iz grada. I te razlike su bile prihvatljive dok jednog dana izvor rečice nad kojom je vodenica sagrađena nije presušio. Svi su se pitali zašto se to desilo. Neki su optuživali lokalnu fabriku, mada je ova bila na drugoj strani od izvora. neki su tvrdili da su zemlju nabacali slučajni prolaznici, kojima su iznajmili ležaje po preksupim cenama. A oni najsumnjičaviji su govorili kako je za sve to zaslužno drugo selo, pogotovo jer tamo ima puno onih koji čitaju romane kupljene na trafici. Čovek u plavom mantilu nije ništa rekao. Samo je poneo nešto hrane i vode u torbi, i šaku sveže samlevenog brašna. Pošao je uzvodno, probijajući se kroz  gusto šiblje i travu mokru od rose. Tad su ga poslednji put videli, a rečica je kasnije tog dana potekla ponovo. Seljani su pošli da ga traže, i na izvoru su našli njegovu torbu, nekoliko stranica iz različitih knjiga i brašno prosuto po kamenu pokraj reke. Belina brašna je sakrila u prvom trenutku reč koja je bila ispisana, ali je posle kratko gledanja bilo jasno šta je čovek u plavom mantilu napisao pre nego što je postao ono što je uvek bio – reka. Na kamenu je zaokruženim slovima stajalo „dodir“.

Vodenica je i dalje tamo. I rečica je i dalje tu. I seljani su i dalje u kafani, čitaju i diskutuju o pročitanom. I sve kao da čeka da voda presuši i prestane da dodiruje obale, i da se čovek u plavom mantilu vrati na svoje mesto kraj točka koji klizi niz njegove ruke... 

21.08.2015.

Palačinke, Brisanje

U staroj firmi u kojoj sam radio postojala je čistačica koja je svoje metle i četke obično prekrivala sveže ispečenim palačinkama umesto krpa. Objasnila mi je jednom prilikom da ona jako voli palačinke, i da kada prebriše pod tom smesom koju je pravila svako jutro u svojoj maloj prostorij, obavezno doda malo džema, eurokrema ili kiselog mleka, zavisi koji je dan, i bi se bacila na brisanje podova. Tako bi klijenti ili zaposleni gazili po lepljivim podovima koji bi mirisali na kajsiju ili šljivu ili šipak, ili bi pak ostavljali crno bele tragove od mešavine čokolade i lešnika, ili bi ostavljali bele tragove od mirisa sveže ukiseljenog mleka. Bilo je naravno i dana za prazne palačinke, ali njih bi pamtili po mirisu samih palačinki koji se svuda uvlačio. Tako su tekli dani u mojoj firmi, i počeli smo da sanjamo palačinke, da ih vidimo svuda, da menjamo reči u mejlovima koje smo kucali, te bi „izveštaj o prodaji“ postao „izveštaj o palačinkama“. Razgovori o poslu su postali razgovori o palačinkama, dobrim mestima na kojima se može pojesti sveža palačinka i ljudima koje znamo a koji prave najbolje palačinke. To su od bliskih prijatelja postale naše bake, tetke, zaboravljeni rođaci ili mesta koje smo posetili kao klinci i kada je to što smo jeli postalo manje važno od toga s kim smo bili i šta smo radili. Trčanje po snegu, jurnjava za ovcama na selu, dani na moru dok se brod približava doku... sećanja su počela da teku i da se prepliću kao špagete. Povezali smo se jedni s drugima, i ta firma više nije bila samo posao koji se radi, nego i mesto deljenja intimnih stvari, sećanja koja smo zaboravili ali koja nisu nas zaboravila. Jednog jutra se čistačica nije pojavila na poslu. Rečeno nam je bilo da je otišla u drugi grad da se brine o bolesnoj majci, ali smo u njenoj prostoriji, između plinskog rešoa i džezve našli recept za palačinke. Od tada nam kancelarija miriše na dezinfekciju i lavandu, ali svi u fiokama imamo bar po jednu svežu palačinku, za sesiju dobrih sećanja i dobrih ukusa...

20.08.2015.

Narandžasto, Propust

Sanjao sam noćas da sam sedeo sa jednom poznatom mi osobom i da smo pričali o vezama i ljubavi. Mirisala je na jesen, i nosila je narandžastu haljinu ispod koje su se videla mala, nežna krila. Nisam znao da li su anđeoska ili ih je ukrala nekom kolibriju. Nisam se usuđivao da pitam jer sam se plašio da bi mogla da odleti, i da se sakrije negde daleko tako da ne bih mogao da čujem šta ima da mi mudro kaže. Zato sam je gledao u oči, izbegavao da pogledam krila, i klimao glavom dok je govorila:

- Ti si ti. Drugi su drugi i neka tako i ostane, zasada. Pamet ti ne treba da bi čuo šta bilo čije srce ima da kaže, uključujući i tvoje. Treba da slušaš, kao da slušaš lepet krila u noći. Čija su krila? Ona su svačija. To su želje koje polete kada više nisi svoj. Noću niko nije svoj, svi pripadamo svima, i to je dobro. Tada pevaju srca, u glas, kao horovi, i to su glasovi koji se čuju pogrešno kao komšijske svađe ili upaljeni televizori. Noć je vreme da se počne neki novi život, ali ne da se uništi stari. Glupo je da se mora nešto obrisati zarad nečega što se tek treba dogoditi. Kad se ne desi, takvi propusti čine da se ljudi osećaju prazno sledeći dan, mesec, godinu, život. Nemoj da budeš prazan, to nije put. Put je mir, put je bes, put je tuga i put je sve što osetiš pod prstima kada se ujutru probudiš. Do sutra ćeš me zaboraviti, setićeš me se ponekad kao gotovo zaboravljeno lice daleke rođake, ili kao lice s TV ekrana koji si gledao kao dete. Ali ja sam tu. Postojim iako sam izmišljena. Moje ruke su tu. Moja krila su tu. Ja sam tvoja želja...

Nisam je zaboravio. Nikada. I danas moje želje imaju narandžastu boju, miris jeseni i lete dok spavam. Moje srce peva promuklim glasom s ostalim srcima noću, dok golubovi dremaju na simsovima a psi osluškuju dan koji sporo napreduje i snove pretvara u prvi dodir na ivici kreveta i vremena.

19.08.2015.

