30.09.2015.

Vežba, Sam

Bio jednom jedan sportista koji je smatrao da je čitav život samo vežba za glavno takmičenje koja se događa posle smrti. Smatrao je da svetlo, tunel i mir u sebi koje ljudi na ivici smrti vide u stvari samo nebeska verzija onoga što sportisti inače doživljavaju pre nego što izađu na stadion. Bio je siguran da mnogi čuju i navijanje mase koja sedi na stadionu, ali je mir ipak govorio da je radovanje rezervisano za svakog od posebno. Timsko igranje je deo svakog procesa, ali svako od nas ima svoj trenutak slave s one strane života, duži od 15 minuta ali svakako malo kraći od večnosti. Zato je trenirao i vežbao kad god bi mu se ukazala prilika, jer ako mu se dogodi da iznenada umre nije želeo da bude nespreman za ono što ga čeka. Učestvovao je na takmičenjima, trčao, preskakao prepreke, penjao se na pobednička postolja ili stajao kraj njih, bio deo Olimpijskog tima… ali uvek je u svojoj glavi znao da će jednom se probuditi i putovati kroz tunel ka svetlu i konačnoj trci.

            Jednog jutra se probudio u miru i otkrio da klizi niz tunel, potpuno sam. To mu je bilo čudno u prvom trenutku, ali je onda pomislio da se desilo upravo ono što je očekivao - više nije živ i ide ka trci koja odlučuje o svemu. Duboko je udahnuo vazduh i pripremio se da istrči na teren i pokaže koliko je brz, koliko je spreman da uradi sve što se od njega traži. Da čitavoj publici koja je u muku prikaže da njegova snaga i brzina nisu ostale u telu, nego su deo njegove neuništive duše.

Stupio je u svetlost i našao se na plaži od kosmičke prašine, duž koje se pružalo more koje je činio čitav Univerzum. Pomislio je da je nekakva greška, ali kraj njega je stajao čovek od srebrnog metala i rubinima umesto očiju. Pokazao mu je niz plažu, okrenuo se i počeo da trči. Sportista ga je gledao, i onda odlučio da potrči za njim, rešen da ne izgubi najvažniju trku na kraju svega. I nije primetio da su prvo njegove noge, a potom i ostatak tela postali srebrni, a oči zablistale kao rubini. Trčao je i dalje, nošen strašću na ivici svih svetova, i blistao kao novo sunce koje se rađa iznad te plaže. Nova zvezda na nebu, koja juri preko nebesa u sporom maratonu, dužem od 15 minuta ali svakako kraćem od večnosti…

29.09.2015.

Vreme, kocka

Bila jednom jedna kocka za igru koju su bacali mnogi, ali je uvek davala rezultat koji je trebao nekom drugom, a ne onoj osobi koja bi se igrala. Tako bi recimo pokazala broj 6, iako je igraču trebalo 5 ili manje, ali je ta šestica bila deo jednog „Yamba“ koji se odigravao stotinu kilometara niže u malom gradu. Ili bi pokazala broj 2, iako je bacaču trebao samo 1, ali ta 2 je bila nečiji ulazak u kućicu u “Ne ljuti se čoveče” i pobeda. Igrači „Monopola“ na drugoj strani zemaljske kugle bi dobijali brojeve neophodne da stanu na polje sa imovinom koje im treba da kupe, dok su igrači rizika na suprotnoj strani gubili čitave kontinente. Kocka je postala poznata kao “baksuz”, koji nikad ne daje brojku koja treba, ma koliko je tresli u ruci, duvali u šake koje je drže, krstili se, molili i palili sveće. Ona je davala brojeve koji su trebali nekom drugom, a taj ili ta nikada nisu bili pri ruci…

I to je trajalo dok kocku nije posetilo Vreme, preobučeno u starca koji se pomagao štapom pri hodanju i tvrdio da ne vidi dobro, ali da mu je sluh za njegove godine odličan. Obučen u odelo boje mesinga, oko vrata mu je visio medaljon koji je ličio na klatno časovnika. Ako bi ste se zagledali u njegove zenice, videli bi ste kazaljke kako klize duž ivice kruga. Vreme je reklo kocki:

– Možda je vreme da prestaneš da pomažeš onima koji nisu ispred tebe, i da pružiš poneki broj i onima koji te dodiruju, i nadaju ti se.

