30.10.2015.

Noć Veštica, Zvezda

Jednom, za vreme Noći Veštica, sva noćna bića su odlučila da je vreme da i oni dobiju svoje slatkiše. Nisu baš uživali u slatkom – vampiri ih nisu voleli zbog toga što im navike ishrane nisu dozvljavale da unose šećer, te su mogli dobiti i dijabetes; zombiji su smatrali da jesti slatko pored živih ljudi jeste greh prvog reda i pozivali su se na to da im religija zabranjuje da jedu slatkiše, ali ne i da ih uzmu; duhovi su načelni bili protiv bilo čega što bi im ljudi poklonili jer su verovali da time samo čiste svoju savest, a duhovi su tu da podsete kako nema čistih savesti. Ipak odlučili su da se za ovaj praznik solidarišu sa ostalim bićima mraka i da idu okolo, pretvarajući se da su maskirana deca i skupljaju slatkiše.

Ipak, znali su da ne mogu tek tako da krenu, pa su pošli da potraže nekoga da im osvetli put. Bundeve su odbile, jer su ih sudbine mnogih njihovih rođaka koje su stajale ispred kuća sa svećama unutar nekada slasnih površina podsećale šta ih čeka ako priđu ljudima ove noći. Svici su odbijali da ih povedu kroz mrak, jer su verovali da u bundevama ne gore sveće nego i njihovi zarobljeni prijatelji. Drveće je čulo priče od starih drveta da ljudi prave baklje, a drvo se plaši vatre više nego što se plaši bolesti ili termita. Bića mraka i tame su uzalud išla okolo i pokušavala da nađu nekog da ih vodi u grad, dok se jedna zvezda sa neba nije sažalila i spustila među njih:

– Ja ću vas povesti do grada, ali morate mi obećati da ćete sve slatkiše koje pokupite vratiti deci pre nego noć istekne, i da nećete nikog pojesti li pretvoriti u nekog od vas… – nisu bili oduševljeni dogovorom, ali nisu imali izbora.

I tako je kolona pošla za njom do grada. Hodali su, lebdeli, skakutali, vukli se i putovali za zvezdom sve dok nisu došli do oboda grada. I tamo su svi zastali, gledajući u razdraganu maskiranu decu i odrasle kako sa mnogo buke i vrištanja jure na sve strane i lupaju na vrata kuća, dok su im izdubljene bundeve slale mračne poglede iz svojih duplji puni sveća a baklje gore na sve strane…

Svi su se složili nemim klimanjem glava da je ovo što vide mračnije do svega što su oni u stanju da zamisle, okrenuli se i vratili u tamu. Zvezda je zamišljeno posmatrala čas hordu mraka, a onda slegla ramenima i vratila se na nebo. Možda sledeće godine skupe hrabrost i priđu ljudima… mada, možda biti čovek je ono što ih najviše i plaši…

29.10.2015.

 Hrana, Sajam

Znam da mislite da vaša hrana boravi čitavu noć u frižideru. Da zelena salata spava pored paprika i krastavaca, da jabuke se meškolje pored banana. Svakako mladi sir ima i svoje stalno mesto, a mleko i jogurt uspravno stoje u polici od vrata, sa kečapom i soja sosom kao jedinim drugarima. Svi su tu, sem konzervi koje se kriju u ladicama, i bacaju prezrive poglede ka brašnu ili testenini. Svi su mirni kada padne noć, a kuhinja utone u san.

            Osim što nije tako…

            Postoji sajam, na tajnoj lokaciji, s one strane Meseca. Tamo ima mali deo satelita koji nije prašina i kamen, već prava mala zelena oaza, osvetljena parčetom Sunca koje je slučajno zalutalo na površinu. Sva hrana se okuplja na sajmu i razmenjuje iskustva, kupuju bolju ambalažu da bi duže trajala, slika se sa poznatom hranom koja najduže traje. Da, čak i namirnice imaju svoje poznate likove, koje mi možda ne bi smo prepoznali ali su tu. Buđavi sirevi su veliki zavodnici koji su dokaz da izgled, miris i ukus imaju malo veze sa šarmom. Krekeri često ističu svoju saradljivost sa svima, i smatraju ih za odlične timske igrače. Na sajmu se dele iskustva o tome kako poboljšati prava hrane, da li ima smisla praviti sindikate, kako ljude obavestiti da više nisi ispravan za jelo… česta su predavanja, diskusije, paneli, a na kraju sajma je velika žurka, na kojoj se pretera u svemu. I zato kada u sred noći otvorite frižider i ne možete da nađete voćku od tog jutra ili parče hleba, znajte da ih možda možete naći na mračnoj strani meseca. Ako znate gde je to…

28.10.2015.

Lanac, dodir

Lanac je objekat koji je najpogrešnije shvaćen od svih živih bića na ovom svetu. Životinje ga vide kao sredstvo koje porobljava, koje ih drži na odstojanjima koje bi one najradije pretrčale i tera ih da hodaju ritmom koji im ne prija. Ljudi ga vide kao podsetnik kako je lako izgubiti slobodu i biti vezan, ali i kako je lako zatvoriti određeni prostor i odseći ga od ostatka sveta. Lanci se i dele po kategorijama, iako ljudima deluju manje-više isto. Lanci za bicikl su moderni, i često ih tretiraju kao hipstere među lancima, često im se podsmevaju da su „kežual“ i prolaznim. Oni veći, služe za vezivanje vrata ili kapija, se smatraju sredovečnim lancima sa sigurnim poslovima, često u bliskoj vezi s katancima. Katanci se često povezuju s lancima, ali vole da istaknu kako su oni „osnova svega“, bez kojih bi se lanci samo „vukli po zemlji“. Lanci ne reaguju na takvu prozivku. Smatraju da je njihov zagrljaj kapije i onemogućavanje da se ista otvori svedočanstvo ko je osnova sama po sebi. Katanci se menjaju, brave propadaju, ali lanac ostaje i traje…

Lanci se ljute jer ih ljudi mešaju sa lancima koje nose u svojim glavima i srcima. Predstavljaju ih na srcima umotana u metalne karike, kao ljude zavezanim za posao, mesto, ljude. Kao da su oni krivi za to što su ljudi vezani i ne mogu da odu tamo gde mislie da treba da budu. A mnogo su više ljuti zbog drugog razloga, važnog najviše lancima. Ti imaginarni nizovi karika, koji ponekad deluju tvrđi od čelika, lome se za razliku od pravih pri najobičnijem dodiru – ruke koja nudi prijateljstvo, usana na vratu koja bude strast, milovanja  sunca ujutru kada se budimo iz sna i pružamo ruke ka novom danu…

27.10.2015.

