12.01.2016.

Japan, Istorija

U istoriji Japana ima puno legendi, misterije i bajki, ali ona koja je najviše uzbuđivala ljude jeste priča o Samuraju koji je dodirivao katane. Bilo da je u pitanju neprijatljsko oružje, koje se moglo oteti samo silom ili na bojom polju, bilo da je u pitanju mač koji se tek kuje i izrađuje, on je smatrao da ne može da oseti dušu mača dok ga ne dodirne, i samim time nije mogao da se bori protiv tog oružja. Mnogi su verovali da će umreti vrlo brzo, jer samuraj koji odbija da se bori i suprotstavi svom protivniku je onaj koji će uskoro dodirivati samo zemlju. Ali na način koji niko nije uspeo da objasni, on je ostajao živ, i hvatao oštrice svojih protivnika, samo da ih oseti pod vrhovima prstiju. I tamo gde bi pronašao dušu, tog protivnika bi ubijao. Jer ovaj Samuraj pun nežnosti  je zapravo bio vampir duša, „onaj koji guta“, i ljudi koji su se dvoumili, koje je rat pogađao i koji su mogli da osete patnje svih onih oko njih su bili njegova hrana. A duša ratnika leži u njegovom oružju – bilo ono koplja, zavoj, knjiga ili mač. U pradavnim vremenima u kojima se pričalo da je živeo, bilo je mnogo sukoba i pljački, te je hrane za njega bilo napretek. Putovao je između provincija, posećivao bojišta i osluškivao krike duša kako bi znao gde je ono što ga hrani. Neki kažu da je skončao tako što ga je ubio ratnik kome je uzeo brata blizanca, te mu je na taj način isisao deo duše, dovoljno da je pri dodiru ne oseti, ali da ovaj oseti njega i pokosi ga. Drugi su pričali da je prešao veliko more i nastanio se negde na istoku, daleko od Japana, i da je počeo da se hrani životnjama, kao prirodnim borcima. A treći, pak, su govorili da i dalje hoda među nekadašnjim samurajima i dodiruje ih, tražeći one koji još imaju nešto duše. Onima koji su okačili mačeve i obukli odela i kravate, i rat preneli na polje brojki, tabela i berzi…

11.01.2016.

Prijatelji, Raskid

Imao sam prijatelja koji se javljao na telefon samo onda kada ne bi zvonio. Imao je neko svoje zvono, koje je samo on čuo, i tako bi se i ponašao prema uređaju – u sred razgovora bi ustao i javio se na telefon. Kratko bi ćutao, promrljao „da, da“, spustio slušalicu i vratio se druženju. Svi naši zajednički prijatelji su mislili da je malo poludeo i da halucinira glasove s druge strane žice. Međutim, jednom mi je rekao:

– Znaš, davno sam rešio da raskinem s prošlošću. Obrisao sam je sa liste kontakta, skinuo s Fejsa, pobacao sve overene i neoverene kopije krštenica, diploma i državljanstva. Ne javljam se školskim drugarima, ne pozdravljam stare komšije, ne pričam sa bivšom žeonm… ali me prošlost i dalje zove. Ponekad. I ja prosto moram da odgovorim na taj poziv. Znam da ga samo ja čujem, ali ne mogu da se pravim lud doživotno… – ćutao sam, i imao razumevanja za njega. Ko ne poželi bar jednom da spali sve za sobom i počne ispočetka na brisanom prostoru? I poneko, ko to uradi – kao moj drugar – na kraju otkrije da prošlost ima sve nove brojeve telefona, sve mailove koje otvorimo u međuvremenu, sve kafiće u kojima želimo da ispijemo kafu u imaginarnoj budućnosti novog i misterioznog.

– Ali, dobra je – dodao je on – neće da me gnjavi mnogo, ponekad tako pozove da mi kaže koju reč, podseti se starih vremena i onda svako od nas ide svojim putem. –  A ja sam se pitao gde vodi put prošlosti koja više nema budućnost…

9.01. – 10.01.2016.