Kocka je slegla ramenima, tako da su se brojevi iskrivili:

– A da ti gledaš malo svoja posla? Ja radim ono što mi se sviđa, a tebi ako se ne sviđa, nađi neku drugu kocku.

Starac ju je posmatrao kratko, a onda je prešao rukom preko nje, i svi brojevi su nestali. Od kocke za igru postala je samo kocka – bela i neupadljiva. Vreme je otvorilo šaku i u njoj su bili svi brojevi – skupovi tačkica koje su drhtale na njegovom dlanu. Smestio ih je u svoj džep i rešio da ih pokloni tamo gde ljudima trebaju tačke, pouzdane i čvrste, a ne slučajni zbir koji otvara ili zatvara nova poglavlja u životima. Uostalom, slučajnost mu je prijateljica i neće se ljutiti, i ona voli da ponekad oseti stabilnost. Zato je u drugu ruku uzeo praznu kocku, da je njoj pokloni…

28.09.2015.

Kapija, Rođendan

U mom kraju je postojaka kuća koja je imala modernu kapiju – one koje prave opremljen kamerama, senzorima za praćenje pokreta, snimljenim lajanjem psa i zvučnikom iz koga se čuje teško kašljanje i dubok, promukao glas koji kaže „Molim?!“ Čudna stvar je bila ta što je kapija čuvala kuću koja nije imala nikakvu ogradu, a i sami zidovi su bili prilično tanki, toliko tanki da sam povremeno imao utisak da mogu da vidim kroz njih. I video sam zaista svašta – jednog čoveka bez lica kako uporno pokušava da duvanjem ugasi svećice na rođendanskoj torti. Malog psa kome gomila dosadnih muva ne dozvoljava da jede na miru i koji reži na njih, ali uzalud. Brata i sestru kako s obe ruke dave balone od helijuma od kojih svačiji nosi lik onog drugog. Ženu koja spava stojeći i navija mobilni na svaka dva minuta da bi napravila vodu za čaj, a onda zaspi i voda na ringli ispari, ona se probudi i sve počinje ispočetka. Kao da sam iznova i iznova gledao ludački eksperiment u kome se odvijalo mnogo različitih procesa paralelno i nisam uspevao sve da ih ispratim. A onda bi se procesi pomešali – video bih psa koji pokušava da navije mobilni, muve koje jure oko balona, brata i sestru koja se mažu tortom dok čovek bez lica pokušava da pojede pseću hranu. Žena je spavala čvrsto, bez mobilnog da je probudi delovalo je kao da je san sve što joj treba. Tada bih obično napustio taj prizor i neobičnu kuću, te pošao dalje svojim putem.

Jednog jutra sam prošao pored poznate mi kapije i kuće nije bilo. Samo su vrata od kovanog gvožđa stajala i nemo me posmatrala. Prišao sam im, snimljeni pas je zalajao a glas pitao „Molim?!“. Ali na mestu gde je stajao dom onih ljudi, sada se nalazila poljana od veštačke trave. Ni traga ljudima ni psu, samo zeleni pravougaonik, sveže obojen. Obišao sam kapiju i spustio se do centra travnjaka, legavši na njega. Osetio sam miris torte, zujanje muva i kako me kapljice vode koja kipi peckaju po obrazu. Dakle, sve je i dalje bilo na svom mestu. Samo je kapija sada prestala da bude zaštita od ulaska i postala podsetnik da je moguće posetiti svet koji nije tvoj. Samo dok ne zaboravim da sam tu samo posetilac i da je moje vreme ograničeno, kao život jedne muve ili plamen svećice na rođendanskoj torti…

26.09.-27.09.2015.