Slova, Samoća

Znate li da slova vole da se druže. Šta mislite, da su reči i rečenice nastale slučajno? Da je jezik nastao kroz evoluciju glasova i potrebe da se sporazumemo i kažemo jedni drugima „tamo je opasnost“, „ovde ima čiste vode“ ili „sviđaš mi se“? To je lepa ideja, i prilično netačna. Istina je da su slova društvene živuljke, koje vole prisustvo drugih slova i ne stide se da to pokažu. Uostalom, kada ih pišu deca, uvek deluju nekako nesigurno i iskrivljeno, a to nije što deca tek uče da pišu. Ne, ne. To je zato što se slova vežbaju da pokažu koliko im je stalo do drugih slova, i često se krive, klibere i prave nevešta. Deca mrze svoje prve sveske i slova u njima i često ih bacaju, ali slova tim putem nauče da je iskrenost mnogo više put izvan samoće nego u nju, najdirektniji pravac u autentičnu bliskost. I mrze kad ih dele po jezicima ili po pismima. Vole da se mešaju, ali te mešavine imaju previše značenja, praviše nežnosti i previše razmene i zato im ljudi ne daju to da rade. Za razliku od slova, ljudska bića mogu da podnesu samo određenu količinu bliskosti i zato ih stavljaju u reči, a reči ređaju u rečenice, koje odvajaju tačkama, zarezima i stranicama knjiga. Bliskost se najbolje razume kada je uokvirena belim papirom i fontom 12, ali i najteže prihvata kada ne može da preskoči tvrdi povez i korice koje je stežu…

26.10.2015.

Papir, Klijent

U šumi postoji fabrika za proizvodnju papira. Papir se pravi od drveta? Ne budite smešni. Drvo je tvrdo i tamne boje, dok je papir pre svega beo i tanak, i poprilično mekan. Ljudi vam kažu da se pravi od drveta jer je to lakše za objasniti. Zapravo, fabrika se nalazi u sred šume i čine je pre svega paukovi koji kao glavni sastojak koriste svoju mrežu koju vredno pletu, i mešaju je s vodom i suvim maslačkom. Ta mešavina se razvuče da se prosuši između najviših grana drveća, na prepodnevnom suncu. Popodne mravi šetaju u kolonama po smesi, pljuckajući svoju kiselinu i sekući je u adekvatne formate – A4, A5, čestitke za novu godinu, vizit karte… i kad je iseku i potom slože u gomile, stonoge svojim brojnim nožicama umotaju te gomile kanapaom od lišća kako se ne rasule na vetru. Na kraju, bube balegari ih odguraju niz putić pravo do ivice šume. Tako se isporučuju ljudima koji se bave papirom koji ih posle isporučuju svojim klijentima koji su ubeđeni da su samo ljudi i mašine sposobno da naprave taj blistavi komad hartije na kome se piše i briše. Istina je da ljudi i mašine nisu sposobni za takav nivo finoće i detalja, možda zbog manjka ljubavi prema krajnjem proizvodu – bez obzira da će na njemu stajati dečiji crtež ili ugovor o Miru u Svetu… ali možda će biti jednog dana…

24.10 - 25.10.2015.

Belo, Kiša, Radionica, Ludost

Na nebu postoji radionica za kišu. Ne verujete mi? Naravno, zato što ju je lako sakriti među svim tim oblacima koji kruže iznad naših glava. Radionica je sva u belom mermeru koji je lakši od bilo kog kamena. U njemu rade magleni ljudi, puni vazduha ali nimalo prazni. Njihove priče su poput šapata koji kruži nebom, i spušta se povremeno do nas koji hodamo zemljom punih stomaka i u debelim cipelama. Ponekad dopru do nas. Kažu da su to one čudesne ideje koje nam padaju na pamet kada se tuširamo ili hodamo po kiši i puštamo da nas dodiruje. Kažu da mogu biti sjajne, a da mogu zvučati kao ludost svima čije su glave suve ili pod kišobranom. Zato u radionici ne govore često, ali se nadaju da će više ljudi provoditi vremena na kiši i možda time doći do ideje kako da posete radionicu za kišu, ma koliko zvučalo ludo…

23.10.2015.

Ruža, Sunce

Bila jednom jedna kap kiše koja se umorila od toga da kruži u prirodi kao i sva ostala voda na ovom svetu. Umaralo joj je da pada s neba, tresne negde na zemlju, upadne u procep u zemlji i spoji se sa vodom koja teče ispod – bilo da je podzemna reka, kanalizacija ili nešto treće – i uplovi u veliku vodenu površinu. Dosađivalo joj je da se mingluje i netvorkuje sa ostalim kapljicama, pogotovo na velikim žurkama koje su bile neizbežne u morima i okeanima. Odlučila je da živi svoj život samostalno, i zato je prvom prilikom sletela na laticu ruže koja se nalazila u jednoj bašti. Rekla je ruži:

– Ja bih volela da malo manje kružim od neba do zemlje, pa ako nije problem, pusti me malo da ostanem ovde i da ne idem nigde.

Ruža je slegla ramenima i rekla:

– Ja lično nemam problem, samo nemoj da se izlažeš suncu i uveče se dobro umotaj u moje latice, i biće sve kako treba.

Kapljica se zahvalila i osvežila svojim vlažnim dlanovima ružu. Sutradan, ruža je delovala tako sveže da su je odmah ubrali i stavili u cveće za venčanje. Tako je u kosi mlade koja je ružu stavila kao ukras. Kapljica se spustila u njenu kosu i pomislila: „Ovo je možda pravo mesto gde mogu da ostanem neko vreme, gde mogu da budem deo početka zauvek“. I ostala je tamo, i dan-danas kosa te žene izgleda uvek sveže, a oči joj blistaju radoznalim sjajem prema svetu i svemu što kruži u njemu…

22.10.2015.

Veliko, Reči

Bilo je jedno veče kada je sve što mi je bilo blizu bile reči. Bile su možda besmislene onako na gomili, a ja sam nešto hteo da uradim tek da bih video šta će da se desi, pa sam odlučio da radim ono što se s rečima inače ne radi. Probao sam da ih skuvam umesto testa i da napravim večeru – nije išlo, reči su se raspale na gomilu slova s kojima nisam imao šta da radim, a slova su bila krta i imala ukus cementa. Počeo sam od njih da pravim kulu kao od karata – nije uspelo, glagoli nisu hteli da se spoje lepo sa pridevima, a imenice su bežale od predloga, pa se cela strukutra odmah raspadala. Pokušao sam da ih posadim u zemlju kako bi za koju godinu izrasla knjiga ili zbirka pesama, ali nije ni to uspelo. Reči su se gušile pod zemljom, bacale đubrivo na sve strane i od vode dobijale napade kašlja.

Na kraju sam odustao i spustio reči da borave na papiru. Odmarale su, sušeći se od vode iz lonca ili čisteći se od zemlje. Ništa veliko se nije desilo to veče, tako da sam dočekao zoru okružen rečima koje su mahom dremale i spavale i cvrkutom ptiva koje su pozdravljale dan. Rešen da ipak nešto uradim, otvorio sam prozor i papir sa rečima prineo novom danu. Dunuo sam i reči su se razletele po vazduhu, kao konfete. Nisu pale na zemlju već su nastavile svoj ples po vazduhu i odletele dalje, možda na mesto gde ih neće kuvati ili daviti u zemlji… ako takvo mesto uopšte postoji.