Glava, Ljubav, Azija, Prsten

Moj stari drugar je tvrdio da ima rezervnu glavu. Nije voleo da je pokazuje ikome, ali je rekao da mu mogu verovati na reč, da je ta glava ponekad zanimljivija od ove koju inače nosi i koju sam navikao da gledam. Mislio sam da je poludeo, pa sam tražio da mi objasni odakle mu i kako ih menja (nije me mučilo to što nisam znao gde odlaže svoju „staru“ glavu i da li je na sigurnom, svetlom mestu i na sobnoj temperaturi):

–  Pa ovako. Jedne noći nisam spavao jer me je glava užasno mučila gomilom suludih misli - šta ako ostanem bez posla, šta ako me ostavi žena, šta ako mi ukradu novčanik ili auto ili identitet pa zaboravim ko sam… posle čitave noći prevratnja po krevetu, seo sam za kompjuter. Našao sam na internetu da prodaju glave vrlo povoljno, prave ih negde u Aziji, imaju i sertifikat i sve. Mogu se i menjati, ako nisi zadovoljan ili nećeš da zadržiš staru, ali ja sam hteo prvo da probam novu pa da onda vidim šta ću...

–  I?

– Ništa, platio sam onlajn i posle par nedelja mi je stigla kutija u kojoj je bila glava s uputstvom za skidanje moje stare i stavljanje nove, kao i sa karakteristikama koje sam tražio – nema teških misli, i ugodno se oseća u mraku.

–  I?

– Ništa, s puno ljubavi prema svojoj staroj glavi, pred spavanje sam je skinuo sam u skladu s priloženim uputstvom i stavio novu… i osetio se bolje.

–  Kako bolje?

– Lepo. Kupio sam glavu koja ne voli da razmišlja, ali dobro reaguje na tamu pa se lako uspavljuje. I eto, kad krenem na spavanje, skinem staru, stavim novu i spavam kao beba. Ponekad zaboravim da ih ujutru zamenim pa krenem iz kuće, onda preplašim komšije jer ta glava ne zna gde treba da ide, jer ona ne radi, radi ona originalna… – nastavio je da priča, a ja sam prestao da ga slušam. Bio sam siguran da me laže i da mu kući, u ormanu, ne stoji glava viška napravljena u „sweat shop“-u između para patika i ajfona, koju skida i kači kao da je u pitanju prsten ili minđuša… zapravo, nadao sam se, želeo da to nije istina, verovao da je samo priča… kao i svi koji žele da budu prevareni.

8.01.2016.

(Za Kas)

Gubitak, Smrt

Ako neko misli da postoji samo jedna persona obučena u crni plašt s oštrom kosom, koja nosi stari peščanik a ljudi je kategorišu kao „smrt“, onda se grdno vara. Kao što ne postoji samo jedna vrsta smrti za života, tako i ne postoji samo jedna vrsta života posle smrti. Možete se jednog jutra probuditi pošto ste prestali da budete živi (niko zaista ne spava kad umre jer nema potrebe za time, ali svi imaju želju da malo odmore oči od silne lepote koja ih okružuje) i saznati da vaš novi posle-život upravo počinje:

 – dobili ste posao kao čistača tužnih misli u prostoru nadoknade spiritualnog gubitka (prostor u glavama živih gde se gubitak obrađuje kao nešto smisleno, jasno, prožimajuće, duboko);

– postali ste kondukter koji izbacuje nepoželjne emocije iz voza transformativnog iskustva (doživljaj da zastrašujući i iznenadni događaj nas u perspektivi menja uglavnom nabolje);

– noćni čuvar ste u riznici uspomena od neobične važnosti (trenutak u vremenu u kome se zapisuju sećanja kako se ne bi izgubili zajednički trenuci, sada kada nema ko da podseti na njih).

Svi poslovi deluju jako važno i svi su podjednako besmisleni – kao i s ove, dišuće, strane. Jer, svi znaju šta im najviše treba kada dotaknu hladno lice smrti u obliku mermerne ploče ili krsta – dodir na obrazu, šapat u poznatoj boji glasa i reči koje čekamo željno, iako ne nose utehu:

– U redu je da nije u redu…

7.01.2016

(bez reči)

