1.10.2015.

Noć, Radost

Imao sam komšinicu koja bi čekala da padne noć i tada bi puštala džez koji bi se širio po kraju kroz otvoreni prozor. Nije bilo lupanja od strane drugih stanara ili dolaska policije da proveri šta se to događa i ko ometa kućni red. Samo nežna muzika koja se čula u kraju, pogotovo letnjim noćima kada sam imao utisak da se čitav svet utišao da bi slušao magične tonove koji su stizali iz njenog stana. Ponekad bih je čuo kako svira na klarinetu, prateći osnovnu liniju ritma, ali i dodajući svoje note. I bili su to čarobni dani, jer sam imao koncerte gotovo svake večeri, a da nisam morao da napuštam dom ili da izlazim iz kuće. I danas kad se setim svega toga, obuzme me neka čudna seta i radost.

Muzika je prestala jednog dana, kada je izbio požar i kada smo svi bežali niz stepenice, sklanjajući se od dima i vrućine. Stajali smo jedni pored drugih i gledali kako najviši sprat oblizuje plamen. Neki su bili u trenerkama,  neki u pidžamama, svako je zgrabio ono što mu je bilo najbitnije – decu, novac, kućne ljubimce. Oko nas su vatrogasci razvlačili creva, pomerali ljude, voda se mešala sa oprljenim delovima zgrade. Komšinica je stajala kraj mene, tužno gledajući u svoj stan koji je bio odmah ispod onog gde je požar besneo. Spustio sam joj ruku na rame i u tom trenutku postao svestan da se muzika čuje i dalje. I to ona koja je dolazila s njenog klarineta. Pogledao sam je zbunjeno. Ona mi je samo rekla:

– Oprašta se od mene… svaki instrument ima dušu, neraskidivo vezanu sa vlasnikom. Kada dođe vreme za rastanak, oni sviraju sami od sebe, samo malo ko to čuje… – stavila je ruku na moju i zajedno smo slušali tužnu melodiju sve dok se stan koji je goreo nije urušio u njen stan a muzika otplovila niz vetar, nošena mlazevima vode koja se grlila s vatrom…