21.10.2015.

Mirišljavo, Maketa

Bio jednom jedan arhitekta koji je gradio najneverovatnije kule na svetu. Bile su raznih vrsta, ponekada su izgledale kao šareni baloni koji su se izvijali u vis, a neke kao da su napravljene od ogromnih grisina i delovale kao kule-stražare iz srednjeg veka. Mnogo je bilo visokih, neke su bile niske, ali su građene na vrhovima brda i planina i delovale kao da su oduvek bile tu. Pravio ih je s ljubavlju, jer je smatrao da kule povezuju nebo sa zemljom. Još su od Babilonske kule to znali, ali im se nešto pomešalo u glavi i ljudi kao da su odustali od toga da prave mostove između vrhunca i početka, raja i pakla. Samo su gradili nebodere i punili ih ljudima, kao stovarišta iz davnih vremena, osim što su stajala uspravno i gordo. Ljudi se u njima nisu pomerali, nisu putovali gore-dole. Nije bilo protoka energije između onoga na vrhu i onoga na dnu. Statičan raspored od početka do kraja, kao da je čitava zgrada jedna velika polica.

Zato je napravio maketu svog novog projekta a to je bila kula koju je trebalo sagraditi u najdubljoj udolini na svetu, a trebalo je da se proteže do vrha atmosfere, pa i dalje. Imala je neobičan izgled - kao da je napravljena od stabljike neke ogromne biljke koja je rasla iz samog srca zemlje i pružala se u vis. Svi su odmah pomislili na Džeka i njegov magični pasulj. I nisu se prevarili, osim što u ova biljka nije pila pasulj, već ruža – bela i mirišljava, koja je nosila svoju lepotu ali i trnje od prvih spratova do terase na vrhu koja dodiruje Svemir. Arhitekta je zamislio da se poruke kroz zgradu ne prenose internetom, telefonom ili papirićima, nego mirisima. Miris poljskog cveća da nekome poželite dobro jutro, oštar miris koprive za bes zbog neispunjenih planova prodaje ili budućnosti, i miris origana za poziv na letovanje ili nane za zimovanje. Sve što odiše mirisom – čak i sredstva za čišćenje – su planirane da postanu poruke. Jezik mirisa je jedan a istovremeno bez broja, i pripada svima bez obzira na to ko su, gde žive, ko su im roditelji… i tako se pad kule koja je htela da objedini svet nikada više ne bi ponovio…

20.10.2015.

Spisak, Senke

Moj komšija nije voleo senke. Smatrao je da u njima žive stvari koje će doći. Da je senka odraz onoga što će nam se dogoditi sutra (reakciju kada saznamo da smo dobili otkaz ili da nas neko voli više nego što volimo sebe), da kriju osećanja koja tek treba da iskusimo (bol usled gubitka voljene osobe ili radost usled spoznaje nove) ili da nose u sebi ono što treba da postanemo (roditelji, prijatelji, ljubavnici, starci u domu). Uvek su mu po kući gorele sijalice, mnogo lampi postavljenih svuda, tako da su senke mogle samo da se kriju i ništa drugo. Čitav stan mu je blistao noću među ostalim zgradama, kao malo sunce u mraku, okruženo stanovima-zvezdama onih koji su spavali i pustili da ih senke grle i stope se s njima. Računi za struju su mu bili astronomski, ali nije se obazirao na to. Bilo je važno sakriti se od budućnosti, od dodira tame koja pleše na zidu svaki put kada napravi bilo kakav pokret, od namigivanja mraka sa poda svaki put kada bi stao ispod izvora svetla. Senke su krile budućnost, mislio je, onda neka i one budu u svom sopstvenom mraku.

Jednog dana, u sumrak, nestalo je struje u čitavom gradu. I moj komšija se našao okružen senkama. Odlučio je da se ne pomera - ako bude miran možda i ne primete šta se događa. Ali on se osetile promenu. Jedna po jedna, počele su da se bude. Senka na zidu sa reprodukcijom Van Goga se protegla i zevnula, ne ispustivši nikakav zvuk. Druga, koja je boravila na podu, omirisala je tepih neopran mesecima i zadrhtala. Ostale senke su takođe počele da se osvrću oko sebe, češkaju se i istežu, kao da se spremaju za trku. Komšija je gotovo prestao da diše. Mislio je da je gotov i da će sada saznati ne samo svoju budućnost, nego i čitavog sveta. Ali ništa od toga se nije desilo. Senke su izvadile spiskove iz džepova i počele da ih upoređuju – koja je bila gde, koliko puta i kakve su im smene na mestima gde treba da budu. Počele su da menjaju mesta, da tapšu jedna drugu i da se podržavaju u tome koliko mogu da izdrže ležanje na zemlji ili prikovanost za zid. I tad je moj komšija shvatio da one ne kriju budućnost, samo sadašnjost koju su međusobno podelile tako da nijedna ne primi više ovde i sada nego što zaista može da izdrži…

19.10.2015.

Banka, Pidžama

Moja prijateljica je jedno vreme radila u banci za šalterom, brojala je novac koji nije bio njen i predavala ljudima šarene papiriće da potpišu i da joj veruju na reč da je novac otišao na pravo mesto – najčešće van njihovih ruku. Zato je svako veče, kada bi stigla kući, dobro oprala ruke, kao da je želela da se i sama nekako opere od svega što bi se desilo taj dan. Nosila je uniformu kao i sve službenice – jednostavnih boja, ozbiljna i svečana i u isto vreme negujuća i umirujuća. Mrzela ju je iz dna duše, a meni je izgledala simpatično u njoj.

Jednog dana u banku je banuo čovek obučen u šarenu pidžamu. Niko, uključujući i njega, nije bio siguran da li se tek probudio i zaboravio da se obuče, ili je pošao na spavanje pa je rešio da svrati pre kreveta do šaltera i plati račun za telefon ili kablovsku. Čitava banka ga je posmatrala dok je prilazio šalteru za kojim je sedela moja prijateljica. Svi su očekivali da će izvaditi čekovnu knjižici ili četkicu za zube. Ali ništa slično se nije desilo. Prišao je šalteru, sanjivo protrljao oči i iz pidžame izvadio cvet napravljen od balona. Pružio ga je njoj i rekao:

– Evo, znak pažnje… da ne zaboravite da ste voljeni, takvi kakvi ste, od nekoga negde, čak i ako to nije osoba s kojom provodite najviše vremena – okrenuo se na peti i napustio banku, protežući se usput.