Da li je moguće napisati priču bez reči? Sigurno. Priče su se stvarale i kada nije bilo slova ni brojeva, kada je jedini način da nešto zapamtimo bilo da drugima ispričamo doživljaj onako kako smo ga mi zapamtili. I poneki crtež na pećinama, čisto da se podsetimo da su nekada, negde, neki drugi ljudi sedeli u mraku i uspavljivali se uz pesmu ili drveće koje pucketa na vatri. I oni su vezli priče od zraka sunca, od rose i duge, od mirisa lišća u leto ili pucanja kore u zimu. Od životinja koje osluškuju i čekaju, od onih koje nečujno hodaju i od onih koje putuju bez obaziranja. Ljudi su naučili da pričaju priče učeći od prirode, jedine učiteljice koja svoje đake obara na ispitu znanja tako što im ne daje drugu šansu. Ljudi su se naučili životu učeći od prirode, koja nema granica svojoj darežljivosti ali koja ni ne oprašta. Teško je ispričati priču kada stojiš između ekstrema, razvučen poput smole. Zato smo stovrili reči, da popunimo sav taj prostor, kako bi lakše sakrili granice u koje udaramo svaki dan glavom i telom. U šumi nema reči. U šumi drvo može da padne i da ne razmišlja da li ga je neko čuo i zapitao se da li se taj pad desio. Ono može da padne i da sa leđa posmatra kroz krošnje ostalih drveća sunce i plavo nebo, na jedan novi način, jedini koji mu priroda nudi u tom trenutku…

6.01.2016.

Štamparija, Pčela

… I mašna je pristala, ni sama ne znajući zašto. Spustila se niz prozor i pridružila konzervi. Zajedno su pošli prvo do štamparije u kojoj su radnici pravili čestitke u najlepšim bojama.

– Evo vidiš, ovde ljudi prave neviđene stvari, i uživaju da ih daju drugima. I to ne oni, nego i neki drugi koji ih kupe… – pokazala je potom na deo na kome je pisalo „magacin“ – tu čuvaju sve one knjige koje su odštampali a koje niko nije došao da pokupi ili preuzme. Kakva je to biblioteka i riznica znanja, a niko ne zna za nju, sem nas, odbačenih.

Konzerva ju je potom povela do kafane u kojoj su se skupljali insekti i sitne životinje, napravljenoj ispod mosta. Smestila ju je za sto sa jednom matorom pčelom (koja se hladila lepezom od trske) i poljskim mišem (sa kačketom i kašikom za cipele), oboje rešeni da predahnu od rada preko dana uz čašu vina i slušaju muziku zrikavaca:

– Oni rade po ceo dan napolju, i dele to sa svojim sunaorodnicima, ne uživaju uvek u tome, ali se trude da urade ono što najbolje znaju – sakupe.

– I oni imaju tajne biblioteke, kao štampari? – Pitala je mašna zbunjeno.

– Ne, oni imaju nešto još vrednije… imaju pleme – i tad je mašna videla da svaki od gostiju u kafani ima malu mašnu kao detalj, bilo oko vrata, bilo na glavi, bilo na ramenu. I tada je prvi put prepoznala svoje pleme koje je svaki dan napolju, i na kiši i na suncu i na snegu i na vetru, ali se ne buni. Naprotiv, tamo je da ulepša svet, tako što će biti najlepša moguća pozadina…

5.01.2016.

Mašna, Konzerva

Bila jednom jedna mašna koja nije volela da izlazi napolje. Smatrala je da svaki ukras koji drži do sebe treba da bude na svom mestu – figure od porcelana na polici, cveće u vaznama a fasade na spoljnim stranama zgrada. Tako je i sa mašnama, kravatama i ostalim dodacima na odeći – treba da stoje na istoj, a kada je odeća u kući, onda su i mašne u kući. Uostalom, mašna najlepše izgleda kada ima dobru pozadinu, a napolju je previše šarenila, svetla i drame da bi mogla da uživa na miru. Tako se osećala sve dok jednog dana s prozora na ulici nije videla konzervu graška, i to pošto su zrna pobegka u lonac i postala deo potaža od povrća. Konzerva je bila stara, pomalo masna i gegala se dok joj je poklopac nedostajao, ali je uživala u tome što je napolju, na suncu. Mašna joj je dobacila, pomalo prostački:

– Prestani tu da se hvališeš, kada je napolju tako grozno, a i ti si grozna – masna i prljava, pih – rekla je zgroženo.

Konzerva je zbunjeno pogledala u nju, a onda joj mahnula svojim krivim delom:

– Dođi da se prošetamo, pokazaću tu da nije sve napolju tako grozno…

(nastaviće se…)

4.01.2016.

Salon, Pirinač

U jednom dalekom delu sveta postojao je salon za uređivanje kose i brada koji je svoje usluge – koje su bile veoma cenjene – naplaćivao osmesima. Od svakog bi se tražilo da se slika pre šišanja ili brijanja, i da se slika posle. Eksperti bi poredili širine i obime osmeha, zategnutost mišića, širenje zenica i još mnogo toga drugog da bi svaki put dokazali kako je radost osobe bila veća posle iskustva u salonu. Izdali bi uredan fiskalni račun na kome je pisalo sve, a pod usluga je stajalo – „radost mušterije“. I naravno, uvek tražili da im se ostavi onoliko novca koliko mušterija misli da je zaslužila. I ljudi su to i činili.