Ormarići, Pet

Bila jednom jedna škola u kojoj su se predavale priznanice koje niko nije popunio, posteri zvezda koje nikada nisu postale poznate, paketi koji se svi želeli da pošalju drugima ali nije bilo dovoljno papira ili kanapa ili željenih stvari da se stave u taj paket. Ali nikakvo gradivo za naučiti. Po školi su za vreme malih odmora kružila kolica za kupovinu u kojima su stajale lutke beba, i u jednom odeljenju bi u toku časa svi učenici morali da uzmu po jednu lutku i staraju se o njoj kao da im je dete ili mlađa sestra ili brat ili mali vanzemaljac koga su našli na kućnom pragu. Na velikom odmoru bi na sred dvorišta kamion izručio ogromnu količinu starog papira, a učenici bi zaronili u nju tražeći članak koji bi najbolje opisao njihov današnji dan. Užina bi se sastojala od sitnih sendviča koje bi pravili jedni drugima s puno ljubavi, a takođe i hranili druge koji bi jeli zatvorenih očiju, kako bi simpatije ostale skrivene od očiju a blizu srcu...

Naravno, razne inspekcije su dolazile u školu i pokušavale da direktora ubede da ne treba tako da izgleda, da je škola zapravo jedna institucija, u kojoj svaki učenik treba da ima svoj ormarić i da postoji ocena pet i ocena jedan. I da nastavnici ne treba da sipaju vodu u velike plastične sudove, legnu u njih i spuštaju se niz stepenice vičući „Brod tone!Brod tone!“ dok deca tapšanjem prave zvuk talasa. I da tetkice ne treba da svoje metle koriste kao dirigentske palice dok desetine usvojenih mačaka i pasa u školskom dvorištu mjauču i zavijaju operske arije.

Dolazile su i prolazile, ali je škola ostala. Jer je direktor verovao da nema ničeg vrednog u onome što škola daje, samo u onome što jeste – trenutak u životu kada prošlost i budućnost ne pritiskaju sadašnjost tako da se sparuši i postane starica koju brinu brige buduće, nego stoje van igrališta i s ljubavlju gledaju kako ovde i sada postaje promena koje se toliko plaši...

18.08.2015.

Testiranje, Intervencija

U školi koja je sagrađena posle poslednjeg velikog rata radio je učitelj koji je voleo da svoje đake šalje na testiranje, koje nije uključivalo psihologa ili nekog nastavnika. Test se sastojao u tome da ih stavi na raskrsnicu i da broje i zapisuju sve što vide u toku jednog dana. Koliko automobila je prošlo i kakvi su bili – skupi, jeftini, stari, novi, čisti, prljavi...? Što više detalja su morali da zapišu. Takođe su popisivali i prolaznike. Kako su obučeni? Kako izgledaju? Da li su im kose prljave, duge, svetle, tamne ili nešto potpuno drugo? Štio više detalja su morali da zapišu. Tražio je i da obrate pažnje na životinje – koliko ptica su videli, koje vrste, da li su samo proletale ili su i kljucnule po koje seme usput. Isto je bilo i sa psima – da li su bili na povocu ili su u pitanju lutalice? Mali psi ili veliki psi? Rasni ili mešanci? Sve je trebalo popisati i zapisati, i đaci naravno da nisu uspevali da sve uhvate, ali su se trudili. Dosta toga je ostajalo na papirima u vidu crtica, beležaka, primedbi. Kada bi istekao dan, išli bi kući i ujutru dolazili kod učitelja da mu prenesu svoja zapažanja. On bi ih pažljvio saslušao, klimao glavom dok su se ljutili što nisu uspeli sve da zapišu - što im je promakao auto ili pas ili mačka. I pitali ga da li su trebali da gledaju prozore i ono što se pojavljuje na njima. I zašto nije dato da opišu i zgrade jer su one bitne iako se najmanje menja na njima. Pažljivo ih je slušao, i onda na kraju bi pitao:

– Šta mislite, gde je sve tu potrebna intervencija?

Učenici su ga gledali zbunjeno. Jedan ga je pitao:

           

– Kakva intervencija? Protiv čega i zbog čega?

– Pre bih rekao za koga, kome je najviše potrebna intervencija? – I tu je počela opšta svađa između prisutnih jer nisu nikako mogli da se dogovore kome je najviše potrebno da se interveniše. Ljubitelji pasa su bili prvi, kažu da nemaju mnogo zelenih površina da koriste za svoje potrebe i malo je parkova. Tu su se odmah nadovezali i ljubitelji automobila, kako nema dovoljno lepih automobila da se vidi i vozi po gradu. Bilo je reči i prolaznicima, kako je važno da bude više lepših, očešljanih i čistih ljudi svaki dan. Svako je imao svoju ideju šta je najvažnije, i nisu mogli da se dogovore među sobom. I tako je ostalo do dana današnjeg, učenici u svađi su postali odrasli u svađi, a učiteljeva dobra namera da shvate bogatstvo sveta kroz raskrsnicu je ostala gorka lekcija iz nerazumevanja istog... 

17.08.2015.

Motivisanje, Otkaz

Bio jednom jedan šef koji je voleo da motiviše svoje zaposlene tako što bi dovodio slučajne prolaznike s ulice da sede u kancelarijama i pričaju sa njegovim radnicima. Tražio je od tih namernika, koje bi skupio na putu od kuće do posla, da im pričaju o svojim životima - o tome šta najbolje pamte, šta im je važno, šta misle da su propustili ili šta smatraju da su mogli drugačije da urade. Obično je birao starije ljude, pogotovo one koji su u penziju, ali je voleo da povremeno dovede i mlađe, koji još uvek studiraju i uče. Imao je samo jedan zahtev – da priče koje pričaju se ne odnose na posao kojim su se bavili, ili ako su mladi u pitanju, ono što bi voleli da rade. Samo na ono što su želeli ili žele da urade sa svojim životom, ono što ih pokreće pored svega i uprkos svemu. Te priče su ostajale da kruže, ne samo među zaposlenima, nego i među klijentima, slučajnim prolaznicima i posetiocima. Zaposleni bi se ponekad umorili od svega toga i poneko bi dao otkaz, ali je većina ostajala da sluša, pamti i da prenosi priče dalje. Zapisivali su ih na dopisima, na memorandumima, fakturama, u mejlovima, porukama, svuda gde se moglo pisati i gde je stalo sve što je tako vredno. Uskoro je firma prestala da radi, i pretvorila se u pričoradionicu, gde su ljudi dolazili da govore drugima koji nešto rade, i ne mogu da prekinu to što rade. I danas je tamo, na istom mestu, samo su skinuli znak firme i dele letke pozivajući ljude da dođu i šapatom ili megafonom kažu šta je ono što ih pokreće da ustanu iz kreveta kada je krevet jedino mesto koje vredi posetiti...