Punjenje, Taman, Razvod, Ručak

Roditelji mog kolege s posla su objavili svoj razvod tako što su došli jednog dana kući, svako sa svog posla i počeli da pakuju stvari (sve se dešavalo davno, dok je on još bio tinejdžer). Svako je uzimao iz tog zajedničkog stana ono što je smatrao da čini njegov život posebnim, bez učešća druge osobe. Tata je uzeo veliku lutku medveda koju je osvojio za mamu na nekom sajmu pre mnogo godina. Punjenje se već bilo istanjilo, a „krzno“ je bilo prljavo i otrcano, ali za njega je to bio trofej i dokaz hrabrosti, ne samo prema njoj nego i prema sebi. Ona je pak upakovala svoju venačnicu koja joj je i dalje bila taman, toliko godina posle svadbe. Smatrala je da je ta haljina simbol njene hrabrosti da stupi ruku pod ruku sa osobom koja sutra može prestati da bude svoja i postati samo senka. Delili su nameštaj – jedno bi uzelo fotelju, drugo dvosed, jedno kuhinjski sto, drugo stolice – i sve ostalo – slike, tehniku, čak i tegle sa slatkim iz špajza. I sve se odvijalo u tišini, bez vike ili svađe, uz povremeno pokazivanje, sleganje ramenima ili klimanje glavom. Moj kolega je stajao sa svojom sestrom i zapanjeno posmatrao šta se događa oko njih. U jednom trenutku, roditelji su samo zastali, svako je pogledao na svoj sat i zaključili su da je vreme za ručak. Otišli su u kuhinju, gde je još uvek stajao frižider i šporet i počeli da prave klopu za čitavu porodicu. Pri tom su se ponašali normalno, počeli da govore i da dodaju i pomažu jedno drugome kao da se prethodnih nekoliko sati nije odigravala drama u njihovim životima. Spremali su supu iz kesice mešajući sa svežim začinima, glavno jelo od smrznutog mesa pomešanog sa sveže prženim krompirom i paradajz-salatom, smišljali dezert od ostataka keksa i čoklade, dok su moj kolega i njegova sestra sedeli na podu i pili vino iz plastičnih čaša kao aperitiv. Bio je to jedan od najčudnijih ručkova koji je imao u svom životu, i kaže da i dan-danas ne može da se otrese utisku da su uvek postojale dve porodice. Jedna koja je pakovala stvari u tišini u dnevnoj i drugim sobama, i druga, koja je sedela na okupu u kuhinji, jela plastičnim noževima i viljuškama na brzinu smišljenu hranu i smejala se, radovala i delila hleb kao što se deli dobro i zlo. Rekao mi je da danas, kada uveliko ima svoju porodicu, ponekad vidi prazne zidove, a mesta gde su bile slike su jasno obeležena kako pripadaju njemu ili ženi. I isto tako čuje smeh iz kuhinje, iako zna da je noć i tamo nema nikoga, jer svi sem njega spavaju. Kaže mi da je budan i osluškuje prošlost koja vreba na ivici budućnosti, kao san koji čeka buđenje da bi počeo da se odmotava…

25.09.2015.

Zvezdica, Motor

Bio jednom jedan motor koji je radio isključivo na prašinu koja je dolazila sa zvezda. Nije priznavao nikakve druge dodatke gorivu, nije mario za ulje ni za rashladnu tečnost. Samo mu je bilo bitno da ima pun rezervoar praha sa nebesa i da može da juri dalje. Iza auspuha bi se čula buka koja je ličila na šuštanje radijacije između Velikog praska i sada, a sa radija bi se čula pesma kometa. Auto koga je pokretao – star i iščukan od mnogo putovanja – povremeno je lebdeo zbog motora i odbijao da se pokori gravitaciji. Naravno, to je auto prilično nerviralo – automobili su inertna bića i ne vole mnogo da odstupaju od svojih utvrđenih načina kretanja – ali je puštao motor da malo da sebi na značaju.

