Mrak, Misli
Noćas su mi nagrnule
teške misli, spuste se kao pokrivač.
Tada se obično setim priče o detetu sa igrališta i mraku. Ne znate tu priču?
Ide ovako:
Bio jednom jedan
dečak (u nekim verzijama je devojčica) koji je voleo da posećuje igralište isključivo
kada nema nikog drugog. Dolazio bi rano ujutru, kada roditelji s decom u
kolicima još ne bi ispuzali iz svojih kućica, i doveli decu da skaču po
vrteškama i valjaju se u pesku. Onda bi se okrenuo i vratio kući ili pošao u
školu, zavisno od dana u nedelji. Kasnije, vratio bi se uveče, pre večere kada
bi samo odrasli igrali fudbal ili košarku na sportskom terenu, i zaigrao se na
ljuljaškama ili klackalici. Roditelje je to ponašanje veoma brinulo, pogotovo
kad bi pala noć u zimskim mesecima, jer su se plašili da će mu se nešto desiti
ili da im je dete autistično ili antisocijalno ili nešto treće, podjednako
strašno. Pratili su ga, krišom, i videli kako jedino što radi jeste to da se zamišljeno
igra na različitim spravama. Kad bi mu dosadilo, okrenuo bi se i pošao kući.
Jednom prilikom su ga sačekali na vratima i pitali zašto sve to radi. On im je
rekao:
– Zato što me ne
plaši mrak oko mene nego mrak u drugim ljudima… – Ovo ih je preplašilo, jer
nikada ga nisu čuli da tako priča. Pitali su ga o kakvom mraku priča.
– Istom onom koji
i ja nosim u sebi. Samo što svoj mogu da ostavim na kratko svaki put kada duboko
udahnem vazduh, kada dodirnem sunčev zrak ili kada osetim rosu pod prstima ili
pomirišem prvi prolećni cvet… Onda taj mrak sedne kraj mene, zapali cigaretu, i
gleda zamišljeno negde, a ja mogu da se igram i uživam. Ko drugih ljudi, i kod
vas – pokazao je na svoje roditelje – to nije tako. Ostali ga nose na leđima,
ispod pazuha, na ramenima… i njihov se ne odmara, naprotiv, toliko je pritisnut
da ne stiže ni da misli…
Roditelji su ga
gledali zastrašeno. A onda mu je majka prišla, udahnula duboko i izdahnula, i
stegla ga u zagrljaj. Otac je zgrabio prvi cvet koji mu je bio u ruci, nabio ga
u nos i zagrlio ih oboje. Stajali su tako, a dečak je gledao u njihove mrakove
koji nisu sišli i napustili ih, ali su mogli na kratko da se zamisle, mučeni
svojim teškim mislima, dok su njihovi vlasnici klizili kroz sada i ovde…
poljubio je i mamu i tatu i prošaptao „ovde počinje, nešto novo… za sve nas“. A
mrakovi su mu klimnuli glavama…
Bjutifl
ОдговориИзбриши