Ja više ne idem tamo. Izgubio sam motivaciju...

15.08. - 16.08.2015.

Novo, Belo, Ručak, Šipka

sanjao sam novi dan

u kome je nestalo sve što sam voleo

ostala je samo prašina

po toj prašini sam crtao prstom

sećanja svoja da ih ne zaboravim

male sličice, trenutke za ne izgubiti

ručak sa familijom za prvi januar

dok kroz prozor sneg blista svuda oko nas

i na veštačkim zubima baka i deka

i na cigaret papiru tetke i strica

i na pragovima gitare mog oca

bele oblake sa letovanja pre mnogo godina

pesak i kule koje se ruše od vodenog dodira

miris soli i osušene morske trave

i ribe čije krljušti blistaju na suncu

dok ih pecam na kanap i stari hleb

šipka gola u školskom dvorištu

u kome sam dao go jednom i nikad više

u slučajnom meču sa slučajnom zbrkom ljudi

jednog jutra, pre više proleća

u danu posle koga se više ništa nije promenilo

ima još puno toga, ali sad je sve to prašina

ista ova na kojoj crtam

staro je postalo materijal za novo koje će biti staro

jednog dana,

jednog sata,

jednog minuta,

ili jednog sna...

14.08.2015.

Smejuljenje, Terasa

U gradu gde sam letovao često bila je jedna terasa koja se uvek opirala promenama. Nalazila se u centru grada, kod trga i uvekprisutnih satova na katedralama, i bila je deo jedne stare kuće koja je nekad bila dom gradonačelnika, ali je sada postala privatan hotel. Kada je grad doneo uredbu o zabrani korišćenja leda, vlasnici terase su se nasmejali i počela da imitiraju led, praveći ga od neškodljivog stakla i ubacujući ga gostima u piće, kako bi ih podsetila na to da sećanje ne bledi kao što se led topi, nego da može trajati i duže od jedne čaše vina u letnjim noćima. Kada je grad doneo uredbu da se izbace frižideri i zamrzivači, terasa je bila mesto centralne gradske gozbe u kojoj su napravili hranu za sve, ali je većina hrane bila usoljena ili dimljena, tako da i kada se gozba završila mnogi su poneli porcije kući da mogu još jesti. Terasa je pokazala da nije led jedino što čuva hranu, već da i dim i so mogu sačuvati jelo od promena nagore.

            Kada se vlasnik kafića koji je počeo antiledenu kampanju razboleo od toplotnog udara, nastalo je pravo smejuljenje na terasi. Vlasnici su znali da počinje nova faza života grada i pripremili su se za nju. Na ivici opštine grada podigli su tajni kamp gde su počeli da obučavaju ljude za brzi prenos leda od ruke do ruke, kako bi omogućili svima koji žele hladno a ne žele da se izlažu prevelikom riziku, da dođu do hladnih kockica. Posao je počeo da cveta, pogotovo kada je vlasnik kafića dovukao santu leda ispred gradske plaže. Ne samo da su svi gledali u tom pravcu, nego je i počela rasprava o kvalitetu švercovanog leda i onog sa sante. Bilo je pripadnika „organskog“ leda koji je imao provereno poreklo, koji su koristili i pingvini, i ovog švercovanog sa ivice grada koji su pravili u aparatima od leda, koji se brzo stvarao ali nije bilo sigurno kakvog je kvaliteta. U gradu su počeli da se pojavljuju plakati koji su pozivali na svest o značaju korišćenja „pravog“ i „pogrešnog“ leda, o dugoročnim efektima i budućnosti o kojoj treba razmišljati kada je led u pitanju. Ta rasprava traje i dana današnjeg, a ja više ne letujem tamo, jer mi je postalo previše vruće i naporno. Leta od skora provodim samo u mestima gde vlada prava tišina i gde jedina stvar koja se švercuje jeste ljubav i toplina koju ne možeš da pokažeš u bučnom gradu okružen smradom i nebrigom...

13.08.2015.

Pesak, Napred

Na plaži mog omiljenog letovališta postojao je kafić u kome je gazda služio samo tople napitke, pošto je smatrao da kad sunce upeče nema razlike u temperaturi. Mogli ste da popijete mlaku koka-kolu, vruć viski, podgrejani Mohito, prokuvani Long Ajlend i mnoga druga pića koja su ljudi navikli da piju hladna. Kafić je uvek bio pun, pošto su tvrdili da su ukusi pića ne samo drugačiji nego i osvežavajući. I to toliko da su mnogi nosili zimske kape natuknute na glavi i čarape dok im se pesak uvlačio među nožne prste. Uskoro su počeli da se pojavljuju ljudi sa skijama i pancericama, kuvano vino i rakija su počeli da kruže među kupačima na plaži, a u plićaku su se kupali ljudi u skijaškim pantalonama i odelima koji su pokušavali da od vode naprave grudve i gađaju jedni druge. Uporniji su pokušavali da naprave sneška. Lokalne vlasti su prvo na to gledale kao na prolaznu ludost, ali kako je popularnost kafića rasla, tako su odlučili da je vreme da i oni razmišljaju o budućnosti i da usvoje sličan pristup kao i taj kafić. Uskoro ste svuda mogli da dobijete u ponudi podgrejane ili vruće, a led ne samo da nije moga da se dobije, nego je dekretom grada zabranjen za prodaju i korišćenje, čak i u privatnoj upotrebi. Naravno, progres je išao samo napred pa su uskoro frižideri isključeni i zabranjeni za korišćenje, a zamrzivače su svi ispraznili i napravili veliku gradsku gozbu. Led je uskoro postao misaona imenica koja je pripadala prošlosti, i mlade generacije će u tom gradu na obali mora učiti o ledu samo iz knjga ili filmova ili zamišljati kako izgleda nešto što je hladno.

