26.09.-27.09.2015.

Punjenje, Taman, Razvod, Ručak

Roditelji mog kolege s posla su objavili svoj razvod tako što su došli jednog dana kući, svako sa svog posla i počeli da pakuju stvari (sve se dešavalo davno, dok je on još bio tinejdžer). Svako je uzimao iz tog zajedničkog stana ono što je smatrao da čini njegov život posebnim, bez učešća druge osobe. Tata je uzeo veliku lutku medveda koju je osvojio za mamu na nekom sajmu pre mnogo godina. Punjenje se već bilo istanjilo, a „krzno“ je bilo prljavo i otrcano, ali za njega je to bio trofej i dokaz hrabrosti, ne samo prema njoj nego i prema sebi. Ona je pak upakovala svoju venačnicu koja joj je i dalje bila taman, toliko godina posle svadbe. Smatrala je da je ta haljina simbol njene hrabrosti da stupi ruku pod ruku sa osobom koja sutra može prestati da bude svoja i postati samo senka. Delili su nameštaj – jedno bi uzelo fotelju, drugo dvosed, jedno kuhinjski sto, drugo stolice – i sve ostalo – slike, tehniku, čak i tegle sa slatkim iz špajza. I sve se odvijalo u tišini, bez vike ili svađe, uz povremeno pokazivanje, sleganje ramenima ili klimanje glavom. Moj kolega je stajao sa svojom sestrom i zapanjeno posmatrao šta se događa oko njih. U jednom trenutku, roditelji su samo zastali, svako je pogledao na svoj sat i zaključili su da je vreme za ručak. Otišli su u kuhinju, gde je još uvek stajao frižider i šporet i počeli da prave klopu za čitavu porodicu. Pri tom su se ponašali normalno, počeli da govore i da dodaju i pomažu jedno drugome kao da se prethodnih nekoliko sati nije odigravala drama u njihovim životima. Spremali su supu iz kesice mešajući sa svežim začinima, glavno jelo od smrznutog mesa pomešanog sa sveže prženim krompirom i paradajz-salatom, smišljali dezert od ostataka keksa i čoklade, dok su moj kolega i njegova sestra sedeli na podu i pili vino iz plastičnih čaša kao aperitiv. Bio je to jedan od najčudnijih ručkova koji je imao u svom životu, i kaže da i dan-danas ne može da se otrese utisku da su uvek postojale dve porodice. Jedna koja je pakovala stvari u tišini u dnevnoj i drugim sobama, i druga, koja je sedela na okupu u kuhinji, jela plastičnim noževima i viljuškama na brzinu smišljenu hranu i smejala se, radovala i delila hleb kao što se deli dobro i zlo. Rekao mi je da danas, kada uveliko ima svoju porodicu, ponekad vidi prazne zidove, a mesta gde su bile slike su jasno obeležena kako pripadaju njemu ili ženi. I isto tako čuje smeh iz kuhinje, iako zna da je noć i tamo nema nikoga, jer svi sem njega spavaju. Kaže mi da je budan i osluškuje prošlost koja vreba na ivici budućnosti, kao san koji čeka buđenje da bi počeo da se odmotava…