Jedne noći na usamljenom putu ispred njoj je pala zvezdica. Auto je zastao. U svetlu farova , sve što je video bila je rupa posred asfalta u kojoj je blistao beličasti usijan komad nebeskog metala, sa osmehom koji je išao u krug oko čitave lopte. Zvezdica se smešila i radovala autu. Volela je da upoznaje nova bića, pogotovo ako ne bi bile zvezde i radovalo je što je ovaj stvor sa dva blistava oka koji je zurio pravo u nju tih i fin, I motor u auto se radovao zvezdici. Ovo je bilo prvoklasno gorivo, koje će ga podići ne samo do nebesa nego i dalje, još dalje. Auto je ćutao, nepokretno stajao i posmatrao zvezdicu.

Onda je ubacio u rikverc i počeo da juri unazad. Motor je pobesneo, ugasio se i ponovo upalio, pokušao da lebdi, da urla iz sve snage. Ali auto je ostao neumoljiv. Uostalom, motor je samo davao snagu. Ali upravljač, točkovi, kočnice… sve je to bilo deo auta. A ovaj auto je gledao osmeh zvezdice i podsetio ga je na osmeh inžinjera kada ga je sklopio u fabrici pre mnogo vremena. Osmeh nade i dobrih želja, i vere da će sve biti u redu. Motor je zavijao pokušavao da ga spreči, da ga zakuca negde van puta ili da se oslobodi. Uzalud, auto je izdržao dok motor nije potrošio svo gorivo, i na kraju se umirio. Dočekali su jutro gledajući u zvezde koje su bežale pred suncem koje se rađalo. Motor je mrmljao u snu, besan. Auto se smeškao, blinkajući farovima zbunjenom suncu koje se budilo iz sna, dok mu je sa vatrenog lica padala zvezdana prašina…

24.09.2015.

Sivo, Trenutak

Bio jednom jedan slikar koji je voleo da slika samo u nijansama sive. Pošto je smatrao da su boje stvar ukusa, verovao je da samo siva boja, kao mešavina crne i bele nema nikakvo značenje pridodato uz nju, nego je jednostavno – siva. Zato su mu sve slike – bilo da su u pitanju pejzaži, portreti ili nešto treće predstavljale stotine nijansi te jedne boje koja nije boja. Slike su mu dostizale vrtoglave sume na aukcijama, ali njega nije bilo briga. Samo je slikao, pušio i gledao sa svoje terase svet koji je prolazio ispod njega. Otresao bi pepeo u pepeljaru, razmišljajući o tome kako stvari u ovom svetu izgledaju uvek isto, pogledao bi nebo sivo od oblaka i osmotrio svoj sivi upravljač od televizora. Sivo je bilo svuda, ali nekako prikriveno, između dve boje kao granica ili senka koju ne treba predugo posmatrati.

Kada su ga pozvali da gostuje kod poznatog novinara i ispriča nešto o svojim slikama i načinu na koji radi, došao je u studio i zamolio da isključe svetlo te da čitava scena bude u mraku. Kada su počeli intervju, upalio je sveću i rekao:

– Svi misle da ja slikam svet obojen u sivo. Istina je obrnuta – svet je siv, samo su svi izabrali da vide boje tamo gde ih možda i nema. Ja biram trenutak u kome se na kratko može videti sivo na svim mestima gde inače vidimo plavu, žutu, crvenu i sve ostale talasne dužine s tim imenima.

– Ali ako je svuda siva, zar ne bi trebao još neko da vidi i to prijavi ili pokaže, zar naučnici nisu obavešteni o tome? – upitao ga je novinar, uz očigledan podsmeh.

– A ko da vidi? Prvu stvar koju beba vidi kada izađe iz majčine utrobe jesu ruke babice koja je prihvata. Prva stvar koju dete čuje jeste glas obojen smehom, šaren i razdragan. Prvi miris su majčina koža koja odiše znojem blistavim poput letnjeg mora. Dolazimo na svet okruženi bojama, čak i ako su one samo privid. Prihvatamo zdravo za gotovo ono što nam je pred očima – njegova silueta je prešla dlanom preko sveće, plamen je zalelujao – ali kada nas okruži tama, svet postaje jasniji, u fokusu.

