Mrak, Pokret, Plesač,
Skok
Bio
jednom jedan plesač čija je igra
bila takva da se nije mogla gledati dok ima svetla. Brzina kojom se kretao,
energija koju je širio i emocija koju je prenosio svakome u publici je prosto
bilo previše jako. Tako da su ljudi dolazili na njegove performanse i gledali u
zidove, u plafon, u pod, u mobilne telefone ili u svoje ruke, samo da ne okrznu
pogledom njegov pokret. Svi osim
jedne devojke u prvom redu koja ga je pažljivo pratila pogledom, i jednog momka
u zadnjem levom redu koji je izgledao kao da drema. I tako je plesač igrao i
igrao, sve dok vlasnici pozorišta gde je plesao nisu počeli da gase svetla da
bi publika makar mogla da nazre ili nasluti nešto od toga što je on izvodio, a
da se ne povredi. I dok je tako igrao u mraku,
odlučio je da publici koja je i dalje dolazila ali bila uplašena, podari nešto
što nikada neće zaboraviti. Na vrhuncu svoje tačke prestao je da igra, sišao sa
pozornice i prošao mirnim korakom kroz publiku i kroz vrata izašao u predvorje,
pa na balkon. Odatle je praćen pogledima (publika je nosila naočare za sunce)
se popeo na ogradu i rekao:
–
Za one koji sanjaju, tako da mogu da dodirnu sutra koje možda neće videti. I za
one koji veruju da nije dovoljno samo biti i delati, nego i zaboraviti. I za
one koji pevaju ne čekajući tišinu da pozdrave rađanje sunca… za sve njih je
ovaj ples.
Rekao
je to i skočio sa balkona. Pao je
licem nadole i nije više ustao. Publika je kao po komandi, skinula naočare za
sunce i počela da pevuši „Marseljezu“. Držeći se jedni za druge, napustili su salu.
I svi su bili slepi. Osim nje, koja je i dalje sedela u prvom redu i svoje oči
imala samo u snovima. I njega, zavaljenog u zadnjem levom redu, koji je od
gledanja unutra zaboravio šta znači gledati spolja…
