10.11.2015.

Drveno, Međuprostor

Pratio je trag koji je miris ostavljao i koji ga je vodio kroz uske ulice, između prodavnica koje su nudile sveže začine ili mirisan hleb, kraj zanatskih radnji u kojima su majstori koristeći svoje ruke i znanje stvarali svakodnevne, a neverovatne stvari. Osmotrio je obućara koji je kožu pretvarao u cipelu, dajući joj drven temelj i gradeći odatle udobnu kuću za nogu. Kratko je gledao kovača koji je najtvrđe metale oblikovao svojom snagom kao da su od slame u nove oblike. Berberin je brijao i sređivao ljude, dok su tegle s pijavicama pozivale ljude da stupe u njegove odaje i leče se ili umru. Hodao je kroz taj međuprostor, prateći miris i proveravajući da li neka od radnjica nosi u sebi upravo tonaj miris koji je tražio, ali uzalud. Put ga je vodio sve dublje u grad, ka zamku u centru gde je živela baronica koja je upravljala ovim gradom. Pred njenom kapijom, zamislio se da li da pokuša da uđe kroz kapiju, i da se predstavi, ili da se ušunja neprimetno, kao što dolikuje špijunu…

9.11.2015.

Parfem, Grupa

(Vreme je za priču koja će trajati duže od jednog uspavljivanja)

Bio jednom jedan kralj koji je smatrao da mu je nešto važno oduzeto. Iako je imao zemlje dokle mu pogled seže, iako je komandovao vojskom brojnijom od zrna pšenice u ambaru, iako je bio toliko bogat da mu je i trezor bio napravljen od čistog zlata - i dalje je doživljavao sebe kao osobu kojoj su nešto oteli, uskraćen za važnu stvar ili događaj koji nije znao da imenuje. Zato je okupio grupu svojih vernih ljudi – ministara, vitezova, umetnika, špijuna i dvorske lude – i predložio im da svako od njih pokuša da zamisli šta je to što nedostaje u njegovom kraljevstvu, a što on ne vidi. Bio je siguran da se to krije u nekom kutku glavnog grada za koji ne zna, u nekom selu na ivici sveta koje su svi zaboravili. Poslao je svoje ljude svuda da traže šta je to što njemu nadohvat ruke ili srca, a trebalo bi da je tamo. I tako su se razmileli, u grupama ili kao pojedinici svuda po zemlji, tražeći nepoznato, ali ono za šta su znali da nedostaje. Glavni špijun, poznat svima kao Karlo, putovao je uzduž i popreko i konačno se obreo u malom gradu na obali dve reke, umoran od puta i potrage za nečim što ni onaj koji traži nije znao kako izgleda. Zastao je na gradskom trgu i osetio miris parfema, lagan ali prisutan kao kamen oko vrata. Krenuo je da prati svoj nos i traži izvor mirisa…

6.11.2015.

Ograda, Petrolej

Moje selo je imalo ogradu koja je bila napravljena od stakla. I to ne providnog nego u boji, kao od starih flaša kisele vode koje su bojile tečnost u zeleno i stvarale utisak da pijete neku magičnu tečnost, a ne vodu sa viškom CO2. Ta ograda je služila da drži insekte van sela, jer je to bilo selo za ljude koji ne vole mala gmizava biće, te je staklo služilo kao džinovski prozor u koji bi se muva, osa ili neko treće leteće zunzaravo biće skucalo kao u šoferšajbnu auta na auto-putu. Nikom baš nije bilo jasno kako misle da se zaštite od recimo, mrava ili buba-švaba, sve dok se nije saznalo da staklena ograda ide i ispod sela, i da sve zgrade počivaju u velikoj posudi koja je prekrivena mrežicom tako gustom da samo molekuli vazduha mogu da uđu.

Jedna stonoga je rešila da nađe svoj put unutar tog sela. I tako je otišla u opštinu i ostavila lažnu dojavu da selo leži na vrednom nalazištu nafte. Ubrzo su stigli geolozi praćeni lovcima na naftu, spremni da iskopaju rupe i probuše stakleno dno na kome je selo počivalo. Stonoga je trljala svoje brojne nožice, spremajući se da pojuri čim se pojavi rupa. I njena sreća se pretvorila u užas kada su se seljani usprotivili bušenju. Bilo ih je briga za petrolej – selo je imalo svoje – obnovljive - izvore energije. Ipak, jedan uporan kopač je stavio klin u zemlju kada niko nije gledao i udario čekićem. Buba je jurnula da potraži otvor u zemlji, ali je bila odbačena u vis, jer je iz rupe koju je kopač napravio suknula nafta. Dok je letela ka nebu nošena mračnim mlazom i mrežici, razmišljala je kako ponekad rupa u dnu činije ne služi da tečnost iz nje isteče – pre to da sve što ispod čuva i pritiska poleti slobodno onog trenutka kada brana popusti…

5.11.2015.

