27.05.2015

Šuma, Brkovi

Bili jednom jedni brkovi koji su dobro stajali samo svom vlasniku, i nikom drugom. Bili su šiljati, nauljeni i crni kao noć. Vlasnik se ponosio njima, pokazivao ih svuda i svakome, nikome ne dozvoljavajući da ih dodirne, jer je to loša sreća. Brkovi su bili ponosni što su tako šiljati, nauljeni i crni kao noć. Jednog dana se vlasnik s brkovima se zaputio u šumu da naseče drva. Kada je stigao do čistine gde su bila obeležna drva za seču, skinuo je brkove i ostavio ih u košari s ručkom, da se odmore dok on radi. Dohvatio se sekire i počeo da seče drva, kad li naiđe medved, omirisa košaru i ukrade je, sve zajedno s brkovima. Odneo ju je u svoju pećinu, pogostio se hranom, i na kraju njuškom dotakao brkove. Oni su mu odmah skočili na njušku i tu se zadržali. Medved ih je gledao zbunjeno, vrteo njušku, pokušavao da ih skine, ali se nisu makli. Na kraju se pomirio s time da će biti medved s brkovima, šiljatim, nauljenim i crnim kao noć. Posle nekog vremena počeo je oseća kako mu dobro stoje, samo njemu i nikom drugom. Pokazivao ih je svuda po šumi, ne dozvoljvajući nikom da ih dodirnu, jer je to loša sreća. Brkovi su naravno, bili ponosni na sve to. I to uzajamno poštovanje i uvažavanje je trajalo sve dok jednog dana medved nije otišao do rečice da uhvati ribu za ručak, a brkove spustio na obalu, da se ne pokvase. Dok je on hvatao ribu, naišao je zec, sa dugim, tankim i belim brkovima. Zagledao se u šiljate, nauljene i crne brkove, i pomislio „ponos je čudna stvar, ja imam brkove pa nikad ih ne skidam, delimo i dobro i zlo, dan i noć... baš sve“. U tom mu crni brkovi skočiše na njušku i ostaše tamo. Zec je trepnuo, slegnuo ramenima i pošao u šumu, u svoju rupu. Došlo je vreme da i njemu dobro stoje brkovi, kao nikom drugom...