11.01.2016.

Prijatelji, Raskid

Imao sam prijatelja koji se javljao na telefon samo onda kada ne bi zvonio. Imao je neko svoje zvono, koje je samo on čuo, i tako bi se i ponašao prema uređaju – u sred razgovora bi ustao i javio se na telefon. Kratko bi ćutao, promrljao „da, da“, spustio slušalicu i vratio se druženju. Svi naši zajednički prijatelji su mislili da je malo poludeo i da halucinira glasove s druge strane žice. Međutim, jednom mi je rekao:

– Znaš, davno sam rešio da raskinem s prošlošću. Obrisao sam je sa liste kontakta, skinuo s Fejsa, pobacao sve overene i neoverene kopije krštenica, diploma i državljanstva. Ne javljam se školskim drugarima, ne pozdravljam stare komšije, ne pričam sa bivšom žeonm… ali me prošlost i dalje zove. Ponekad. I ja prosto moram da odgovorim na taj poziv. Znam da ga samo ja čujem, ali ne mogu da se pravim lud doživotno… – ćutao sam, i imao razumevanja za njega. Ko ne poželi bar jednom da spali sve za sobom i počne ispočetka na brisanom prostoru? I poneko, ko to uradi – kao moj drugar – na kraju otkrije da prošlost ima sve nove brojeve telefona, sve mailove koje otvorimo u međuvremenu, sve kafiće u kojima želimo da ispijemo kafu u imaginarnoj budućnosti novog i misterioznog.

– Ali, dobra je – dodao je on – neće da me gnjavi mnogo, ponekad tako pozove da mi kaže koju reč, podseti se starih vremena i onda svako od nas ide svojim putem. –  A ja sam se pitao gde vodi put prošlosti koja više nema budućnost…