Muzej, Kvaka
Bio
jednom jedan muzej posvećen kvakama. U vitrinama su se baškarile ukrašene
kvake iz vremena Elizabete I preko staromodnih s početka XX veka pa sve do modernih
koje su otvarale vrata na tapšanje. Istina je da mnogi ljudi ne razmišljaju
previše o tome šta vrata čini zatvorenim i zaključanim. Bave se kvakama samo
onda kada izbiju epidemije i treba ih držati čistim što češće ili kada se s druge
strane vrata nalazi smrt i nema ko da otvori pa se moraju obiti. A između brava
i kvaka postoji odnos koji se najbolje vidi u samom muzeju. Brave su na
posebnim policama, i često gledaju s mešavinom prezira i straha na kvake, jer
znaju da su bez njih teško upotrebljive. Kvake smatraju da su one nastale pre
brava, i da im brave samo donose lošu reputaciju jer drže stvari zaključanim.
Kvake vole da kažu da su one „meka“ granica i da ostavljaju mogućnost promene
jer traže samo dodir da se stvari počnu menjati. Brave su za njih „tvrde“, drže
stvari u okvirima iz kojih nije moguće pobeći osim ako imaš ključ ili ih
slomiš. Zapravo, kvake misle da su brave kao srca ljudi – ili pronađeš put do
njih, jedinstven za svakog, ili u traženju tog puta ih slomiš kao ljusku oraha…
Нема коментара:
Постави коментар