            Jednog dana, u salon je ušao stariji čovek, namrgođenog izraza lica. Ma koliko su se trudili, nisu ga mogli nasmejati da se slika pre šišanja i brijanja. „Ništa zato“, pomislio je glavni berberin „kada budemo gotovo s njim, nikada neće skidati osmeh s lica“. I bacio se na posao – sekao je i merio svaku dlaku na kosi i na bradi, pažljivo usklađivao sa licem i fizionomijom i kada je završio, rekao je u sebi „stvorio sam Mikelanđelovog Davida, od vrata naviše“. A čovek namrgođenog izraza se pogledao u ogledalo, i jedna suza mu je kanula niz lice. Ustao je sa stolice i prišao čoveku na izlazu, koji je uzimao priloge. U ruku mu je spustio šaku pirinča i rekao:

            – Ja više ne ličim na sebe, nego na ideal lepote koja mi ne pripada. Opraštam vam to i dajem vam navrednije što imam – pokazao je na beli breg zrna na dlanu čoveka. – Posadite ga da vam bude podsetnik da svi ljudi liče samo na sebe kada su bili mladi ili na svoje roditelje, kako će izgledati kada budu stari - ali nikada na sebe…

2.01. – 3.01.2016.

Figura, Četkica, Delfin, Sok

Bio jednom jedan delfin koji je voleo da slika. Smatrao je da na taj način može bolje da približi ljudima koji žive na površini i da im dočara kako izgleda njihov svet. Četkice su mu pravile krabe od morske trave i tvrdih korala, tako da je svaka slikala na svoj način i svojim tempom. Boje je skupljao od svih stanovnika mora – crnu mu je davala hobotnica; srebrne i zlatne od krljušti najrazvnorsnijih riba; crvenu je pozajmljivao sa oklopa jastoga; belu bi zahvatio sa stomaka raže; sivu sa repa ajkule uvek u pokretu. I slikao je na kamenu – bilo ono u obliku velikih stena koje je oblikovalo more ili u obliku statua i figura s davno potonulih brodova. I te slike su stigle na površinu, i danas ih ljudi gledaju i čude se, dok piju vodu i sok u muzeju. Sve su čarobne, sve su jedinstvene i nijedna nije potpisana. Delfini ne umeju da pišu i čitaju. Oni pevaju, i slike su tu umesto slova – živa istina! Samo treba da ih gledate na određeni način, po određenom redosledu i otkrićete poeziju koju šire svetom:

„Na drugoj strani sveta,

nebesa plešu tango s vodom

dok kopno tužno gleda

usamljeno, bez ikog svog.

Nebo se menja, svaki dan,

more penuša, dolazi i odlazi,

samo kopno je nepomično,

dok čeka nekog svog,

na drugoj strani sveta…“

1.01.2016.

Muzej, Kvaka

Bio jednom jedan muzej posvećen kvakama. U vitrinama su se baškarile ukrašene kvake iz vremena Elizabete I preko staromodnih s početka XX veka pa sve do modernih koje su otvarale vrata na tapšanje. Istina je da mnogi ljudi ne razmišljaju previše o tome šta vrata čini zatvorenim i zaključanim. Bave se kvakama samo onda kada izbiju epidemije i treba ih držati čistim što češće ili kada se s druge strane vrata nalazi smrt i nema ko da otvori pa se moraju obiti. A između brava i kvaka postoji odnos koji se najbolje vidi u samom muzeju. Brave su na posebnim policama, i često gledaju s mešavinom prezira i straha na kvake, jer znaju da su bez njih teško upotrebljive. Kvake smatraju da su one nastale pre brava, i da im brave samo donose lošu reputaciju jer drže stvari zaključanim. Kvake vole da kažu da su one „meka“ granica i da ostavljaju mogućnost promene jer traže samo dodir da se stvari počnu menjati. Brave su za njih „tvrde“, drže stvari u okvirima iz kojih nije moguće pobeći osim ako imaš ključ ili ih slomiš. Zapravo, kvake misle da su brave kao srca ljudi – ili pronađeš put do njih, jedinstven za svakog, ili u traženju tog puta ih slomiš kao ljusku oraha…