Kiša, Drugovi
Bila
jednom jedna grupa drugova i
drugarica. Okupljali su se u kući bez prozora, koja je gledala na lepo jezero,
i tamo pravili roštilj svaki put kada bi im se ukazala prilika. Voleli su da se
druže, da pevaju pesme, jedu zajednički napravljen obrok. Jednog dana su se
kupali u jezeru kada ih je sve iznenadila kiša.
Neki su odlučili da nastave da se kupaju, jer je bilo toplo vreme, a neki su se
sklonili u kuću. Grupa koja je ostala u jezeru je mahala ovima u kući, i oni u
kući su im odmahivali, dok se nije spustila magla i kada se podigla, plivača
nije bilo nigde. Uzalud su ih dozivali drugovi i drugarice iz kuće, površina
jezera je bila nepomična. To je rastužilo ukućane, koji pomisliše da su im
prijatelji nekako postradali čim su tako nestali, te oni napustiše tu kuću i
nikad više se nisu vratili na to mesto. Godinama kasnije, jedan čovek je
zalutao u tom kraju na dan nestanka plivača i začuo pesmu iz kuće bez prozora.
Prišao je i imao šta videti – jedan starac je svirao na gitari i pevao, i
povremeno mahao ka jezeru. Čovek je pogledao tamo gde je starac mahao, ail nije
video nikoga. Upitao ga je kome maše, a starac mu reče – tamo su naši
prijatelji, pojave se jednom godišnje da znamo da su i dalje živi i zdravi,
samo sada plivaju jezerima sačinjenim od snova i nade. Ja sam ostao poslednji
od onih koji su boravili u kući, i došao sam da se pozdravim sa njima, jer moje
jezero je gotovo suvo. – i pruži mu gitaru. Čovek je uze, i dok ju je zbunjeno
gledao, starac zaklopi oči i preminu. Čovek ga je gledao, a onda uzeo gitaru i
nastavio da svira melodiju koju je svirao starac, sve dok starčevo telo nežne
ruke iz jezera nisu ponele sa sobom, na putovanje od snova i nade...
Нема коментара:
Постави коментар