Svi su gledali u nju i cvet od šarenih balona koji je držala u ruci. Ona ga je gledala, a onda se nasmešila i stavila ga u kosu. Šef ju je opomenuo da je to protiv pravila i da cvet ne deluje negujuće na klijente. Naprotiv, dosta se smeju i deluju kao da ih sve ovo zabavlja, a banka ne treba da zabavlja ljude nego da ih podstiče da misle o novcu. Ona mu se zahvalila na preporuci, odradila ostatak smene s cvetom u kosi i napustila šalter, ne vrativši se više nikada. Kazala mi je pri našem sledećem susretu da taj cvet čuva i da će ga čuvati i kad se baloni budu izduvali. A legenda o čoveku u šarenoj pidžami je nastavila da kruži po poštama, čekaonicama kod zubara i drugim mestima gde se snovi sudaraju sa strahom a smeh tako retko kuca na vrata…

17.10. – 18.10.2015.

Radost, Pivo, Svemir, Plavo

Bio jednom jedan Svemir koji je rešio da se pošteno napije. Prošlo je puno milenijuma od kad je imao razlog da se opije – poslednji put kada je to bilo pamtio je eksploziju i sve je od „nečega“ postalo „nešto“. Sada je bio pun planeta, maglina, zvezda, meteora i crnih rupa koje su ponekad vodile do drugih Svemira sličnih njemu. I znao je da u njemu ima svašta nečega drugog, ali je odlučio da je ponekad bolje znati malo nego mnogo o sebi. Odlučio je da se napije od piva koje mu je poklonio paralelni univerzum, različit po tome što su ljudska bića u njemu plave kože i ni po čemu drugom. Počeo je da pije i da igra, a sve što je u njemu je počelo da se tumba i okreće, tako da su se neke planete prevrnule naopačke, komete ispale sa svojih putanja, magline dobile osmehe a prstenovi su počeli da se vrte oko planeta kao obruči puni radosti. Pijani Svemir je plesao sam sa sobom, sve dok ples nije postao toliko brz i tako snažan da je Svemir eksplodirao u zastrašujućem bljesku… i ponovo bio rođen u istom trenutku. Veliki Prasak je počeo kao želja za zabavom a završio se novim početkom… i možda istim ili sličnim univerzumom u kome ljudi nisu plave boje kože ali se razlikuju po svemu ostalom…

16.10.2015.

Šljiva, Zagreb

Bila jednom jedna šljiva koja se probudila u korpi jednog jutra, sa ostalim drugaricama i drugovima šljivama i odlučila da neće postati pekmez, rakija ili slatkiš posle ručka. Njena sudbina biće drugačija nego bilo koje druge šljive i zato se prvom prilikom otkotrljala iz korpe i pala pored, spremna da nastavi svoj kotrljajući put u večnost. Nažalost, nije dospela daleko jer ju je zgrabilo i stavilo u usta malo dete koje se muvalo okolo i ogladnelo kad je videlo korpu i skakutavu crnu lopticu. Šljiva se nije predala ni kada je dete pojelo i kad je od nje ostala samo koštica, koju je detence muljalo po ustima. Ni kad ju je majka deteta konačno izvadila i bacila kroz prozor kola u pokretu, negde na auto-putu Beograd-Zagreb. Koštica se otkotrljala do prve rupe i tu smestila. Iz godine u godina rasla je i postala veliko drvo koje je svake godine davalo puno šljiva. Ali nije zaboravila svoje teške početke, pa su sve šljive imale na sebi tragove koje su ličile na automobilske gume i ukus kao dečija radost pošto zgrabi omiljeni slatkiš u ruku…

15.10.2015

Palačinke, Panika

Jednom sam sanjao da učestvujem na takmičenju u pravljenju palačinki. Nisam znao ništa o tome – ni da ih bacim u vazduh, ni da ih prevrnem uz pomoć špatule - ali u snu me to nije mučilo. Više me je u paniku guralo to to što nemam pri ruci ni jaja ni brašno ni kiselu vodu. Umesto toga, data mi je kesa zemlje za biljke, pakovanje žvakaćih guma, sok od šljiva i teniski reket umesto tiganja. Odlučio sam da se okušam u pravljenju – počeo sam da mesim zemlju i da u nju ulivam sok od šljiva, svo vreme žvačući žvake. Ostali takmičari su pravili palačinke od pokvarenih televizora, od starih tepiha, od vate i gaze, od novina i starih tapeta… i svi su mešali svoje smese uporno i tiho. Ja sam na kraju dodao sažvakane žvake u smesu, dobro promešao i stavio na reket da počnem da pržim i bacam u vis. I kada sam napravio pokret rukom kao pravi teniser da bacim moju novu palačinku u vazduh – probudio sam se. Nikad nisam saznao koje mesto sam zauzeo i da li sam možda i pobedio, ako je ta palačinka pala nazad na reket i nije se raspala. Na javi mi niko ne bi ni probao palačinku od zemlje, soka od šljive i žvaka, i reket mi služi samo za tenis i teranje osa. I svako veče idem u san nadajući se da ću saznati, makar iz TV ili radio prenosa, kako se završilo takmičenje… i da li se uopšte završilo ili me još čekaju, poslednjeg u trci, da dovršim svoje kulinarsko remek-delo.

14.10.2015.

Voda, Ispit

Jedno jutra sam pošao na ispit. Ne sećam se kakav je bio, ali je verovatno bio prilično važan, čim pamtim da sam morao da budem tamo. Na putu do fakulteta, ispred mene se pojavila ogromna bara. Zgazio sam u nju i nastavio da gacam, a voda je rasla polako ali sigurno. Kada mi je stigla do kolena, zapitao sam se da li je pametno to što radim, ali sam nastavio put. Kada mi je došla do pojasa, učinilo mi se da bih trebalo da stanem i vratim se nazad. Kada se popela do grudi, zastao sam, rešen da nešto preduzmem. I nastavio sam pravo, sve dok nisam počeo da gutam vodu. Uskoro me je pokrila preko glave, ali sam nastavio dalje svoj put. Na kraju sam se onesvestio, i probudio se na nekoj čudnoj obali koja nije bila druga strana bare, nego plaža sa niskim rastinjem, blagim vetrom. Tako dakle izgleda kada se krene putem koji niko ne vidi osim mene…

13.10.2015.

Sluh, Zmaj

U dalekoj zemlji živeo je zmaj koji je voleo da sluša sve oko sebe. Vodio je detaljne dnevnike od tome šta bi sve čuo – lepet krila leptira koji se budi i proteže na suncu, svađu hrčaka ispod zemlje oko toga čiji je red da se počisti rupa, opsesivno prebrojavanje lešnika od strane veverice. Čuo je i ljude - kmetove koje oštre kose i vile, spremni da pođu u napad na zemlju crnicu - prevrnu je i izvrnu; ili strukove biljaka - da ih saseku kao neprijatelja pobune koja ih svakako čeka. Vitezove koji vežbaju udarce mačeva na lutkama, zamišljajući da su na njihovom mestu seljaci. Treperenje plamena sveće u porti crkve, dok sveštenik broji priloge i duri se na škrtost bogatih i siromašnih podjednako, iako su svi jednaki pred Bogovima. Ti dnevnici su činili glavni deo njegove jazbine, i vodio je obimne korenspodencije s drugim zmajevima, mada je većina pre bila zainteresovana za zlato i održavanje vatre u zimskim uslovima nego za traktate o tonovima i polutonovima.

