28.09.2015.

Kapija, Rođendan

U mom kraju je postojaka kuća koja je imala modernu kapiju – one koje prave opremljen kamerama, senzorima za praćenje pokreta, snimljenim lajanjem psa i zvučnikom iz koga se čuje teško kašljanje i dubok, promukao glas koji kaže „Molim?!“ Čudna stvar je bila ta što je kapija čuvala kuću koja nije imala nikakvu ogradu, a i sami zidovi su bili prilično tanki, toliko tanki da sam povremeno imao utisak da mogu da vidim kroz njih. I video sam zaista svašta – jednog čoveka bez lica kako uporno pokušava da duvanjem ugasi svećice na rođendanskoj torti. Malog psa kome gomila dosadnih muva ne dozvoljava da jede na miru i koji reži na njih, ali uzalud. Brata i sestru kako s obe ruke dave balone od helijuma od kojih svačiji nosi lik onog drugog. Ženu koja spava stojeći i navija mobilni na svaka dva minuta da bi napravila vodu za čaj, a onda zaspi i voda na ringli ispari, ona se probudi i sve počinje ispočetka. Kao da sam iznova i iznova gledao ludački eksperiment u kome se odvijalo mnogo različitih procesa paralelno i nisam uspevao sve da ih ispratim. A onda bi se procesi pomešali – video bih psa koji pokušava da navije mobilni, muve koje jure oko balona, brata i sestru koja se mažu tortom dok čovek bez lica pokušava da pojede pseću hranu. Žena je spavala čvrsto, bez mobilnog da je probudi delovalo je kao da je san sve što joj treba. Tada bih obično napustio taj prizor i neobičnu kuću, te pošao dalje svojim putem.

Jednog jutra sam prošao pored poznate mi kapije i kuće nije bilo. Samo su vrata od kovanog gvožđa stajala i nemo me posmatrala. Prišao sam im, snimljeni pas je zalajao a glas pitao „Molim?!“. Ali na mestu gde je stajao dom onih ljudi, sada se nalazila poljana od veštačke trave. Ni traga ljudima ni psu, samo zeleni pravougaonik, sveže obojen. Obišao sam kapiju i spustio se do centra travnjaka, legavši na njega. Osetio sam miris torte, zujanje muva i kako me kapljice vode koja kipi peckaju po obrazu. Dakle, sve je i dalje bilo na svom mestu. Samo je kapija sada prestala da bude zaštita od ulaska i postala podsetnik da je moguće posetiti svet koji nije tvoj. Samo dok ne zaboravim da sam tu samo posetilac i da je moje vreme ograničeno, kao život jedne muve ili plamen svećice na rođendanskoj torti…