Palcem i kažiprstom je ugasio sveću. U studiju je nastupio mrak. Ali je čitav auditorijum prvi put jasno video svet u bezbroj nijansi sive, kao da je pepeo prekrio svaki ekran i zamaglio oči zagledane u mrak, tražeći neku, bilo kakvu boju…

23.09.2015.

Bes, Podrška

U mom kraju postoji kafić u kome vlasnik, koji je istovremeno i konobar, govori gostima da mogu da ostanu najviše 15 minuta i služi im pića u malim čašama, bilo da su u pitanju bila piva, sokovi ili kafe. Rekao bi im da moraju da ostanu toliko i da budu sami sa svojim mislima i sa sobom u tišini, bez kontakta, bez gledanja u telefon ili na sat. Neki bi posle kratkog vremena osetili nalet besa i pobacali sve oko sebe, drugi bi ćutali i počinjali da plaču kao kiše i tako uplakani odlazili. Neki bi samo ćutali, i posle toga platili piće i napustili svoj sto. Kada su došli novinari da ga pitaju zašto to radi, rekao je da ljudima treba dati makar pet minuta da oslušnu sebe, jer od buke oko sebe i u sebi ne mogu da čuju ničije misli, pa ni svoje. Kasnije se saznalo da je lečeni psihijatrijski bolesnik, pa su mnogi pomislili da je ovo deo terapije ili da je prosto on i dalje lud. Ali kafić je pun i dan-danas. Mnogi svrate, iz male šolje otpiju to što su naručili i ćute, svako za svojim stolom. Ponekad dođu i u parovima ili kao čitave porodice, ali i dalje vlada tišina. Nema muzike osim otvaranja i zatvaranja vrata i povremenih uzdaha ili jecaja. Maramice kruže između stolova kao da u čaša vode ili piće kojim častie jedni druge. Ponekad odjekne smeh, tu i tamo ima zagrljaja i poljubaca. Najčešće je dodir na ramenu, poneko tapšanje kao znak podrške i to je to. Mesto gde ima mnogo ljudi i mnogo tišine. I jedno drugome ne smetaju, naprotiv. Razumeju se kao da je od davnina tako bilo, i kao da ponekad i treba tako da bude - ljudskost počinje tamo gde prestaju reči…

22.09.2015.

Čekanje, Ritam

Bio jednom jedan sat koji je kucao sporije kad god bi u prostoriju ušao neko ko bi čekao. Za taj sat, čekanje je bilo suština postojanja i on je želeo da tu suštinu ispolji u potpunosti. Zato bi se kucanje odjednom utišalo, kazaljka koja pokazuje sekunde bi počela da klizi duž brojeva kao da je na usporenom snimku. Velika kazaljka bi preuzela na sebe ritam sporohodajućeg maratonca, koji prelazi puno ali ne žuri nigde. Mala kazaljka je postajala budistički monah u dubokoj meditaciji i samo su lovci muva s kineskim štapićima i posmatrači ptica mogli da uoče njene pokrete. Čekači su se nervirali, češali, lomili prste i kape, gledali na druge satove, i uvek im se činilo da samo taj sat pokazuje pravo vreme, da samo minuti na njemu odgovaraju broju onih koliko je ostalo da se čeka. I tako je ta prostorija postala ozloglašena čekaonica, gde vreme ima svoj tok, nezavisan od ostatka univerzuma.