A onda je je jednog jutra vlasnik kafića dobio toplotni udar, i nije bilo leda da mu spusti temperaturu, a sav alkohol je bio vruć ili podgrejan. Kada se oporavio, pomislio je da možda nije trebalo preterivati sa toplotom, pa je platio jednom kapetanu teretnog broda da dovuče ledenu santu i napravio je na njoj drugi kafić u zoni međunarodnih voda gde nisu važili dopisi grada. Usidrio je santu i na njoj prodavao samo led. Tamo je bilo i pingvina, i ledenih statua, i barmena koji su glumili eskime, i leda koji se prodavao na gram, kilo i tonu. Ta santa je i dalje tu, nije se otopila bez obzira na sunce, topao vetar ili ljudska tela. Mnogi kažu da je u pitanju lažna santa, koja služi samo da skreće pažnju vlasti od švercovanja pravog leda. Pričalo se da se razvila mreža švercera koji dopremaju hladno u grad, i koji imaju specijalni pozdrav sa dimom od cigarete glume maglu daha zimi. Govorkalo se u lokalnim kafanama da nema kuće u kojoj nema tajne pregrade u zidu, iza slike ili ispod kreveta, gde se krije malo stvrdnute vode, i da joj cena ide stalno u nebo. Grad je odlučno počeo borbu s krijumčarima, koji su kako glasine tvrde, sebe prozvali „borcima za slobodan led po razumnoj ceni“, i ta borba traje i do dana današnjeg...

12.08.2015.

Tenk, Izmaglica,

Moj drugar je služio vojsku u nekom od svojih prošlih života, kako je voleo da kaže. Jednom, kada je bio posebno raspoložen, ispričao mi je kako je bio tenkista. Vozio je metalni sanduk sa još nekoliko članova posade, unutra je bilo smrdljivo, bučno i opasno. Tenk je bio pun goriva i eksplozivne municije, a neprijatelj je bio svuda, ponajviše u njihovim glavama. Tako su jednom prilikom otišli na vojnu vežbu, i sakrili se u šumarku, nedaleko od malog jezera. Dok su tako čekali, noć je pala, a bilo je leto. I njemu je prvom dosadilo da sedi u smrdljivom i opasnom metalnom sanduku, ali ništa nije rekao. Nije ni morao jer je svima dosadilo, a poslednjem kapetanu tenka koji je zavrteo glavom i samo rekao:

            – Ajmo momci na kupanje! Čistoća je pola zdravlja.

            Kao po komandi, svi su skočili i zaglavili se na izlazu iz tenka. Trebalo im je vremena dok su izašli napolje. Jezero je bilo čisto, i blistalo je na vedrom nebu osutom zvezdama. Svi su ćutali i slušali tišinu. Nije bio ni daška vetra. Sve je stajalo, kao da čeka nekoga ili nešto...

            – Prvi put sam tada osetio nešto između straha i uzbuđenja. Možda su se tako osećali i ljudi koji su bili pravom ratu – rekao je dok je mešao kafu, a onda počeo da se smeje. – Stajali smo tako i čekali da se nešto desi, i sve što sam čuo je bio šapat koji kao da je dolazio preko jezera.

            – Kakav šapat? Od protivnika u vežbi?

            – Ma jok... protivnik je verovatno slušao isto kao i mi. Glas je bio tih ali jasan, i govorio je dve reči.

            – A to su?

            – „Skini je“ – otpio je gutljaj kafe.

            – I... šta ste vi uradili?

            – Poslušali smo glas. Skinuli smo se do gole kože i skočili u jezero da plivamo. Prskali smo se, drali, skakali jedno sa drugih, igrali odbojku sa improvizovanom loptom od uniforme... bilo je prilično zabavno, pogotovo kad smo sa druge strane spazili naše „neprijatelje“ kako rade istu stvar kao i mi, pa smo se našli na sred jezera i prskali i davili dok jutro nije počelo da se rađa, a izmaglica stvara oko nas...

            – Dakle glas iz vode vam je rekao da skinete uniformu i vi ste to uradili? Rat je čista psihoza, čak i kad se glumi – prokomentarisao sam.

            Spustio je šolju i pogledao me u oči. Nešto je bilo u njegovim očima što ranije nisam primetio...

            – Nije tražila da skinemo uniforme... to su samo krpe, druže – pogledao je negde u stranu, a ja sam spustio pogled – samo da skinemo maske one duboke, koje sežu ispod odeće i veša, pravo pod kožu, u srce i meso. Da ogulimo sebe tako da ne ostane ništa osim onoga što ne možemo skinuti a da od sebe ne napravimo novu masku, bez duše, bez srca, bez ičega... kada čovek ogoli sebe, mora da ima meru, inače će ispod mesa i kostiju na kraju naći samo kamen ispod koga nema ničega, samo utvrda koju ne možeš srušiti nijednim tenkom, pa makar ga zakucao u punoj brzini...

11.08.2015.

Buđenje, Konj

Bio jednom jedan glumac koji je voleo da spava na sceni tokom izvođenja predstave. Na fakultetu je imao odlične ocene iz besedništva i glume, ali je tokom školovanja otkrio da najbolje može da pokaže svoje kvalitete i da prenese emocije publici dok spava. Verovao je da danas nema glumaca koji uverljivo spavaju na sceni i da zato ljudi imaju teškoće da se povežu s njima. Pogotovo oni koje muči nesanica, oni verovatno veruju da glumci u predstavama samo legnu, spavaju i ustanu i to je to. Da ih ništa ne muči izuzev drama na sceni koje žive punim plućima. Zato je odlučio da unese život u dramu, tako što je u predstavama gde je postojao protok vremena između dve scene, on insistirao da taj tok bude realan – legao bi u krevet na sceni i spavao više sati. Publika bi prvo posmatrala, onda bi se vrpoljila i posle nekog vremena počela da odlazi. Interesantno je da niko nije pokušavao da ga probudi, a kada bi novinari ispred pitali goste zašto, jednostavno bi rekli:

– Pa on čovek je zaspao, glupo da ga budimo...

– Videli smo deo predstave, doći ćemo na drugi deo sutra, kad se probudi...

– Čuo sam da je buđenje poseban događaj, obavezno ću doći...

– Ovo je glupo, ova moderna umetnost je bezveze, tražiću pare nazad...

I tako bi došlo jutro, publika bi se mahom vratila, zajedno sa ostalim glumcima i sačekala da se glavni glumac probudi, ustane, opere zube i doručkuje. Tokom doručka bi gledao televiziju i komentarisao vesti i voditelje. Posle toga, sve je moglo da se nastavi.