Jednog jutra kraj njegove jazbine se zatekao violinista koji je svirao po sluhu. Zmaj je uživao slušajući njegovo virtuozno igranje po instrumentu. Kada je završio, zmaj je zapljeskao i dobacio mu nekoliko svojih zlatnika. Violinista se poklonio i pošao svojim putem. Sledeće nedelje se vratio sa nekoliko prijatelja – muzičara. Odsvirali su lep koncert, zmaj je uživao, nagradio ih aplauzom i dobacio im zlatnike. Sledeće nedelje je došlo još više muzičara, i tako se stvar ponavljala iz nedelje u nedelju, dok čitava filharmonija nije stigla pred pećinu i odlučila da održi nezaboravni koncert. Žice su drhtale dok su se tonovi razlivali, duvači su se upinjali da izvuku sve što mogu iz svojih limenih instrumenata, bubnjar je skinuo kravatu i udarao snagom i ritmom praistorijskog čoveka. Dirigent je mahao kao da slika po vazduhu remek delo koje niko ne vidi ali svi ga čuju. I Zmaj je osetio kako je konačno vreme da prestane da živi u pećini. Kada se koncert završio, tapšao je dok ga šape nisu zabolele i da je filharomniji dobar deo svog zlata. Ostatak je potrošio da na tom mestu napravi zgradu Opere, kako bi mogao da uživa u muzici i beleži pomno opis svakog zvuka koji umetnici stvore. Jer zlato ostaje, zgrade su postojane, tekst traje dugo, samo zvuk prolazi i ostaje neuhvatljiv…

12.10.2015.

Mrak, Misli

Noćas su mi nagrnule teške misli, spuste se kao pokrivač. Tada se obično setim priče o detetu sa igrališta i mraku. Ne znate tu priču? Ide ovako:

Bio jednom jedan dečak (u nekim verzijama je devojčica) koji je voleo da posećuje igralište isključivo kada nema nikog drugog. Dolazio bi rano ujutru, kada roditelji s decom u kolicima još ne bi ispuzali iz svojih kućica, i doveli decu da skaču po vrteškama i valjaju se u pesku. Onda bi se okrenuo i vratio kući ili pošao u školu, zavisno od dana u nedelji. Kasnije, vratio bi se uveče, pre večere kada bi samo odrasli igrali fudbal ili košarku na sportskom terenu, i zaigrao se na ljuljaškama ili klackalici. Roditelje je to ponašanje veoma brinulo, pogotovo kad bi pala noć u zimskim mesecima, jer su se plašili da će mu se nešto desiti ili da im je dete autistično ili antisocijalno ili nešto treće, podjednako strašno. Pratili su ga, krišom, i videli kako jedino što radi jeste to da se zamišljeno igra na različitim spravama. Kad bi mu dosadilo, okrenuo bi se i pošao kući. Jednom prilikom su ga sačekali na vratima i pitali zašto sve to radi. On im je rekao:

– Zato što me ne plaši mrak oko mene nego mrak u drugim ljudima… – Ovo ih je preplašilo, jer nikada ga nisu čuli da tako priča. Pitali su ga o kakvom mraku priča.

– Istom onom koji i ja nosim u sebi. Samo što svoj mogu da ostavim na kratko svaki put kada duboko udahnem vazduh, kada dodirnem sunčev zrak ili kada osetim rosu pod prstima ili pomirišem prvi prolećni cvet… Onda taj mrak sedne kraj mene, zapali cigaretu, i gleda zamišljeno negde, a ja mogu da se igram i uživam. Ko drugih ljudi, i kod vas – pokazao je na svoje roditelje – to nije tako. Ostali ga nose na leđima, ispod pazuha, na ramenima… i njihov se ne odmara, naprotiv, toliko je pritisnut da ne stiže ni da misli…

Roditelji su ga gledali zastrašeno. A onda mu je majka prišla, udahnula duboko i izdahnula, i stegla ga u zagrljaj. Otac je zgrabio prvi cvet koji mu je bio u ruci, nabio ga u nos i zagrlio ih oboje. Stajali su tako, a dečak je gledao u njihove mrakove koji nisu sišli i napustili ih, ali su mogli na kratko da se zamisle, mučeni svojim teškim mislima, dok su njihovi vlasnici klizili kroz sada i ovde… poljubio je i mamu i tatu i prošaptao „ovde počinje, nešto novo… za sve nas“. A mrakovi su mu klimnuli glavama…

10.10. – 11.10.2015.

Sahrana, Piter, Hleb, Pogled

Jednom prilikom mi je pekar u mojoj lokalnoj pekari pričao da je dobio porudžbinu da napravi „hleb za anđele“. Kad je pitao onog koji je poručivao – niskog čoveka s gustom bradom u šarenom šorcu i majici bez rukava – kakvog je ukusa taj hleb, on mu je odgovorio da ne zna ni sam ali da zna nekoga ko zna. Mahnuo je rukom i u pekaru je ušao star čovek izgubljenog pogleda, koji je nervozno grickao nokte i mirisao okolinu, kao da traži neki poseban miris. Čovek u šarenom šorcu ga je predstavio, rekao je da se zove Piter i da je u pitanju „Anđeo koji se izgubio“. Moj pekar ga je pitao da nije slučajno „pali anđeo“ pokušavajući da se našali, ali ga je čovek u šarenom šorcu pogledao mrko i rekao da se sa takvim stvarima ne treba šaliti. Rekao mu je da će Piter mirisati svaki hleb koji in napravi i kada se bude osmehnuo, znaće da li je to ono što traži. I tako je Pali Anđeo Piter mirisao hlebove koje je pekar pravio, a ovaj ih je svaki put pravio malo drugačijim… te bi dodao više testa, ili stavio malo korijandera, ili sušene koprive, ili mušaktnog oraščića… ili bilo čega što bi mu palo pod ruku. Dani su prolazili, Pitern nije napuštao pekaru – u njoj bi spavao, tako da mu je pekar napravio blizu peći mali krevet, da mu bude toplije. Čovek u šarenom šorcu se nije pojavljivao.

Jednog jutra, Pekar je odlučio da proba nešto drugačije. Pošto mu je Piter bio predstavljen kao Anđeo, rešio je da ga nahrani hranom koja mu dolikuje. Smatrao je da anđeli – pali ili ostali na nebesima – vole istu hranu. Zamesio je hleb koristeći svetu vodu i dodao mandragoru, zapalio sveću nad njim i okrenuo je naopačke, te dao Piteru da ga omiriše. On se oduševio i s radošću ga pojeo. Tražio je još, ali pre toga je otrčao ispred pekare i počeo da pokazuje na nebesa i da udara nogom o zemlju, kao da objašnjava nešto nekome. Ubrzo se pekara ispunila ljudima sličnim Piteru, obučenim kao za sahranu ili da su pošli na plažu, koji su svi molili za hleb. Zamirisalo je tamjan i sumpor, neki čudan mir je prožeo ostale zaposlene, dok su bube bežale iz pekare glavom bez obzira. Pekar mi nikad nije ispričao kako se taj dan završio, ali kaže da i dalje mu dolaze ljudi koji njuškaju vazduh na poseban način, i tada gleda da ih nahrani posebnim hlebom. Poklon od ljudi za nebeska bića, davanje namesto žrtve, pričest u obrnutom smeru – bez vina, s par kapi vode i krvi…

09.10.2015.