Konj, Vakcina

Bila jednom jedna vakcina koja je volela da se druži sa ljudima, ali su je svi izbegavali. Niko nije voleo da vidi špric sa iglom, ma koliko ona mogla i nečeg dobrog imati u sebi. Zato je jednog dana pobegla iz frižidera i tražila po svetu nekoga ko bi provodio vreme s njom. Tražila je dugo i tako je nabasala na jednog konja koji je mirno pasao travu pored puta.

– Izvinite, konju, da li znate u kom smeru ima ljudi kojima ne smeta neko ko je oštar i pun uspavanih virusa…?

Konj ju je pogledao, frknuo i odgovorio:

– Za ljude ne znam, ali meni ne smetaš, samo nemoj da mi kvariš travu i pusti me da trčim i možeš da mi budeš prijateljica…

Tako su počeli da se druže, razmenili fejsbuk profile, lajkovali selfije koje su pravili, bili su dobri drugari dugo vremena. Onda se konj razboleo a vakcina je odlučila da mu pomogne pa ga je bocnula svojim sadržajem. Konj se postepeno oporavio i puno joj se zahvalio. Pošto je bio trkački konj u najboljim godinama i kondiciji, odlučio je da vakcinu učini svojim džokejem i da se takmiče na trkama zajedno. Bili su neobičan par, pogotovo jer je vakcina otkrila ogromnu želju za pobedom u sebi, pa je počela da ga bocka da žuri kad bi usporavao na stazi, od čega je konj često bio prehlađen, šmrcajući i kijajući dok je trčao. Ovaj čudan par je pobeđivao i gubio, ali nije prestao da radi ono što ih je oboje radovalo - da juri duž staze dok im ljudi kliču i navijaju iz dubine grla…

4.11.2015.

Milina, Muzika

Bila jednom jedna muzika koja su svirali samo kada bi ljudi osećali da dolazi kraj nečemu što im je važno. To je mogla da bude zabava na kojoj su upoznali ljubav svog života, brak koji ide ka neumitnom razlazu, odlazak voljenog prijatelja na drugi kontinent ili planetu… bilo je toliko prilika da se ona svira, da je brzo postala prepoznatljiva melodija svuda. A samo melodiju je jako nerviralo to što je svi asociraju sa nekakvom tugom ili rastankom. Htela je da je puštaju na svadbama, na slavama i to na početku a ne na kraju. Smučilo joj se da bude „pesma za rastanak“ i zato je počela da se druži sa kompozitorima i muzičarima kako bi se promenila. Sedela je u kafićima gde su se okupljali, skupljala je kontakte, delila komplimente i vizit-karte. Nudila je mito, češkala ih iza ušiju, tražila način da postane milina a ne silina kraja. Međutim, svi su je uljudno odbijali, jer niko nije hteo da promeni tu sigurnu melodiju, da je uništi i da spreči da postoji „ona čuvena, za kraj“. Melodija je na kraju upala u očaj, jer ma koliko želela da se promeni, nije to mogla sama da izvede. I zato je napustila muziku i zaposlla se u kancelariji kao sekretarica. Po čitav dan je slagala fakture i račune, odgovarala na telefon i prenosila poruke. Ipak, najbolje su joj prolazile poruke sa otkazima, prekidima saradnje ili bankrotima i propastima firmi. No, ovde se nije bunila. Nekako, sada je sve to što je nosila u sebi i ono što je bila počinjalo da ima smisao, jer više nije bila samo dekor u kafani ili baru, gde ljudi dolaze da prividno zaborave svoj život ili se sete onoga što sanjaju da će zaboraviti jednog dana. Ovde se događao život, i ona je bila njegov deo. I zato je mogla da mu se prepusti i zaboravi da je htela da bude nešto drugo, nekom drugom… pa čak i sebi.

3.11.2015.