I ljudima je to prijalo. Anksiozni, ljudi mučeni nesanicom, noćne ptice su činile redovnu publiku. Mnoge je uspavljivalo to što gledaju njega kako spava na sceni i često bi u ranim jutarnjim satima čuvar zatekao veći deo posetilaca kako spava u sedištima, na dušecima na naduvanje u prolazu između sedišta, oko scene. Ugodno disanje pomešano s hrkanjem je ispunjavalo salu, prigušena svetla su pomagala da ljudi zaista utonu u san i ostanu u njemu. Sve je delovalo kao oaza tišine i mira. Sve je to trajalo dok glumac nije objavio da priprema novu predstavu, koja će uključivati i jahanje konja. Uprava je odlučila da nema mesta za trkačku stazu i izbacilo ga iz pozorišta. Ipak, i pošto je on otišao, spavači su i dalje dolazili i spavali tokom predstava. Mirno disanje i hrkanje bi se preplitalo sa monolozima i dramom, pokazujući da je život zaista san, a smrt deo sna koji najteže zaboravljamo...

10.08.2015.

Trčanje, Šator

Bio jednom jedan jež koji je voleo da trči. Iako priroda nije baš napravila od ježeve najbrže trkače, on je voleo da se trka sa drugim životinjama i da im dokaže kako može mnogo više nego da samo njuška po zemlji i izbaci bodlje kad mu neko preti. Trke su se održavale u šumi gde je živeo svakog drugog izlaska sunca, i okupili bi se mnogi – miševi, zečevi, lisice, vukovi. Trke su bile organizovane po kategorijama i to: „male životinje“, „opasne životinje“, „bučne životinje“, „životinje koje niko ne voli“ i mnoge druge kategorije. Medved je bio sudija, jer je za sudiju važno da ima autoritet i da se nikog ne plaši, ali da se svi njega plaše. Ptice su nadgledale učesnike da neko ne bi pošao prečicom ili krenuo da lovi drugog trkača. A vilin konjic je bio na cilju i sa svojih stotinu očiju pratio foto-finiš. Jež se uvek do kraja borio u svojoj kategoriji „male životinje od kojih niko ne očekuje previše“ i uspevao da ostvari dobar plasman, ali nikako da pobedi. Nije da nije vežbao. Otišao bi na autoput koji je presecao šumu i tamo bi vežbao da pretrčava dok automobili zuje niz put u punoj brzini. Ili bi radio sklekove i zgibove od ranog jutra na grani dok bi zrikavci zrikali temu iz filma „Roki“. Boksovao je maslačke koji bi se raspali u lahor belih suvih latica i prekrili ga, ali on nije mario za to.

Jednog jutra je trčao, kada je naleteo na grupu kampera smeštenih na maloj čistini usred šume. Veliki šator je stajao pomognut konopcima i šipkama, a okolo njega su ležali pokretni frižideri, ljudi na prostirkama koji su bili pivo iz konzervi i smejali se i pričali jedni s drugima. Jež je pomislio kako mu prave problem jer su postavili šatore nasred njegove omiljene ture za trčanje, ali onda se predomislio. Prišao je ljudima, popričao s njima, shvatio da su prilično zabavni i ostao da pije i druži se s njima. Zaboravio je i na trčanje i vežbanje, a posle nekoliko dana, kada su krenuli kući, poveli su ga sa sobom. Usvojili su ga i dali mu ime Sesil. Obezbedili su mu odlične uslove za vežbanje – točak koji se vrti u krug, kondicionog trenera (hrta koji je bivši trkač) kao i mnoge druge stvari. Posle godinu dana Sesil se vratio u šumu, i nisu ga mogli prepoznati – nosio je majicu sa logoom firme koja mu je bila sponzor, pratile su ga kamere a tu je bila i gomila obožavalaca. Zauzeo je svoje mesto za trku. Medved je rikom oterao većinu prisutnih ljudi, a ostale životinje su skičale i besno odmahivale glavom. To nije ometalo Sesila, i kada je dobio znak da krene, poleteo je brzinom koju niko nije ni mogao da zamisli. I stigao je prvi, mnogo pre drugog takmičara.

Kasnije su životinje šaputale da je koristio nedozvoljena sredstva, da je vilin konjic pogrešio pri proceni i da nije dobro video kraj trke. Da njihova trka nije više njihova jer tu sada ima posmatrača koji se mešaju u sve... trke životinja su ubrzo prestale da se održavaju usled manjla zainteresovanih, a Sesilu je to bilo dovoljno. Vratio se u grad i sa hrtom otvorio školu za životinje trkače. I dalje je tamo, razvio je posao i odlično mu ide. I s tim dobrim osećanjem nek se završi ova priča...

8.08. - 9.08.2015.

Nakit, Kartica, Priroda, Privrženost

U starim stvarima koje su ostale iza mog dalekog rođaka pronašao sam spisak imena koja su bila napisana naopačke, tako da su se mogla čitati samo u ogledalu. Iskoristio sam malo ručno ogledalo i pogledao šta piše, pa sam tako otkrio da svako ime ima pored sebe malu belešku. Neke od beležaka su glasile (onako kako sam ih zapamtio, ne u nekom posebnom redosledu):

- „Njen nakit odneti na popravku, i pokloniti joj ga za njen rođendan. Previše fina da bi se pobunila ili odbila svoj nakit kao poklon. Pokušati isto i sa automobilom.“

- „Uzeti iz njegovog novčanike vizit-karte i zameniti ih sa lažnim vizitkama koje izgledaju slično, ali su kontakti pogrešni - telefoni su od obližnje crkve, mejl od lokalnog električara, a fejsbuk strana od roštilja iz kraja. Pokušati slično i sa kreditnom karticom, ostaviti kopiju.“

- „Odvesti je u prirodu na kampovanje, i zaprositi je. Ako kaže da, progutaj prsten na licu mesta. Ako kaže ne, ponudi joj da podelite prsten, kao i troškove kampovanja. Pokušati isto i sa preseljenjem kod nje, nezavisno od prosidbe.“

- „Kada ponovo počne da se ponosi privrženošću svog psa, kupi veliku kobasicu, podeli je i ponudi pola psu a pola vlasniku. Kada pas pojede svoj deo, reci da je u jednoj polovini sakriven vredan dijamant, ali ne znaš u kojoj. Pokušati slično i sa najboljim prijateljem.“

I mnoge druge sam našao, ali me to nije toliko zbunilo. Više sam bio zapanjen što su imena bila poznata, i shvatio sam da se radi i političarima, umetnicima, sportistima... ljudima koji su krasili TV ekrane, internet portale, novinske stupce. I svi su bili ovde, i svi su stavljeni na neku vrstu probe od strane mog rođaka. Da nije u pitanju samo fantazija, bilo mi je jasno kada sam našao i brojeve telefona, adrese i omiljena mesta gde provode slobodno vreme. Nisam okrenuo ni jedan telefon, niti sam nekome pokazao tu listu. Ali sam pribeležio sve što je zamislio da radi i umesto njegovih imena upisao meni važne ljude. Možda nisu toliko važni da budu svaki dan na ekranima u koje buljimo, ali kada je provera ljudskosti u pitanju, njihov značaj za mene nema alternativu...