Jednog jutra u prostoriju su doneli drugi sat. Izgledao je isto kao i prvi, radio na istu bateriju, samo što njega nije bilo briga za čekanje. Taj drugi sat je smatrao da je njegova svrha da pokazuje vreme onako kako su ga navili. Da li je ono bilo prerano ili prekasno, to ga nije bilo briga - kucao je u svom ritmu i nije se obazirao na prigovore drugih, a pre svega prvog sata. Prvi sat je počeo da menja boju od besa, jer je drugi sat činio čekanje besmislenim. Jednom prilikom se toliko naljutio da je pao i razbio se. Posle toga su ga odneli na popravku i po povratku smestili u drugu prostoriju. Drugi sat je tako ostao sam, i nastavio da kuca svojim tempom. I tako je ta prostorija postala prijatna čekaonica, gde je vreme imalo svačiji tok, nezavisan od ostatka univerzuma…

21.09.2015.

Ispravke, Pet

Sve ispravke u tekstovima ovog sveta su delo osobe koju niko ne zna, ali svi se nadaju da će je jednom upoznati. Mnogi zarezi su spašeni zahvaljujući njoj, mnoge tačke su našle svoj dom na pravom mestu upravo zbog njenog truda i znoja. Čitava plejada slova, slogova i reči joj duguje svoje postojanje, jer ih je neko drugi precrtao, prebrisao ili jednostavno ispisao na papiru, zgužvao i bacio u kantu. Ona ih pažljivo skuplja, i šalje na mesta gde treba da budu, pakujući im sendviče od beležaka i autokorekcija tekst procesora. Kad god bi se smestila, slova bi skakutala od sreće, slogovi i reči poželeli bar pet decenija sreće i radosti za osobu koja je bila spremna da žrtvuje svoje vreme i trud da bi ih smestila tamo gde pripadaju. Omogućiti makar jednoj reči da ispuni svoju sudbinu – da bude deo teksta u pravo vreme na pravom mestu – je najveći dar koji neko ko ih voli može da im pruži. Zato, ako vidite nepoznatu osobu kako pretura po kanti sa papirima, kako prepisuje beleške sa ivice knjiga ili skida korektor sa kucanih strana, nemojte ga ometati. Ona spašava bačene misli, emocije i ideje od zaborava i vraća im veru da mogu biti deo nečeg većeg. Vraća im nadu da sve što nešto znači uvek se završava s jednim znakom – „?“.

19.09.2015.-20.09.2015.

Ples, Zdravlje, Svađa, Oluja

Bio jednom jedan ples koji nije imao imena, jer je bio tako moćan i pun energije da nije bilo smisla zvati ga imenom. Ljudi su ga osećali u vrhovima prstiju, u naelektrisanom dodiru sa voljenim bićem, u osmehu deteta kada dobije slatkiš, u pogledu deke koji ide u san svestan da se možda neće probuditi. Imao je mnogo lica, mnogo doživljaja i teško je bilo imenovati ga i opisati ga. Jedino je bilo moguće razumeti ga tako što bi vam ga neko predstavio kroz poznate pojmove. Zato su ljudi govorili da je kao zdravlje, jer nosi u sebi toliko energije da se čini da je moguće popeti se niz planinu i lebdeti ispod zemlje, da je moguće probuditi se posle hiljadu godina ili ponovo ustati kada više nema ni dana ni noći. Zato su govorili da je kao svađa, jer otvara vulkan posle koga Zemlja prodiše i pozdravi svet svojim vatrenim dahom, od koga sve postaje pepeo i nada. Zato su i govorili da je kao oluja, jer pretvara sve u nebesku kupaonicu, gde na hiljade kada prikuplja čisto i nečisto, živo i mrtvo, radost i tugu i nosi ih morima i jezerima da ih čuvaju kao velike baze podataka.

Ples bez imena kružio je među ljudima, kao legenda koja se prenosi s kolena na koleno. Svi su ga plesali, prizivali opisima jer nije bilo imena, objašnjavali drugima kroz pokrete. Puno toga bih vam mogao ispričati o njemu ali bilo bi glupo. Umesto toga, radije bih vam ga pokazao kako ide. Jednostavno. Stavite nogu ovde, ruku tu, zatvorite oči i zamislite kako je izgledao svet kada se pojavila prva zora, posle toliko dugih i hladnih noći. Kako miriše nada? Kakav je osećaj pod prstima dodirnuti snove? Kakav je ukus sreće? Već plešete, samo nastavite…

18.09.2015.