Italijan, Oblak

Moj drug je proveo neko vreme na obali mora radeći kao šanker. Radio je u hotelu koji je uvek bio pun, jer je klima bila takva da nikada nije bilo previše toplo, ali ni previše hladno. Čest gost za šankom mu je bio fini Italijan sede kose, s tankim brčićima, zlatnim lancem i velikim podočnjacima. Dosta je pio, česte se osmehivao i govorio mom drugu da je njegov posao dat od Boga. Kada ga je moj prijatelj pitao da objasni šta pod time misli rekao mu je sledeće:

– Ti si kao sveštenih i psihijatar u jednoj osobi. Svi mi koji dođemo za ovaj šank ti se ispovedamo, jedemo ovaj kikiri koji si pripremio za sve nas, s puno ljubavi ispraznio iz kesice u činiju – uzeo je punu ruku semenki i ubacio u usta – i to je kao deo pričesti, hleb koji  zalivamo vinom ili pivom ili viskijem i radujemo mu se, jer je od srca.– Žvakao je i nastavio da govori kad je progutao sažvakano:

– Pričamo ti o našim gresima, kao što bi pričali čoveku u mantiji sakrivenom iza zavese, samo što tvoje lice vidim i to me raduje. Volim kad mogu da kažem čoveku u lice da sam grešan zato što sam pogledao drugu ženu ili ukrao novac od firme u kojoj radim. Mogu da osetim da se slažeš ili ne slažeš s mojim delima, da me osuđuješ ili podržavaš, ali na kraju se sve završi klimanje glave. I točenjem nove ture, kao da je u pitanju lek koji prepisuješ za sve nas koji ne možemo da izađemo na kraj sa svojim životima. I plaćanjem, naravno. A to je jako bitno, jer račun je jasan, pažljivo ispisan sa sve datumom i količinom. Nema prikrivenih zahteva. Nema očekivanja, nema „toliko i toliko molitvi i ne greši više“ ili „vidimo se sledeće nedelje u isto vreme, mislim da smo sjajno počeli“. Vidimo se kada imam vremena i kada mi se sedi ovde, što može biti sutra ili nikada. Moja molitva je zato upućena tebi – kleknuo je ispred šanka i počeo da recituje:

„Neka nebo nad tobom uvek bude bez oblaka, ruke uvek budu čiste, a piće koje vodi oprostu uvek pri ruci, i da ti se bakšiš preliva iz džepova, a manjak u kasi nikad veći od obraza!“

08.10.2015.

Injekcija, Makedonija

U mom kraju je živeo stari doktor, penzioner, koji je tvrdio da je injekcija zapravo instrument za masovno uništenje. Prvo sam mislio da je protiv vakcina i da voli teorije zavere, ali sam posle saznao da čovek jednostavno ne voli bilo kakvo ubacivanje tečnosti putem plastike i metala. Govorio je da sve treba gutati ili mazati po koži ili držati ispod jezika, ali da nikako ne treba dozvoljavati da vas neko ubada jer „metal možda i postoji u nama, ali plastika je đavolji izum“. Pio je i jeo sve samo iz staklene ambalaže – vino iz Makedonije i domaći jogurt i kajmak i ajvar u teglama, samo da nema PET znaka nigde u blizini. Metal je tolerisao kao nešto što mora da se preživi - nosio je ogrlicu oko vrata, poklon od unuka - ali je plastiku proterivao iz svoje kuće i okoline kako je znao i umeo.

Jednog dana mu je pozlilo i osetio je snažan bol u grudima. Prevezli su ga u bolnicu i kolege su mu posle pregleda rekle da moraju da mu ugrade baj-pas ili će umreti. Odgovorio je da mora da razmisli o tome i otišao je na deponiju. Svuda oko njega su bile poređane plastične flaše, plastični baloni, plastične igračke, plastični rajfovi za kosu – plastika je dominirala svuda, s ponekom metalnom konzervom ili poklopcem. Stajao je među svim tim đubretom i ništa se nije čulo – ni  zvuk ptica, ni pokret pacova, ni šum vetra. I pored tolike moći plastike – da odseče jedan deo sveta od života – nije bio ubeđen da mu može spasiti život. Sve što je video oko sebe bilo je gomile pušaka, bombi, eksploziva koji nisi bili namenjeni ljudima, nego onome što je ljude okruživalo – prirodu, životinje, biljke. On, koji je proveo život lečeći i spasavajući ljude, nije imao nameru da sada promeni stranu. Vratio se u bolnicu, odbio preporučenu operaciju, i potom se zaputio kući, rešen da u vremenu koje mu je ostalo napravi špric od prirodnih materijala. „Možda svom najvećem neprijatelju mogu da podarim novi život“, mislio je u sebi, „kada već ne mogu da mu pružim priliku da mene spasi“. Srce mu se oporavilo, vođeno novim ciljem, ali to je već neka druga priča…

7.10.2015.

Kolač, Ćebe

Moja drugarica mi je ispričala kako je jednom prilikom napravila kolač za svoj rođendan, dodajući da je to bilo „pre nego što smo se upoznali“. Bio je to običan kolač - malo keksa, malo šlaga, malo topljene čokolade - i nije se nadala nikakvoj posebnoj reakciji. Zato se zbunila kada su gosti počeli da ga jedu i da govore kako je kolač „remek delo u svojoj kategoriji“ ili da mu je „ukus neuporediv s bilo čime što postoji“. Rekla mi je tada da je mislila da je hvale jer joj je rođendan i hoće da joj učine dodatni plezir. Ipak, kada je ostala sama, probala ga je i zaključila da je zaista sjajan. Stavila je ostatak kolača u frižider i otišla na spavanje.

Kada je u toku noći ušla u kuhinju da popije čašu vode, zatekla je kolač kako sedi na kuhinjskom stolu, umotan u ćebe i pije topli čaj. Zapanjena, umesto da krene da vrišti ili da čisti stolnjak od čokoladnih fleka, ona je rekla:

– Jel ti mnogo hladno u frižideru?

Kolač se savio nekoliko puta, praveći pokret kao da klima glavom.

– Ako se mnogo ugreješ, pokvarićeš se… – pripretila mu je prstom. A kolač je napravio pokret koji bi se najbolje mogao protumačiti kao sleganje ramenima.