7.08.2015.

Očaj, Snovi

Bio jednom jedan čovek koji je verovao da snovi kriju odgovore na sva pitanja koja čovek sebi postavlja, a koja su tako važna da ih ne možemo proveriti na internetu ili pitati nekog za koga mislimo da to zna. Sva ta važna pitanja – zašto postojimo? Zašto dim uvek ide ka nepušačima? Kuda idemo posle smrti? Da li životinje imaju dušu? Da li je prvo bila kokoška ili jaje?... broj pitanja je delovao negograničen, ne samo po tome koliko su pitanja bila teška za odgovoriti nego i po obimu odgovora. Zato je odlučio da uzme pilule za spavanje kako bi spavao dugo i saznao sve što zanima svet.

Namestio je krevet, okupao se, obukao pidžamu i stavio kapu za spavanje. Nagutao se tableta i utonuo u dubok san. Tonuo je kroz nivoe snova, od površinskog koji čuva spavanje. Sedeo je na santi leda i potonuo kroz nju direktno do dubljih nivoa spavanja. Tamo je zatekao uredno složena sećanja iz skorašnjeg života koja je voleo da sakrije od sebe. Bila su složena uredno, kao da je u nekakvoj robnoj kući, po kategorijama – „odnos sa roditeljima“, „životni neuspesi“, „drugi koji su me upropastili“ i mnoge druge. Otkrio je da se kategorije preklapaju, ali nije imao vremena da ih ispita, jer ga je pokretni lift odveo u podrum tog tržnog centra, na sledeći nivo sanjanja. Tamo je zatekao sećanja iz daleke mladosti koja je zaboravio i retko ih je mogao prizvati dok je budan. Ovog puta su imale oblik antičke bibiloteke sa policama punih papirusa, uklesanih ploča i egipatskih hijeroglifa. Ali kategorije su bile slične kao i na gornjem nivou „prva simpatija“, „prvo letovanje“, „prvo ne roditeljima“ i ko zna koliko drugih kategorija. Ovde su se kategorije ukrštale tako da su izgledale kao da se dimenzije preklapaju, pa nije mogao da prepozna u kom pravcu se koja pruža i svaki put kada bi posegnuo za nečim što se nalazilo na polici, otkrio bi da je u drugom hodniku. Na kraju je propao kroz rupu u podu u mrak, i tok je tonuo sve što je video je bio ogroman znak „kolektivno sećanje pre rođenja“ u kome je video mrave sa ljudskim glavama kao na ubrzanom filmu kako rade i skupljaju hranu, brinu se o larvama, jedni o drugima i matici. Jurio je kroz mračne i sluzave tunele pune ljudskog žamroa pomešanog s kiselinom koja mu je grabala grlo i šuštanja hiljada buba. Ubrzo se našao u potpunom mraku koji je kao da je prekrivao sve dokle bi mu se pružio pogled. Mrak nije prestajao i što je više vremena prolazilo, očaj u njemu je sve više rastao. Ne samo da neće naći odgovore koje je tražio, nego neće moći ni da se vrati. Padao je kroz tamu, i prvi put je pomislio da možda nije problem naći odgovore, nego naći prava pitanja. Tu se probudio, u svom krevetu u istoj onoj pidžami i kapici, dok se napolju rađalo sunce. Odlučio je da sledeće večeri pokuša ponovo, ali ovog puta da prvo otkrije da li važna pitanja imaju i važne odgovore, ili je to samo slučajnost...

6.08.2015.

Ranac, Laptop

Moj prijatelj je često nosio sa sobom ranac koji je bio pun stvari koje mu nikad nisu trebale u toku radnog dana. Tu bi stajali papiri iz osnovne škole na kojima je žvrljao poruke sa prijateljem iz klupe, ili prazna tegla u kojoj je uzgajio svoju prvi biljku pasulja za časove biologije. Tu je stajala i pozivnica za osamensti rođendan od prijateljice iz srednje škola na koju se potajno ložio, ali na kraju nije ni otišao jer je mislio da ima preča posla. Jednom prilikom je putovao u inostranstvo na poslovni sastanak i tražili su na aerodrumo da otvori ranac. Učinio je to bez mnogo razmišljanja, i prosuo sve te stvari pred carinike. Zagledali su se u gomilu predmeta i zbunjeno ga pogledali:

– To su sve trenuci koje čuvam od crne rupe – rekao je ozbiljnim glasom. Carinici su se pogledali međusobno i klimnuli glavom obezbeđenju.

– Crna rupa, kažete? A gde je ta crna rupa od koje krijete sve ove... trenutke – glas mu nije krio gađenje koje je osećao.

– Unutra – pokazao je na ranac. Carinici su zastali, a onda je jedan od njih otvorio ranac i pogledao unutra. Prebledeo je, i zatvorio ga brzim pokretom. Njegov kolega ga je preuzeo i pogledao, i on se prebao i bacio ranac na sto.

– Molim vas, skupite svoje stvari – ali prekasno je to rekao. Obezbeđenje je već zgrabilo mog prijatelja i počelo da mu stavlja lisice. Nije se opirao, kao da je samo čekao da se to desi. Dok su ga odvodili, carinici su gledali u ranac kao da je u njemu bomba, nijedan se nije usuđivao da mu priđe. Uzeli su plastičnu posudu za metalne stvari i počeli da u nju skupljaju stvari iz ranca. Jedan od stražara je pokazao na ranac:

– Ma ubacite samo tamo, šta se mučite s tim poslužavnikom?

– Nikako, tamo je... mrak – rekao je jedan od njih i nastavio da slaže stvari na poslužavnik.

Stražar je prišao, otvorio ranac i zagledao se u njega. Video je samo ništa, koje je delovalo kao crnilo bez početka i kraja. Gledao je i gledao, a kada ga ja končano spustio, nije se sećano ničeg – ni kako se zove, ni gde živi, ni da ima decu... ništa. Samo je znao da postoji i to je to. Moj prijatelj je optužen zbog „unošenja opasnih materija“ na aerodrom, ali je ranac ubrzo nestao, pa su optužbe odbačene. Danas ima modernu torbu, i u njoj laptop. I povremeno posećuje onog policajca, koji živi u domu. Kaže da prosto sede i ćute, i prisećaju se u tišini kako izgleda crna rupa koja guta sećanja, ali mirna je kad su tu predmeti koji sećanja hrane. Kao mnogo tačaka koje čine krug i drže ga na okupu, tako su i njegovi predmeti držali rupu na jednom mestu. Sada kada ih više nema, zaborav će progutati svet, ako pre toga ne zaboravimo na to...

