28.05.2015.

Prenaglašenost, Bolnica

Bila jednom jedna bolnica koja je volela svoje pacijente. Bolnice obično ne vole one koje u njima moraju da borave. Posetioce tolerišu, jer su tu na kratko, doktore malo manje jer su duže od posetilaca, ali pacijente nikako ne mogu da smisle. E pa ova bolnica, mala i ušuškana u predgrađu grada, volela je sve koji bi došli da je posete. Druge bolnice su je gledale, podsmehivale joj se, ogovarale je i rekle joj da je sve to što ona radi, nekako prenaglašeno, bez jasnog stava prema pacijentima, osoblju ili posetiocima. Ali dobronamerna bolnica se nije obazirala i s ljubavlju je primala svakog i ispraćala svakog. I malo po malo, niko više nije hteo da ide iz bolnice, jer je svima prijala ta ljubav koju su dobijali. Pacijenti su se samopovređivali da bi ostali duže, lekari izmišljali dežurstva kako bi ostali duže, a posetioci ili glumili bolesti da bi postali pacijenti, ili molili da ostanu duže u poseti jer su im njihovi bliski bolesni uznemireni (mada su lekarima svi delovali prilično srećno). Nije prošlo puno vremena i bolnica je postala pretprana i vrlo neprijatna za život i rad, ali su ljudi i dalje bili željni ljubavi i odbijali da odu. To je rastužilo bolnicu, jer je shvatila zašto ostale bolnice osećaju nepriajateljstvo prema svima. Zato što su ih sve toliko volele da nisu mogle da ih podstaknu da idu i nastave svojim putem. I dobronamerna bolnica je odlučila da otvrdne, i više ne voli pacijente, i manje voli posetioce i osoblje, da bi im pomogla. I od tada su se stvari dovele manje-više u red, i postala je bolnica kao i sve druge. 

Osim na dva sprata. 

Na prvom, na kom su bila smeštena deca, bilo je puno, puno ljubavi, jer deci treba ljubav kao sunce i livada puna cveća. I na poslednjem, gde su bili smešteni stari koji umiru, jer onima koji odlaze sa ovog sveta treba puno ljubavi da bi pustili ono što je bilo i otvorili svoja stara ali neporažena srca ka onome što dolazi...