– U redu, onda izađi na terasu, tamo je hladnije nego ovde, a opet nije kao u frižderu – priznala mi je kasnije da joj se mnogo spavalo i da nije mogla da se ubeđuje s kolačem niti da ga tera u frižider. Vratila se na spavanje zaboravivši da popije vodu.

Ujutru je ustala žedna i pošla u kuhinju. Kolač više nije bio tamo, sve što je videla bio je konopac od ćebeta i stolnjaka koji je bio zakačen za otvoreni prozor na terasi. Najbolji kolač na planeti Zemlji, ili ono što je od njega ostalo, je pobegao i dalje luta svetom, tražeći gde se može ugrejati a ne pokvariti. I ja se pitam isto to danas, i za moju drugaricu i za sebe – kako se izložiti izazovu a ne postati izazov za sebe…

6.10.2015.

Zevanje, Parfem

Bila jednom jedna žena kojoj je zevanje bilo način da pokaže koliko joj je osoba ili situacija važna. Zevala bi u prisustvu članova porodice i to u sred porodičnog ručka, te bi uskoro svi počeli da otvaraju usta, tvrdeći da im se spava i da bi mogli da naprave pauzu u jelu. Zevala bi i na izlascima, pa bi tako zainteresovani muškarci uskoro ili pomislili da su joj dosadni ili bi i oni počeli da je imitiraju, da se protežu i naručuju mnogo kafe. Prijatelji su već to znali i većina je nosila čepiće za uši i maske za spavanje, kako je ne bi čuli i videli kada počne da zeva. Naravno, tako je bilo teško komunicirati, ali prijatelji vas vole i kad nema posebnog razloga da vas mrze. Na poslu, kada vi se zagrejala za nešto, počela bi da zeva i da trepće i povremeno da briše suze, a njen šef je vrteo glavom, i uključivao hlađenje kako bi održao čitavu firmu budnom. Raznima je to bilo čudno, neki su pisali žalbe i pritužbe opštini ili institutu za tropske bolesti, čak je i jedna ekipa izašla na teren i uzela uzroke, ali nisu mogli ništa da urade. Jednostavno, ona je bila takva i rešenja nije bilo…

Jednog jutra, došla je na posao i svi su osetili da je nešto drugačije, da postoji miris u vazduhu koji nije bio prisutan ranije. Podsećao ih je na prvo buđenje ujutru, na dane kada bi kao deca se valjali u krevetu pre nego napuste toplu postelju, na ustajanje nedeljom ujutru dok sunce poziva u šetnju a posao je još uvek daleko. Na prvi miris kafe koju je spravila voljena osoba, na prvi poljubac deteta kada uskoči u krevet, na kraj lepog sna u kome su stvari onakve kakve bi uvek trebale biti. Čitava firma se okretala i gledala odakle dolazi taj predivan miris, i otkrili da je ona – žena koja zeva – izvor. Podigla je glavu sa posla koji je obavljala i rekla:

– Stavila sam novi parfem, prirodan… kažu da vas dovodi u kontakt s onim što najviše želite… sviđa vam se?

Niko joj nije odgovorio.

Svi kao da su se nalazili u čuvenom zastrašujućem snu u kome se čovek iznova i iznova budi, i nikako da se probudi, samo što to ovog puta nije bio košmar. Sada je to bio novi početak - mnogo početaka… malih, velikih, starih, novih, prepletenih, samostalnih - i svaki je mirisao na sveže pecivo, ceđene pomorandže, paste za zube i dodir koji kao da šapuće „samoća je samo privremeni stanar, sreća boravi stalno, ali se ne hvali…“

5.10.2015.

Bolest, Red

U bolnici u kojoj sam sticajem okolnosti boravio radio je čuvar koji je tvrdio da je najbitnije o bolesti govoriti kao o finoj baki koja je došla u posetu i koja će uskoro otići, kada njoj to odgovara. Objašnjavao je bolesnicima koji bi bili primljeni da je važno da bolesti-bakici posvete dovoljno pažnje, da je ponude čajem i da budu ljubazni, jer iako sve bake možda spolja izgledaju slično, svaka ima neku svoju istoriju koju nosi, pa tako i bolest. Svaka ima priču koju je važno ispričati. Jedna bakica je počela sporo, povremeno se pojavljivala, mučila svog nosioca neprekidnim pitanjima i kešala mu se o vrat, da bi se otkrilo da je bakica tu kao reakcija na loše podnošenje stresa. Druga fina stara dama je sve vreme malim makazama šišala kosu jednom snažnom čoveku, terajući ga da se non-stop znoji i oseća loše. Mnogo puta su fine bakice neku lepu devojku bacile na kolena ili u krevet, sve vreme se igrajući s dlanovima i praveći figure leptora oko bolesnice. Čuvar ih je jedini video – mnogi su mislili da je potpuno lud – ali on bi išao, donosio im cveće, nudio čajevima i pitao da li mogu malo da smanje svoj pritisak na ljude koje bi davili.

            Kada sam odlazio, čuvar mi je ispričao da moja bakica, izgledala kao starija verzija „Helge iz Bavarske“, rumenih obraza, plave kose i belog tena. Uvek je bila vrlo uredna i savršeno negovana, kao da održava red ne samo u sebi nego i oko sebe. Ništa joj niste mogli prigovoriti. Zaključio je da je moja bolest očigledno zna svoje vreme i mesto, i stoga je nije previše nutkao čajem ni kolačićima, nego je pustio da boravi kraj mog uzglavlja i tiho mi nešto šapuće, držeći uvek jednu ruku na mojoj glavi. Mislio sam da pravi tu paralelu jer sam imao tešku upalu mozga, ali to nije bio slučaj. Rekao mi je da samo jednog dana – istog dana kada mi se stanje značajno popravilo – sklonila ruku s mog čela ali je i dalje ostala kraj kreveta. Tek kada sam počeo da ustajem i da se krećem, ona je jedne večeri otišla bez pozdrava. Kaže da je mogao čak i da vidi suzu u njenim očima. Uzdahnuo je i rekao mi:

            - Verovatno i bolesti imaju svoje tuge, kao što imaju i radosti. To što ih ne delimo, ne znači da ih trebamo omaložavati. One su deo naših života, pružimo im makar to da znamo da su tu, kraj nas… - zahvalio sam mu se i napustio bolnicu. Sledeći put kad sam se razboleo, skuvao sam dve šolje čaja, i jednu stavio na stočić kraj sebe. Da zna da je osećam, čak i ako je ne vidim…

3.10. – 4.10.2015.