5.08.2015.

Simpatija, Prinova

Bio jednom jedan mladić koji nije imao simpatiju, i nije imao neki poseban razlog što je nema. Neki su tvrdili da zapravo nema emocija i da ne voli nikoga, drugi da ima previše i da voli samo sebe, pa zato nema simpatiju. Treći su držali čitave tirade o tome kako je danas vreme sloboda da svaki simpatiše ili ne simpatiše nekog drugog, i to može da radi dok god poštuje prava ostalih. Neka sasvim druga strana je govorila da je vreme simpatija prošlo i ostalo za nama, da sada imamo samo internet i veštačku razmenu podataka umesto emocija. Sam mladić nije mnogo govorio o razlozima odsustva simpatije u svom životu. Umesto toga, crtao je grafite po zidovima i tako objašnjavao ljudima šta on misli da je razlog udaljenosti. Tako je jedan crtež predstavljao par koji drži prinovu u ruci, dok iza njih stoji svinja sa viljuškom i nožem, spremna da ih pojede. Na drugom je nacrtao dvoje koji se drže za ruke u autobusu, dok se avion ruši na njega. Jedan od većih crteža, nacrtanih u centru grada, predstavljao je osobu koja kleči i daje veštačko disanje drugoj, pokušavajući da je spasi. Kraj njega je stajala smrt obučena kao kondukter u vozu i kraj nje je pisalo: „Ne vredi, ta ljubav je umrla... evo i karta joj je poništena!“. I mnogo drugih je bilo, ali su ih prekrečili ili su nalepili plakate preko njih, ili ih je neko precrtao imenima svojih omiljenih fudbalskih timova. Ipak, većina je verovala da je ovo što su videli dovoljno da zaključe kako on zapravo smatra da ljubav nema smisla jer se ionako sve loše završi. Misterija je bila rešena i više se niko nije bavio mladićem. Ipak, neki su pričali među sobom da je to samo privid. Da njegove slike pokazuju i nešto drugo – da su osmesi mladih roditelja, dodira parova ili energija onog ko pokušava da spasi ljubav samo dokaz duboke vere da uprkos užasu, za njega je simpatija zlata vredna, i više od toga. Možda on zapravo ima simpatiju, ali ne želi da priča o tome, i krije je iza katastrofa i ironije. Niko nije saznao ko je u pravu, jer je mladić upisao umentičku akademiju u drugoj zemlji i napustio grad. Crteži su ostali, i danas se mogu videti, slikati, pa možda i drugačije razumeti kada nema autora da svojim ponašanjem unosi pometnu u tumačenje...

4.08.2015.

Promene, Limun

Bio jednom jedan limun koji je sanjao da kada postane limunada i popiju ga, da će se ponovo roditi kao limun. Nije voleo promene, pa je smatrao da je najbolje da deo svog života u kome će biti nešto drugo a ne limun što pre prođe i ponovo postane ono što je uvek bio. Nije hteo da bude ni limeta, ni pomorandža a nije bio oduševljen ni grejpfrutom ni sličnim voćem. Hteo je samo da bude - limun. Tako su ga jednog dana ubrali sa drveta, stavili u korpu, iz korpe u gajbicu koja je smeštena u kamion, iz kamiona na pijacu, iz pijace u ceger i iz cegera na kuhinjski sto. Svo to vreme limun je škrgutao zubima i psovao u sebi, jer je promene teško podnosio, a to je bilo previše za premalo vremena. Ipak, nije imao sreće, jer ga je neko poneo sa sobom i stavio u korpu s drugim voćem na stolicu uz još par predmeta, i tamo je proveo nekoliko dana, dok su polaznici umetničke škole obrađivali postavku kao deo mrtve prirode i pretvarali u večno umetničko delo. Neko ga je predstavio kao zbir kocki u omaž Pikasu, neko je izvukao jasne, tanke linije, neko je napravio grafiku, a par ljudi je jednostavno slikalo i poigralo se u „Fotošopu“ sa efektima. Neko je i snimio film o mrtvoj prirodi, intervjuišući predmete te je i limun, pored svih ostalih, dobio svoj glas:

– Da, ja sam limun... nemam mnogo iskustva u ovakvim projektima, ali mislim da je svako iskustvo bitno, da u mom CV-u pored vitamina C treba da stoji i da znam da mirno stojim ili ležim više sati radi slikanja ili snimanja, da sam dobar timski igrač - evo svo ostalo voće mi maše tamo iz pozadine - i da sam spreman da pokažem koliko sam odgovoran i posvećen poslu...

Limun je tako ostao nepromenjen u onome što su ljudi stvorili, i želja mu se ispunila. Zaobišao je sve promene koje su ga nervirale, osim jedne. On sam je postao niz kriški koje su se pomešale sa solju i tekilom kada su jedne večeri polaznici škole napravili žurku. Da li se reinkarnirao kao limun ili je postao neko drugi, tajna je ostala njegova. I kada dan-danas pogledam slike, deluje da će je zadržati za sebe. Neka mu bude.

3.08.2015.

Novo, Toplomer

Juče sam pročitao u novinama da je doneta odluka o novom načinu merenja temperature kod bolesnih i onih koji se tako osećaju. Princip je sledeći – sprava za merenje temperature više ne pokazuje kolika je temperatura tela, nego koliko stepeni je ostalo do tempereature opasne po život i zdravlje. Na taj način, ljudi se uče principu „čaša je polu-puna“ od malih nogu. Generacije će odrastati gledati u te nove toplomere koji će im pokazivati da zapravno su prilično srećni. Ne, nemate temperaturu 38, to je samo nekoliko stepeni daleko od one temperature koja može da vas ugrozi i učini da se osećate još gore. Niste sigurni šta vam se događa i kolika vam je temperatura? Ovaj novi uređaj pokazuje da ste u zelenoj zoni, a čim nije crvena ili žuta, znači da ste na dobrom putu. Video sam i prototip, izgleda kao mini semafor, sa sve smajlijima na mestu sijalica. Pomislio sam da to nije zapravo regulisanje saobraćaja koji se odvija ne samo u našim venama i arterijama, nego i u našim glavama. Svako voli, pogotovo kad je bolestan,da bude ohrabren i da zna da će stvari biti bolje, ili bar neće biti gore. Zato sam sutradan kupio odmah jedan primerak, iako je u pitanju bila probna serija. Izmerio sam sebi temepraturu, i veseo glas mi se javio posle pet minuta:

– Čestitam! Vaša temperatura je u granicama optimalnog zdravlja! Možete biti ponosni na sebe, i samo nastavite tako. Zapamtite – svaki dan koji niste bolesni je dan za avanturu!

