8.01.2016.

(Za Kas)

Gubitak, Smrt

Ako neko misli da postoji samo jedna persona obučena u crni plašt s oštrom kosom, koja nosi stari peščanik a ljudi je kategorišu kao „smrt“, onda se grdno vara. Kao što ne postoji samo jedna vrsta smrti za života, tako i ne postoji samo jedna vrsta života posle smrti. Možete se jednog jutra probuditi pošto ste prestali da budete živi (niko zaista ne spava kad umre jer nema potrebe za time, ali svi imaju želju da malo odmore oči od silne lepote koja ih okružuje) i saznati da vaš novi posle-život upravo počinje:

 – dobili ste posao kao čistača tužnih misli u prostoru nadoknade spiritualnog gubitka (prostor u glavama živih gde se gubitak obrađuje kao nešto smisleno, jasno, prožimajuće, duboko);

– postali ste kondukter koji izbacuje nepoželjne emocije iz voza transformativnog iskustva (doživljaj da zastrašujući i iznenadni događaj nas u perspektivi menja uglavnom nabolje);

– noćni čuvar ste u riznici uspomena od neobične važnosti (trenutak u vremenu u kome se zapisuju sećanja kako se ne bi izgubili zajednički trenuci, sada kada nema ko da podseti na njih).

Svi poslovi deluju jako važno i svi su podjednako besmisleni – kao i s ove, dišuće, strane. Jer, svi znaju šta im najviše treba kada dotaknu hladno lice smrti u obliku mermerne ploče ili krsta – dodir na obrazu, šapat u poznatoj boji glasa i reči koje čekamo željno, iako ne nose utehu:

– U redu je da nije u redu…