30.10.2015.

Noć Veštica, Zvezda

Jednom, za vreme Noći Veštica, sva noćna bića su odlučila da je vreme da i oni dobiju svoje slatkiše. Nisu baš uživali u slatkom – vampiri ih nisu voleli zbog toga što im navike ishrane nisu dozvljavale da unose šećer, te su mogli dobiti i dijabetes; zombiji su smatrali da jesti slatko pored živih ljudi jeste greh prvog reda i pozivali su se na to da im religija zabranjuje da jedu slatkiše, ali ne i da ih uzmu; duhovi su načelni bili protiv bilo čega što bi im ljudi poklonili jer su verovali da time samo čiste svoju savest, a duhovi su tu da podsete kako nema čistih savesti. Ipak odlučili su da se za ovaj praznik solidarišu sa ostalim bićima mraka i da idu okolo, pretvarajući se da su maskirana deca i skupljaju slatkiše.

Ipak, znali su da ne mogu tek tako da krenu, pa su pošli da potraže nekoga da im osvetli put. Bundeve su odbile, jer su ih sudbine mnogih njihovih rođaka koje su stajale ispred kuća sa svećama unutar nekada slasnih površina podsećale šta ih čeka ako priđu ljudima ove noći. Svici su odbijali da ih povedu kroz mrak, jer su verovali da u bundevama ne gore sveće nego i njihovi zarobljeni prijatelji. Drveće je čulo priče od starih drveta da ljudi prave baklje, a drvo se plaši vatre više nego što se plaši bolesti ili termita. Bića mraka i tame su uzalud išla okolo i pokušavala da nađu nekog da ih vodi u grad, dok se jedna zvezda sa neba nije sažalila i spustila među njih:

– Ja ću vas povesti do grada, ali morate mi obećati da ćete sve slatkiše koje pokupite vratiti deci pre nego noć istekne, i da nećete nikog pojesti li pretvoriti u nekog od vas… – nisu bili oduševljeni dogovorom, ali nisu imali izbora.

I tako je kolona pošla za njom do grada. Hodali su, lebdeli, skakutali, vukli se i putovali za zvezdom sve dok nisu došli do oboda grada. I tamo su svi zastali, gledajući u razdraganu maskiranu decu i odrasle kako sa mnogo buke i vrištanja jure na sve strane i lupaju na vrata kuća, dok su im izdubljene bundeve slale mračne poglede iz svojih duplji puni sveća a baklje gore na sve strane…

Svi su se složili nemim klimanjem glava da je ovo što vide mračnije do svega što su oni u stanju da zamisle, okrenuli se i vratili u tamu. Zvezda je zamišljeno posmatrala čas hordu mraka, a onda slegla ramenima i vratila se na nebo. Možda sledeće godine skupe hrabrost i priđu ljudima… mada, možda biti čovek je ono što ih najviše i plaši…