Gledao sam u taj mali semafor koji mi se krio pod miškom prethodnih nekoliko minuta. Spakovao sam ga u kesu i smestio pored đubreta koje iznosim svako jutro kada šetam psa. Mislim da ću čuvati svoj stari toplomer, ma koliko nešaren bio. Ponekad mi je važnija činjenica koju mogu da saznam od nečijeg mišljenja i vrednosnog suda o toj istoj činjenici. Čak i ako je u pitanju mali semafor i prijatan glas koji nudi podršku...

2.08.2015.

Samospoznaja, Bunker

U blizini grada u kome sam živeo postojao je stari rudnik koji su zatvorili pre nekoliko decenija. Pričalo se da je ruda presušila i da nema više šta da se iskopa, pa su stavili katanac i zatvorili rupu. Osim što su posle nekog vremena komšije počele da kamione-cisterne kako se muvaju noću oko ulaza u rudnik, da se vide čudna svetla i čuje zvuk grebanja metala o beton. Šuškalo se po lokalnim kafanama da se taj stari rudnik koristi kao bunker za nuklearni otpad. U frizeraju se šaputalo da se kriju otrovi iz lokalne fabrike. Na pijaci su seljaci između dva merenja krompira pričali da su u pitanju neuspeli eksperimenti sa GMO hranom i životinjama, i pljuvali i odmahivali glavom. Svi su se slagali u jednom – na dobro neće izaći.

Novinar lokalnog nedeljnika je rešio da ispita čitavu stvar. Sakrio se u blizini ulaza u rudnik i naoružao se kamerom koja vidi u mraku, snimačem zvuka i strpljenjem. Kako je pao mrak, pojavile su se cisterne i iz njih su izašli ljudi. Delovali su vrlo uljudno i kulturno. Obučeni u bela odela, sa maskama na licima u obliku tužnog osmeha, i rukavicama od papira, izvukli su creva, odvukli ih do ulaza i počeli da prazne cisterne. Novinar je sve snimao, a uključio je zum na kameri da bi video šta to sipaju u rudnik. Zapanjio se kada je otkrio da nije u pitanju nikakva biološka materija nego obilje predmeta. I to kakvih predmeta:

            Gomila papira najrazličitijh oblika, boja. Išaranih rukopisima svih vrsta, od dečijih do krasnopisa koje krase ikonopisce. Na papirima je stajalo svašta, i mogao je vidi i dnevničke zapise, i poruke koje se prenose između klupa na času, i delove knjiga, i poezija ispisana na parčetu tapeta. Tu je bilo i brojanica, iskorišćenih maramica punih suza, delova planinarske opreme, odeće budističkih sveštenika. U rupu koju je činio ulaz u rudnik nestajala su lične slike, knjige iz biblioteke više puta ispodvlačene, kore drveta sa urezanim znacima...

Stajao je i gledao, dok su uređaji snimali, i nije mi bilo jasno šta su te stvari. Kako su došli, kamioni su tako i nestali. Ostao je u mraku, sam. Pregledao je ponovo sve što je video, još jednom, i još jednom, i onda mu je sinulo. Otišao je kući, napisao članak i poslao ga svom uredniku. Bio je siguran da će i taj članak uskoro završiti u istoj onoj rupi. Jer, mesta gde se sakriva ljudska samospoznaja jesu uvek obavijena velom površne tajne, kakvi i ljudi umeju često biti. A fini ljudi u belim odelima? Obavljaju posao jer znaju koliko su finoća i uljudnost na meti upoznavanje sebe, i prepoznavanja da kada skinemo odela i maske od osmeha, u nama ume da zjapi crna rupa, dublja nego bilo koji rudnik.

1.08.2015.

Drvo, vrat

Poznavao sam muzičara koji je svirao violinu onako kako to nikada pre ni posle nisam čuo. Kada bi je uzeo u ruke, nisu pevalo samo žicekada bi ih dodirnuo, pevalo bi čitavo drvo, sa sve čivijama. Gledao sam kako mu prsti igraju po tankom i zakrivljenom vratu, a zvukovi koji bi dolazili bi se širili prostorom i sve koji bi bili prisutni ispunjavali nekom čudnom setom, ali i radošću usled toga što možemo da pogledamo u prošlost, u sopstvene duše i da nađemo lepe stvari među uspomenama.

Kada sam ga jednom prilikom, posle koncerta, pitao kako je tako naučio da svira, otvorio mi je dušu:

– U početku sam bio kao i svaki početnik... sve je škripalo i odjekivalo, mašio sam note, gudalo mi je proklizavalo. Ali sam bio uporan i nastavljao da vežbam. Jedne večeri dok sam se posebno mučio, došao je ludi bog muzike i ponudio mi da budem najbolji od najboljih...

– Ludi bog muzike? Zar tako nešto postoji? – pitao sam zabrinut za njegovo zdravlje.

– Naravno... – rekao je uz potpuno normalan osmeh – sve što čovek rati ima svoju ludu stranu. Tako postoji lud bog novca, lud bog vežbanja, lud bog gledanja televizije...

– I šta ti je ponudio?

– Pa da budem najbolji od najboljih, iz jedan uslov – nikada ne smem da pročitam svoj horoskop niti da tražim da mi bilo ko predvidi budućnost...

– Čudan uslov.

– Kakav ugovarač, takav i uslov. Pristao sam i eto, od te večeri sviram kao i sada.

– I nikada do sada nisi pročitao svoj horoskop, bacio Ji Đing, gledao u kafu?

– Ne, i osećam se dobro zbog toga. Zapravo, osećam se slobodno, jer ne mislim o onome što može da se desi, samo o onome što mora biti urađeno.

Rastali smo se ubrzo, a ja sam otišao kući, i rešio da zamolim ludog boga pisanja da mi pomogne da postanem najbolji od najboljih pisaca. Ne znam koji bi mi ponudio uslov, ali mi jedan pada na pamet. Da nikada ne pišem o prošlosti, i ne tražim od drugih da mi je pričaju i da je se prisećaju, jer prošlost nije mrtva. Ona čak nije ni prošla...