Daleko, Otrovnica

Bila jednom jedna zmija otrovnica koja je živela kao vegeterijanac. Odlučila se na taj potez jer joj je postalo muka da ujeda sitne životinje, i onda guta sopstveni otrov, koji joj izazivao gorušicu. Tako je počela da sisa šljive koje bi pale na zemlju, ili da gricka jabuke koje bi nekom ispale na putu. Otkrila je da joj i kupus prija, a i da krompir kada je još uvek ispod zemlje ima neki poseban ukus. Grickala je stabljike kukuruza kada nije mogla da dođe do klipa, ili bi uz pomoć repa i zuba otvarala mahune s graškom i pasuljem. Počela je da otkriva neverovatne nijanse u svim tim ukusima, i zato je krenula na dalek put, da proba što više voća i povrća, i da ostalim otrovnicama skrene pažnju na alternativnu ishranu. Na tim putovanjima je srela ekipu kanala „24 Kitchen“ i odlučila da je to najbolji način da promoviše svoje ideje. Stavila je kulinarsku kapu na glavu, vezala kecelju i počela da vodi emisiju „Hrana bez otrova“. Emisija je postala jako popularna u određenim podzemnim kanalima i na kamenju tokom sunčanih dana. Ubrzo posle toga i druge životinje su odlučile da malo promene ishranu. Pojavio se vuk koji je preporučivao hrono-dijetu, pa medved koji je preporučio dijetu „samo kora drveća 30 dana“. Tu se pojavio i lav koji je govorio kako lavovi sami treba da spremaju hranu, a ne samo da im lavice donose plen. U najavi su bile i emisije o hranjenu pčela – kako je šećer opasan i kako jedna od 5 pčela ima dijabetes. Promena u hrani je menjala i životinje – manje besa, manje straha i više želje da se proba nešto novo. Ali i opravdan strah da će uskoro voće i povrće tražiti svoje emisije i borbu za svoja prava…

2.11.2015.

Jastuk, Sastanak

Bio sam na poslovnom sastanku gde mi je rečeno da je glavni zadatak svih prisutnih da spavaju čvrsto, kao da su kući u svom krevetu. U sali za sastanke sam zatekao konferencijski sto okružen krevetima na rasklapanje, dubokim foteljama za izležavanje, ligištulima sa plaže i vrećama za spavanje. Projektor sa laptopom je već bio uključen i na njemu su se nalazili raznovrsno oblici toplih boja koji su se sporo kretali po ekranu. Nisam hteo da se previše ističem pa sam izabrao fotelju i zavalio se u nju. Ubrzo su pristigli i ostali učesnici sastanka i svi su se smestili na preostala mesta. U prostoriju je potom ušao čovek u pidžami i sa kapom za spavanje na glavi, sa kompletom bajki za laku noć i jastukom pod miškom. Smestio se za čelo stola, i počeo da čita tihim glasom. Uskoro se oko stola raširilo hrkanje, mljackanje i sporo disanje, dok su se grafici na PP prezentaciji smenjivali sa tekstom koji niko nije čitao. Umesto toga, slušali smo o princezama u zamkovima, hrabrim prinčevima i podlim vešticama, ljubavlju koja pobeđuje sve prepreke i zlom koje na kraju uvek biva kažnjeno. Skoro sam zadremao, kada je čovek u pidžami prestao da čita, zaklopio knjigu i smestio glavu na jastuk, pevušeći uspavanku. Tad sam i ja konačno zaspao i sanjao da smo se na sastanku dogovrili o uslovima dalje saradnje, koji su bili bolji nego što sam očekivao. Kad sam se probudio, svi su već bili otišli. Pitao sam se da li su i oni sanjali isto, ili je svako imao svoju verziju ovog sastanka u snovima – samo onu koju može da prihvati i podnese… i s kojom kući može da spava bez čitanja bajki i tihe uspavanke…

31.10. – 1.11.2015.

Makaze, Spavanje, Broj, Keops

Ovaj vikend sam odlučio da živim drugačije nego inače, zato sam otišao ranije na spavanje. Sanjao sam Keopsovu piramidu, kako ide okolo na sitnim nožicama i secka makazama pustinju, trudeći se da proseče put do vode ispod peska. Probudio sam se pre nego što sam saznao da li je uspela u tome. Zato sam seo za internet i krenuo da tražim da li su u ovom svetu otkrili vodu ispod pustinje. Umesto informacija, pesak je počeo da curi iz monitora i kompjutera, i kao u nekakvoj prastaroj zamci puni sobu. Počeo sam da urlam i penjem na sto, plašeći da će me ugušiti. Probudio sam se u svom krevetu iz košmara. Osetio sam olakšanje što neću umreti udavljen u pesku, kada su sa plafona počeli da padaju brojevi. I to arapski, napisani finim pokretima. Bili su različitih veličina – ne samo kao brojevi nego i kao oblici – i u početku je bilo zanimljivo da sam ih gledao i pokušavao da razumem niz po kome se ređaju. Ali, kada su šestocifreni počeli da me udaraju u glavu i prave mi modrice po telu, pokrio sam se ćebetom preko glave. Probudio sam se za mojim kompjuterom, dok kucam ovaj tekst i razmišljam šta će se sledeće dogoditi, i da li iz ove stvarnosti ima buđenja…