Španija, Supervizija

Bila jednom jedna poslastičarnica u kojoj se prodavali samo slani kolači i pričale priče. Niste smeli da tražite vodu, jer se to smatralo nepristojnim, ali ste mogli da jedete koliko god želite i da vam niko ne prigovori ako na kraju platite samo jednu porciju. Takođe, ljudi su morali da pričaju priče o svom životu, makar one bile izmišljene, ali nisu smeli da koriste telefone ili da se dopisuju preko fejsa ili tvitera. Nisu smeli da proveravaju priče koje su drugi pričali, niti da svoje upotpunjuju faktima. Sve je moralo da se da iz glave i iz srca. Tako su priče počinjale u selima u Španiji i završavale se negde daleko, možda i na drugim kontinentima, junaci su bili tetke, strine, komšije ili poneki stranac, a događaji mešavina odlaska na pijacu i istraživanja tajni Univerzuma. Slani kolači su izazivali žeđ, ali se niko nije bunio, pošto su sveže ceđeni sokovi i alkohol točeni i deljeni za sve koji bi pričali priče, i tako su se i odrasli i deca non-stop dopunjavali, upadali jedni drugima u reč ili dodavali detalje u pričama koji bi ih činili nesvakidašnjim.

Jednog dana u poslastičarnicu je navratio inspektor zadužen da obavi superviziju rada poslastičarnice i da svoju ocenu o tome da li se zaspoleni pridržavaju propisanih standarda. Ispratio je ljude koji su dolazili i odlazili i njihovo ponašanje, pratio je kako se ponašaju konobari jedni prema drugima, probao slani kolač, popio čašicu rakije, zapisao koju priču i dao ideje za neke nove i otišao. Vratio se sutradan, da proveri još koju priču i da sazna šta se tačno desilo sa izvesnim količinama soka koje nisu bile zavedene. I tako se vraćao svaki dan i ostajao sve duže, dok jednog dana jednostavno nije prestao da odlazi kući. Ostao bi da spava za stolom u ćošku, i tamo bi povremeno brisali prašinu s njega ili bi ga pokrivali stolnjakom, da se ne prehladi.

Centar za poslastičarnice slanih kolača i pričanje priča nikada nije dobio ocenu ove poslastičarnice. I to je bilo u redu, jer iz ostalih se takođe nisu vratili inspektori. Svaki je pronašao ili omiljen kolač, ili miris rakije, ili detalj iz priče koji su ih naveli da ostanu i postanu inventar. Uostalom, svaki inspektor umesto mana drugih traži vrline u sebi i tamo gde ih pronađe, ostaje zauvek, za jedan korak iza sveta kojim se okružio, prateći i uživajući u ritmu glasova…

17.09.2015

Jastuk, Pica

Bio jednom jedan jastuk koji je voleo da jede snove. Grickao bi ljudima ono što bi snevali i razmišljao kako je ukusan san koji sanja maleni dečak o slatkišima, ili kako su mi snovi starih ljudi o nekadašnjim vremenima ili ljudima koji više nisu među živima nekako žilavi. Voleo je posebno ljubavne snove jer je u njima sve vrcalo od živosti, ili snove beba jer je tu bilo mnoštvo oblika i boja koje nijedan dorasli ne bi znao da imenuje pa su se radovale svemu što bi osetile. Voleo je i kad mačka zaluta i sklupča se na njemu, jer je voleo snove o maženju dok zvuk predenja odjekuje i širi se po sobi. Naravno, svako ko bi proveo noć na tom jastuku ne bi se baš naspavao ili bi se žalio da se ne seća svojih snova. Životinje bi bile posebno nervozne. Ali jastuk je nastavljao da gricka i da pravi užinu sebi od prerađevina uma.