Ptica, Padobran, Balon,Ručak

Danas sam video pticu kako pada s neba, pala mi je pravo u krilo i zaspala u njemu. Imala je mali padobran, ofarban u boju neba koji joj je bio namešten na leđima poput školske torbe i u njemu je nosila jedan oblak, malo kiše i nešto duge. Znao sam da sve ptice imaju takve rančeve, jer dugo lete poznatim putevima i nikad ne znaju šta ih čeka na drugoj strani neba. Dao sam joj malo mirišljave soli da se osvesti i potom sam je nahranio sa čokoladicom koju sam imao pri ruci. Kada se oporavila, uzeo sam je u ruke, i smestio u mali balon na kome je bio nacrtan Sunđer Bob, napunjen toplim vazduhom, koji je trebalo da je vrati na nebo da bi mogla da nastavi svoj put. Zahvalno mi je klimnula glavom, otpevala pesmu i iz torbe dobacila parče duge dok se penjala na nebo. „Nek ti se nađe dok se vreme ponovo ne pokvari i olujni oblaci donesu boju“ odcvrkutala mi je radosno. Stavio sam je u džep i pošao na porodični ručak, jer je bila nedelja a nedeljom se porodice miševa, porodice baštenskog oruđa, porodice internet adresa i porodice ukradenih srca sastaju i jedu zajedno, ponekad i u tišini. Kada sam stigao na ručak, video sam kako se članovi moje porodice ponašaju kao ptice – kljucali su iz tanjira, dok su im drugi članovi prosipali činije pune svežih sarmi i supe kao da hrane golubove. Gledao sam taj neobičan prizor kratko vreme, a onda izvadio parče duge i bacio ga među njih. Stotine boja, od koje neke nemaju ni ime su se raspršile po stolu i prekrile sve koji su pevušili i skakutali oponašajući ptice. Isto trenutka su počeli da grle jedni druge i viču kako im je ta duga promenila živote. Samo ta duga, i nijedna druga koju su videli do sada. A ja sam pomislo da je u pitanju poklon koji nisam želeo ali sam ga svakako dobio, i uradio ono što sam uvek radio s neželjnim poklonima u suludoj situaciji – prosledio ga dalje. Seo sam za sto i počeo da jedem supu, dok mi je stric plakao na ramenu i govorio kako će mi pokloniti gitaru sa dvanest žica a tetka nudila da mi kupi auto. Nastavio sam da jedem supu, svestan da bi mi sad dobro došlo malo kiše i deo oblaka iz ranca ptice, da umijem ove uznemirene ljude i namažem im lica belom, paperjastom maglom, kako bi svako od njih u ogledalu video Deda-mraza…

2.10.2015.

Trud, Marker

Moj stari nastavnik u osnovnoj školi je ulagao veliki trud da nas nauči kako da se pravilno izražavamo. Tražio je da vežbamo dikciju, stav i držanje, da govorimo jasno i glasno, da kroz vežbe glasa vežbamo i samopouzdanje. Trudio se vrlo da nam usadi poštovanje prema drugima ali i sebi. Zato nam je ispričao sledeću bajku:

– Bilo jednom dvoje mladih koji su se mnogo voleli. Razmišljali su da se uzmu, ali nisu mogli. On je pripadao klasi radnika koji su postavljali i popravljali puteve po gradu gde su živeli, a ona je bila pametna i obrazovana, spremna da posadi znanje gde god se pojavi. Roditelji im nisu bili protiv braka, ali su znali da putar i učiteljica imaju mnogo više prepreka od par rupa u putu ili knjiga s kojima se zakasnilo da se vrate u biblioteku. Ni okolina se nije mnogo protivila ili ih previše ogovarala, ali nije mnogo verovala u uspeh mešanja papira i betona. Na kraju su njih dvoje ostali sami, i počeli da sumnjaju da je njihova ljubav uopšte moguća, pored svega i uprkos svemu. Da, naravno da su podržavali jedno drugo i voleli se mnogo i sve što ide uz to. Ali, bez podrške spolja, njihov odnos je počeo da vene na vetrometini sumnji, sleganja ramenima i svih onih reči koje glase „možda“, „ne znam“, „videćemo“, „bolje sutra ili posle Nove godine“… na kraju su se udaljili. On je postavljao kocke u kaldrmu i tražio način da složi njihov život kao što je uredno slagao put. Ona je predavala deci koja bi se kliberila i gađala papirima i razmišljala da li postoji marker koji bi mogao da iscrta put do njihove sreće…

I tu bi stao i rekao nam da svako od nas napiše svoj kraj priče, i da ćemo je sutra javno izlagati pred svima. Najubedljiviji kraj će biti prihvaćen kao zvanični završetak priče. Vratio sam se kući, seo za sto i zapisao.

„Jednog dana, putar je slagao kocke na putu ispred škole. Bacao je pogled na nju kroz prozor, dok je predavala deci i nastavljao svoj rad. U jednom trenutku se umorio, seo pored puta i tada mu je sinula ideja. Vratio se i povadio gomilu kocaka iz kaldrme, ušao u školu i prekinuo njen čas da bi pozajmio marker. Oboio je gomilu kocki i vratio ih na njihovo mesto. Kada je završio, svako je mogao da vidi da obojene kocke formiraju reči „LJUBAV NA PUTU!“. Ona mu je prišla i pitala ga „A znanje?“ Tako su počeli ponovo da se vole…“

1.10.2015.

Noć, Radost

Imao sam komšinicu koja bi čekala da padne noć i tada bi puštala džez koji bi se širio po kraju kroz otvoreni prozor. Nije bilo lupanja od strane drugih stanara ili dolaska policije da proveri šta se to događa i ko ometa kućni red. Samo nežna muzika koja se čula u kraju, pogotovo letnjim noćima kada sam imao utisak da se čitav svet utišao da bi slušao magične tonove koji su stizali iz njenog stana. Ponekad bih je čuo kako svira na klarinetu, prateći osnovnu liniju ritma, ali i dodajući svoje note. I bili su to čarobni dani, jer sam imao koncerte gotovo svake večeri, a da nisam morao da napuštam dom ili da izlazim iz kuće. I danas kad se setim svega toga, obuzme me neka čudna seta i radost.

Muzika je prestala jednog dana, kada je izbio požar i kada smo svi bežali niz stepenice, sklanjajući se od dima i vrućine. Stajali smo jedni pored drugih i gledali kako najviši sprat oblizuje plamen. Neki su bili u trenerkama,  neki u pidžamama, svako je zgrabio ono što mu je bilo najbitnije – decu, novac, kućne ljubimce. Oko nas su vatrogasci razvlačili creva, pomerali ljude, voda se mešala sa oprljenim delovima zgrade. Komšinica je stajala kraj mene, tužno gledajući u svoj stan koji je bio odmah ispod onog gde je požar besneo. Spustio sam joj ruku na rame i u tom trenutku postao svestan da se muzika čuje i dalje. I to ona koja je dolazila s njenog klarineta. Pogledao sam je zbunjeno. Ona mi je samo rekla:

– Oprašta se od mene… svaki instrument ima dušu, neraskidivo vezanu sa vlasnikom. Kada dođe vreme za rastanak, oni sviraju sami od sebe, samo malo ko to čuje… – stavila je ruku na moju i zajedno smo slušali tužnu melodiju sve dok se stan koji je goreo nije urušio u njen stan a muzika otplovila niz vetar, nošena mlazevima vode koja se grlila s vatrom…