Jednog dana je neko ostavio svežu picu na jastuku. Da li je bila u pitanju žurka ili je neko prosto hteo da se našali, nije poznato. Pica je pokrivena i smeštena kao da spava, čak ju je neko i slikao! I sanjala je kako je gnječe čvrste ruke, kako je mažu pelatom i kečapom i kako se po njoj spuštaju paperjasti oblačići od šunke i sira. U san joj je došla i meka kiša u obliku origana, ravnomerno raspoređena po čitavoj površini. A jastuk je grickao i grickao i nije ni prepoznao da polako i sam biva izjeden, da mu perije polako nestaje a posteljina se pretvara u prašinu. Ujutru, ostala je samo pica, hladna i nepojedena, ali odlično naspavana i odmorna. Svi su se pitali gde je nestao jastuk, i svima je bilo čudno što je pica veća nego sinoć kada su je ostavili, ali odgovora nije bilo. Jastuk kao da je nešto progutalo. Na kraju su odlučili da picu bace u kontejner, jer više nije bila jestiva a i sumnjivo se udebljala. I uskoro su mačke, psi i ostala bića oko tog smetlišta počela da se ponašaju kao da nisu spavali ili da im neko ili nešto gricka snove o trčanju za zečevima ili igranjem sa klupkom…

16.09.2015

(za one koji se pitaju gde su nestale priče od 1. do 15. septembra, ostavljamo ih Vašoj mašti. Naše su u to vreme bile na odmoru!)

Briga, Korak

Bila jednom jedna briga koja nikako nije htela da pređe na drugog. Volela je jako osobu za koju se zakačila – jednog suvonjavog mladića sa naočarima koji je stalno brinuo o ispitima, devojci i da li će naći posao – i nekako joj se nije išlo dalje. Druge, manje i veće brige su tvrdile da je vreme da nastavi svoj put, da njena karijera ne sme da trpi zato što joj se dopada tamo neki šmokljanin sa nedostatkom samopuzdanja. Isticale su da sve male brige moraju da prerastu vremenom u velike brige, a da najveća i najstarija postaje Briga nad Brigama. Ovu poslednju nijedan čovek nije video, a brige su znale da postoji i da ozbiljno shvata svoj posao, te je zato retko ko od njih i vidi. Briga-junakinja naše priče, nazovimo je Duca, je i dalje odbijala da načini korak koji se od nje očekivao. Rekla je:

- Meni se ovaj mladić jako dopada, on se prema meni odnosi kao prema pravoj brizi. Vidi me i čuje me stalno - nije bitno da li je na ispitu pa brine za ocenu, u krevetu s devojkom  i misli kako izgleda ili dok se sprema za intervju za posao i loše se brije. Uvek proveri da li sam prisutna, imam li dovoljno energije da radim svoj posao i kada ide na spavanje pomisli na mene. Šta jedna briga može više da poželi za sebe? Znam i da povremeno me sanja, vidim kako drhti u snu. Znam da veruje da ga nikad neću ostaviti. Zašto bih ga povredila…

Govorila je tako i pričala, ostale brige su joj pretile prstom. Recimo velika briga o zdravlju roditelja, ili pozamašna briga o otkazu na poslu u firmi kojoj ne ide. Takođe i druge manje brige, kao što su briga o debljini na letovanju ili briga o opadanju kose nisu bile zadovoljne njenim tvrdokornim stavom.

Sve dok jedne večeri je nije posetila Briga nad Brigama. Šta su pričale se ne zna, niti brige to dele sa onima koji nisu brige. Zna se samo da je u zoru, pre nego što je mladić ustao, Duca spakovala svoju brigastu odeću, ispraznila prostor u njegovom umu i duši i pošla dalje. Briga nad Brigama ju je pratila svakim korakom, tešila dok je plakala što ostavlja mladića i podsticala da nastavi dalje. Sve brige koje su pratile ovaj put, razumele su zašto ljudi ne znaju ništa o Brigi nad Brigama. Zato što ona brine o svim ostalim brigama – ona je njihovo svetlo u tami, podrška kada misle da su se zaglavile, ili kada veruju da voleti i brinuti su dve strane istog novčića…